Раде Р. Лаловић: О српским књижевним темама у Црној Гори

Пише: Раде Р. Лаловић

(Будимир Алексић, Огледи о српској књижевности и култури, УКЦГ, Подгорица, 2023.г.)

Пред нама је недавно објављена књига Будимира Алексића Огледи о српској књижевности и култури.

Издавач ове по много чему значајне књиге је УК ЦГ, Подгорица, 2023. године. Алексићева књига садржи двадесет стручних радова, предговор Александра Ћуковића, основне податке о текстовима (гдје су објављени и на којим научним скуповима су саопштени), биљешку о аутору и азбучни регистар личних имена која се у књизи јављају.

Како Алексић у својим радовима разматра српске књижевне теме заступљене код српских писаца из Црне Горе дужни смо истаћи да аутор именицу Црногорац не употребљава у етничком смислу, као ни присвојни придјев црногорски. Црногорац овдје има значење становника Црне Горе без обзира ком народу припада, а црногорски је присвојни придјев који упућује на нешто што је на извјестан начин изведено из синтагме Црна Гора. Да је ово појмовно прецизирање тачно у контексту у коме се овдје крећемо показује и већина наслова у овој књизи. Ево које нам текстове дарује Алексић у књизи Огледи о српској књижевности и култури: Народне пјесме о Првом српском устанку и Огледало сроско; Свети Сава у пјесмама српских књижевника из Црне Горе;

Карактер и менталитет Црногораца у Лалићевој тетралогији (Ратна срећа, Заточници, Докле гора зазелени и Гледајући доље на друмове); Његош и Ловћен као пјесничка инспирација Момира Војводића; О стваралаштву и поријеклу Ива Војновића; Српски књижевници са Косова и Метохије прогнани 1941. године; Петар И Петровић – епски пјесник и идеолог српског интегрализма; Питање поријекла и етничке припадности Вуковог пјевача Тешана Подруговића; Српски књижевници о значају и улози гусала у српском народу; Тема превјеравања у књижевном дјелу Сима Матавуља; Слово о полку Игорову у истраживањима др Ивана Шајковића и Милорада Панића Сурепа; Вук Стефановић Караџић и Српска православна црква; Лазо М. Костић о српском језику и српским писцима; Први српски Буквар инока Саве и мјесто његовог настанка; Српска књижевност о Подгоричкој скупштини и уједињењу Црне Горе и Србије 1918. године; Библијски мотиви у српској усменој епици; Христолошко освјетљење његошевог дјела (радови о Његошу митрополита Амфилохија); Ободска штампарија; Допринос Радмила Маројевића обнови србистике и Романескна трилогија Чеда Вуковића за дјецу – преплет чудесног, фантастичног и научнофантастичног.

Иако су сви наведени текстови бриљантне расправе и луцидни аналитички погледи ми ћемо у овом кратком осврту скренути пажњу само на неке од њих који су нам се на основу субјективног утиска учинили карактеристичним за тему из наслова ове књиге. То су текстови: Свети Сава у пјесмама српских пјесника из Црне Горе; Српски књижевници о значају и улози гусала у српском народу; Српска књижевност о Подгоричкој скупштини и уједињењу Црне Горе и Србије 1918. године и Допринос Радмила Маројевића обнови србистике.

У раду Свети Сава у пјесмама српских књижевника из Црне Горе Алексић разматрање ове теме започиње освртом на најстарије забиљежене стихове о Светом Сави настале још половином 16. вијека, а ријеч је о једном тропару, о једном кондаку Светом Сави и о једној завршној вечерњој стихири с насловом Слава Светом Сави. Ови први стихови посвећени Светом Сави забиљежени су у Празничном минеју Божидара Вуковића Подгоричанина из 1538. године.

Будимир Алексић посебну пажњу посвећује односу владара из светородне лозе Петровића према Светом Сави гдје сазнајемо да су и владика Данило, и владика Василије изражавали пјеснички однос према Симеону Свјатоме Немањи, али и помињу Житије Свјатаго Саве. Тако се ствара континуитет у коме се јављају и пјесме краља Николе о Светом Сави.

До 1918. године, односно до уједињења у Краљевину СХС у Црној Гори о Светом Сави су пјевали: анонимни РМ, а затим П. Поповић, Стеван П. Бешевић и Мило Јововић. Између два свјетска рата аутори из Црне Горе су написали само двије пјесме о Светом Сави. Први аутор је контроверзни конвертит и потоњи српски непријатељ Савић Марковић Штедимлија са пјесмом Свети Сава мири браћу, а други је Трифун Ђукић са пјесмом инспирисаном једном братоножићком легендом под насловом Уклета ријека.

У периоду од 1945. године па до краја осамдесетих и почетка деведесетих година 20. вијека једини зрео пјесник из Црне Горе који пјева о Светом Сави је бунтовник и слободар Момир Војводић. Он је у том периоду написао 27 пјесама о Светом Сави. Осим његових пјесама постоје само још двије пјесме о Светом Сави а аутори су им јеромонах Георгије Живковић и мало познати пјесник Рајко Оровић.

Највећи број пјесама о Светом Сави које су и умјетнички најквалитетније написали су аутори из Црне Горе од почетка деведесетих година двадесетог вијека до данас, а то су: Зоран Костић, Милан Комненић, Матија Бећковић, Милорад Предојевић, Вук Милатовић, Љубомир Матовић, Богољуб Велимировић, Благоје Рогач, Трипко Драганић, Славко Живковић, Новица Ђурић, Благоје Баковић и Аћим Вишњић.
Детаљним освртом на ову поезију Будимир Алексић нам показује да је Свети Сава био снажна инспирација код српских пјесника из Црне Горе од прве половине 16. вијека па све до данас.

