Путипоис из Свете земље: Као да смо ми ту били домаћини, и као да смо живјели годинама и вјековима на тлу Свете земље и Светог града!
1 min readПише: Милош Бабовић
Ученици четвртог и петог разреда Цетињске богословије који су XXVIII (2019-2024) и XXIX (2020-2025) генерација обновљене школе, предвођени својим професорима и гостима били су поклоници Свете Земље и Светог града Јерусалима и Витлејема.
„Догодине у Јерусалиму“, клицали су неуморни јевреји вјековима иза нас док нису Шестодневним ратом ослободили Свети град, град Давидов и град Христове славе, који је врхунац свих ходочашћа и поклоничких путовања, па тако и наше матурске екскурзије…
Сваки вјерник на овој планети када чује ријеч „Јерусалим“ помисли на Бога и на светост града и милиони поклоника управо долазе том граду како би срели Бога, али некако ми је увијек била ближа она чувена реченица аве Јустина „ко не нађе Бога у цвијету, неће га наћи ни у Јерусалиму“.
Благословом Светог Архијерејског Синода Српске православне цркве и надлежног архијереја Његовог високопреосвештенства митрополита Јоаникија, а молитвама ђака и професора, пошли смо на поклоничко путовање у Свету Земљу.
На сами дан Рођења Пресвете Богородице смо се упутили ка Подгоричком аеродрому и без искушења смо стигли и кренули према аеродрому „Никола Тесла“ у Београду. После одређеног времена смо кренули ка Тел Авиву, гдје смо се мало и задржали на аеродрому који носи име по њиховом великану Бен Гурион.
Читавог дана ми је у мислима била реченица „што је већа светиња, већа су и искушења“ и некако ми је лакше пало задржавање неколико сати на поменутом аеродрому. Све силе демонске су давале на томе да нам се путовање изјалови, а када смо кренули и да га поквари, али на нашим лицима и у нашим срцима су одјекивали Давидови псалми. Сваки који нас је видио, вјерујем, могао је да зна гдје идемо јер се у нашим зјеницама исчекивао град Јерусалим.
Имали смо част и благослов да са нама путују и шест дивних сестара из манастира Жиче и сагледавајући и сабирајући утиске, видим да сестре из краљевског манастира пођу са нама у краљевски град није била случајност.
Након поласка из Витлејема, гдје нам се и налазио смјештај, упутили смо се према Јерусалиму – граду мира. Дивна златна Купола на стијени и Ел Акса су штрчале у небеса док смо се полако приближавали Светом граду. Што смо били ближе Јерусалиму то је више у нама горио неки неугасив пламен који нас је и нерјетко тјерао да запјевамо у аутобусу и коначно смо стигли на наше главно одредиште. Гунђави продавци разбарушене браде и лепљивих прстију су нас први дочекали, али некако као да смо ми ту били домаћини, као да смо живјели годинама и вјековима на тлу Свете земље и Светог града.
Груби гласови арапског језика који су ударали о зидине града су све више одзвањали у позадини, али у нашим ушима је одзвањао само један глас, један језик, а то је глас мира и језик Јеванђеља…Од свих градова у Светој земљи, ми смо били баш смјештени у оном најмањем међу кнежевима Јудејским, у Витлејему, мјесту рођења Месије. У једном дану смо били и пастири, и мудрациса Истока, па и они који се рађају у пећини. Били смо свједоци мјеста Рођења, на дар смо му донијели наше мале, али не безначајне подвиге и сами се поново родили у благодати.
Идући даље, посјетили смо и само мјесто Вазнесења и покушавали да молитвено узнесемо своја срца Господу. Због Промисла и прилика у којима смо дошли, заобишли смо Гору Преображења, али и тада смо покушавали да замислимо Таворску свјетлост и радо се сјећали доктората нашег митрополита Амфилохија, који иако физички одсутан, ипак на сваки други начин, па и кроз пјевање пјесме „Јечам жњела“, присутан. На мјесту Тајне вечере се сваки уплашио да на крају не буде Јуда, а жарко прижељкивао Јованову личност; на мјесту молитве „Оче наш“ прижељкивали Вољу Божију, а на мјесту Првосвештеничке молитве смо покушавали да држимо дух будним насупрот слабашном тијелу.
Осјетили смо, колико смо то могли, како је слушати бесједу на гори пјевањем блаженстава, како је пети се на Гору кушања и бити кушан на неке друге начине, али и како је бити у гробу Господњем. Свједочили смо и Његово васкрсење сада, после два миленијума, и сретали неке нове мироносице које су пјевале на крстовданској литургији заједно са јелинским појцима. Дивили смо се Кани Галилејској и ћуповима који су остали још од времена првог чуда, а врхови Кармила су нас подсјећала на пророка Илију и његову снагу молитве…
Крстарећи Галилејским језером, запитали смо се колика је наша вјера и да ли ћемо и ми по мору нашега живота успјети да ходимо насупрот таласима који га запљускују. Док смо се дивили густини Мртвог мора, у мом уму се уселила злурада мисао и брига – да ли ће се и мој живот некада натапати сумпором и хитро сам желио сличност Лоту…
Посјетили смо драгоцјене манастире попут Герасима Јорданског, Теодосијевог манастира, манастира Дванаесторице апостола и Марије Магдалине, али онај чувени светог Саве Освећеног нам је свима оставио посебан утисак. Иако су нас дивно дочекала звона у манастиру светог Герасима гдје се сваки од нас дивио сваком углу манастира, ипак је манастир светог Саве био нешто посебно… Осјетили смо како је то посјетити један од древних духовних и химнографских центара и осјетили такође духовну нит која нашег и тамошњег Саву повезује.
У повратку ка аеродрому смо обишли и Лод у којем је и манастир светог великомученика Георгија и цјеливајући његов гроб радо смо се сјетили и светородне лозе Петровића чији је он био заштитник. И на крају смо сви имали телефоне пуне фотографија, мисли пуне лијепих сјећања и живот богат искуством из Свете земље.
У Јерусалиму нисам нашао Бога, али сам га и тамо срео, јер и тамо је било дивног цвијећа. Неко цвијеће је пјевало византијско „Дјева днес“, неко је шуштећим баритоном држало пратњу, неко је благосиљало на јелинском језику, али у сваком цвијету је једнако био лик Христа.
Христос нас је дочекао тамо, као и на сваком другом мјесту, али баш тамо је дозволио да у границама наше могућности видимо и осјетимо дјелић те славе и благодати којом је Света Земља миленијумима уназад натапана…
Молећи се да наша срца не буду више Содома и Вавилон, него Нови Јерусалим, кличемо сада и ми „догодине у Јерусалиму“, надајући се да ћемо и ми освојити шестодневним ратом Небески Јерусалим и уживати Седмог дана у Њему.
(Аутор је матурант Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
На 4. станици, на Via Dolorosa, налази се објекат с чијег се равног крова пружа предиван поглед на Ал Аксу и Ал Бурак. Унутра је спомен плоча блаженог кардинала Алојзија С.
Alojzije, i podržavaoca ustaša i ustaških klanja, pihh zgadi mi se dan