Пут којег има

Ту у једно скровито село,
не баш толико удаљено,
што је било, тако се хтјело,
од бога и људи заборављено,
у које могао никад није
ни на крилима стићи соко,
и што се међу брда крије,
а име му Веље Дубоко –
вијугав пут се ушуњао
и падинама стрмим гмиже,
са њим је живот васкрсао,
село свијету сад је ближе.

Сад онај пут којега нема,
како га је Матија звао,
као да је пророчки знао –
путовање нам ново спрема.

Постаде пут којега има,
обичај је стари прошао,
нема оног питања свима –
којијем си путем дошао?

Сви можемо сад јасно рећи –
Мртвица је стрма и тјешња,
љепоту њену не порећи,
али идемо про Лијешња.

Дуго смо били у беспућу,
и трпјели неправде ћуди – хвала љубави и прегнућу
свих завичајних добрих људи!