Посебну пажњу скрећемо читаоцима ове књиге на рад Српски књижевници о значају и улози гусала у српском народу. Та тема је веома значајна за цјелокупно сагледавање српске културне и историјске парадигме па онда и није случајно да се Алексић бави овом темом и њено разумијевање употпуњује и из угла српских писаца који су гуслама посвећивали дужну пажњу. Он започиње расправу о гуслама као инструменту и њиховој улози у српској култури наводећи и ставове најзначајнијих српских интелектуалаца као што су Љубомир Зуковић, Перо Слијепчевић или нпр. Марко Мурат о том питању.

Романтичарски српски писци Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Војислав Илић и свакако Његош у својој поезији гуслама дају посебно мјесто, а то је нарочито изражено нпр. у Горском вијенцу.

И српски пјесници 20. вијека мотив гусала држе у привилегованом положају. О њима и пјевају, и пишу, и размишљају и Дучић, и Шантић, и Андрић, и Црњански, а онда и Винавер и Исидора Секулић.

Значајну поетску и сваку другу пажњу гуслама посвећују и српски пјесници исламског вјерозакона Омер-бег Сулејманпашић, Авдо Карабеговић и Осман Ђикић, а онда и пјесници с краја 20. и с почетка 21. вијека Бећковић, Војводић, Комненић, Вуксановић, Капор, Ного и други.
Будимир Алексић у овом раду с правом посебан омаж даје Радовану Бећировићу Требјешком и његовим пјесмама о гуслама, а посебно најјезгровитијој испјеваној на ову тему а то је Академија гусала.

Да су велике историјске теме често и значајне књижевне теме Будимир Алексић нам показује у раду Српска књижевност о Подгоричкој скупштини и уједињењу Црне Горе и Србије. Овакву тему могу препознати и системски пратити њено присуство и у поезији, и у прози само добри познаваоци књижевности, а Алексић нам о томе говори врло успјешно и аналитички квалитетно.

Однос српских писаца из Црне Горе према Подгоричкој скупштини овдје се прати од прве епске пјесме на ову тему Радована Бећировића Требјешког Подгоричка скупштина настале непосредно након њеног одржавања па све до романа Лабуда Драгића Кукавичија пилад 2016. године, или до савремене епске пјесме Рада Остојића Посвета Уједињењу Црне Горе и Србије 2018. године.

Аутор прилази овој теми врло пажљиво анализирајући њено присуство у прози Михаила Лалића пратећи лик Пеја Грујовића као личног пишчевог наратора и свједока у разним приликама у којим се говори о Подгоричкој скупштини не само у роману Ратна срећа него и у другим дјелима.
Тема Подгоричка скупштина је присутна и у дјелима Милована Ђиласа, Григорија Божовића, Перивоја Поповића, Лабуда Драгића и многих других којим је у овом раду посвећена одговарајућа пажња.

На крају рада скреће се читаоцима пажња да је слика Подгоричке скупштине у данашњој медијској пропаганди у Црној Гори извитоперена и да је она у наведеним књижевним свједочењима далеко реалније приказана.

Када је ријеч о културној и историјској парадигми једног народа онда се та парадигма најлакше може сагледати из чињенице колико је код тог народа развијена национална филологија у најширем смислу схваћена. А сама ријеч филологија значи љубав према ономе што је написано, љубав према ријечима, према језику у који је стала сва материјална, културна и духовна историја једног народа или групе сродних народа. Е баш из те перспективе Будимир Алексић врло пажљиво сагледава значај Радмила Маројевића у процесу развоја српске националне филологије, односно србистике што се јасно види из рада Допринос Радмила Маројевића обнови србистике.

Због чега је у наслову овог рада посебно наглашена ријеч обнова?

Србистика као национална филолгија је морала бити обновљена баш почетком турбулентних деведесетих година двадесетог вијека када се на антисрпској парадигми створена југословенска држава почела да распада. То је био тренурак када је, након скоро сто година од несрећног напуштања србоцентричне политике и културе и након окретања ка сербокроатистици, започела дискусија о враћању себи, а онда и о обнови националне филологије. У том контексту Алексић одлично уочава да је Радмило Маројевић био први српски лингвиста који је тај тренутак осјетио још крајем осамдесетих година када су настали његови радови обједињени 1991. године у књизи Ћирилица на раскршћу векова: Огледи о српској етничкој и културној самосвести.

Та борба за обнову србистике је добила снагу средином деведесетих година двадесетог вијека када након неколико научних скупова настаје Покрет за обнову србистике и када је покренут часопис Србистика / Сербица чији је уредник би Петар Милосављевић. Око тог часописа су се окупили углавном млади српски универзитетски професори са катедри за проучавање српског језика који су непосредно посље тога осмислили и објавили програмски текст Слово о српском језику. Та група професора, а о томе Алексић у овом тексту систематично говори, покреће и часопис Српски језик који врло брзо стиче међународни углед.

У свим тим турбулентним процесима значајно мјесто несумњиво припада Радмилу Маројевићу јер је имао кључну улогу који не само да је стручним и научним радом утемељивао србистику, него је и имао историјску улогу у првом формирању катедре за србистику на београдском Филолошком факултету.
Будимир Алексић овим радом врло прецизно и објективно представља ту мукотрпну борбу за обнову србистике у чијем центру је несумњиво био и Радмило Маројевић, али и Петар Милосављевић и Милош Ковачевић.

Уз напомену да су и сви остали радови у овој несумњиво врло значајној књизи врло вриједни и надасве инструктивни за све оне које интересује српска књижевност и култура, ми ћемо се овдје зауставити у појединачном представљању текстова остављајући задовољство читаоцима да сами ишчитавајући исте откривају детаље које може вјешто сложити само аналитичар какав је Будимир Алексић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: