Raković: Ćirilica je stub srpskog jedinstva i slobode, latinica vodi ka latinizaciji identiteta
Aleksandar Raković Foto: RTV
Srpski istoričar dr Aleksandar Raković govorio je juče na Radio Beogradu o Danu srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Raković je kazao da je ovaj novi praznik važan za učvršćivanje identiteta jedinstvenog i nedeljivog srpskog naroda u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, našem okruženju i dijaspori.
Pored toga, Raković je posebno naglasio da je ćirilica jedan od stubova srpskog jedinstva i slobode i da je time deo i ovog praznika.
Raković je zaključio da ćirilica u javnoj sferi mora biti potpuno privilegovana, jer je apsurdno da se čak i neki mediji koji šire patriotske poruke obraćaju svojim gledaocima i čitaocima latinicom.
Na kraju, Raković je posebno podvukao da latinizacija pisma može biti korak ka latinizaciji vere i identiteta srpskog naroda pa je stoga latinica posebno opasna.
Ne treba biti isključiv, cijeni čoveka po djelima, a ne kako izgleda ili u ovom slučaju kojim pismom piše, latinično pismo sa slovima ć, č, š, ž, đ, dž, lj, nj, hrvati su uveli uz Vukovu pomoć i to je djelom i srpsko pismo.
Nemoj da mešaš babe i žabe. Jedna je stvar kako će ko koga i da li će uopšte gledati indivudualno zbog upotrebe određenog pisma, a sasvim je drugo kulturno-istorijsko-identitetska vertikala.
Na primer, da li se ikad ko zapita kako Arapi, Japanci, Kinezi, Korejci itd. koriste kompjutere? Kakva im je tastatura? Kako unose svoje znakove? Zašto i dalje pišu svojim pismom kad moderna tehnologija faovrizuje latinicu? Pa pogledajte na Jutjubu npr. kako Japanci pišu svoje tekstove služeći se kompjuterom i kad to vidite svako dalje natezanje oko ćirilice treba da prestane a svakoga ko prozbori išta o tome kako je to teško, suvišno, prevaziđeno itd. trebalo bi da bude sramota i da pomisli išta slično.
Nama Hrvati, Italijani, Englezi, Nemci, Amerikanci i ostali zapadni latiničari ne treba da budu nikakva referentna tačka kada razmišljamo o svom pismu. Neka oni vode brigu o svojim kulturnim kodovima, a na nama je da čuvamo, negujemo i unapređujemo svoje. Ćirilica MORA da bude srpski default, iliti podrazumevana vrednost, „fabričko podešavanje“ koje mora da se vidi i oseti kad se uđe u našu zemlju, u naše gradove, naše ulice i sokake, da na nju sve miriše kako što iz pekare miriše vruć lebac.
Ćirilica u Srbiji mora da bude u statusu kakav imaju ćirilice u Bugarskoj, Rusiji i u bilo kojoj drugoj ćiriličkoj zemlji i jeziku, a ne da i dalje Srbi nasedaju na komunističko „bogatstvo dvoazbučja“.
Temeljni ugovor je potpisan u dva primerka. Jedan primerak je ćirilični, a drugi latinični. Ćirilični primerak je za SPC, a latinični za Vladu Crne Gore.
Temeljni ugovor je potpisan u četiri primjerka. Lijepo se to vidi na snimku ceremonije potpisivanja. I tačno se vidi da su na latinici. Kamo sreće da je barem jedan na ćirilici. Da jeste već bi snimak bio objavljen odavno, no ćirilične verzije nema pa se nema što ni pokazati narodu.
NIJE POTREBNA (NI KORISNA) PRIVILEGIJA ZA ĆIRILICU, NEGO ISPRAVNO PRAVOPISNO REŠENJE I PRIMENA USTAVA PO UGLEDU NA SVE DRUGE ZEMLJE I JEZIKE!
Raković odlično poznaje problem ćirilice. Predstavnici Udruženja „Ćirilica (2001. Novi Sad) imali su čast da još pre dvadesetak godina učestvuju s njim na više skupova ranih 2000-ih godina kada se raspravljalo o pitanjima ćirilice i načinu njenog spasavanja. On je u tome uvek imao zapaženu ulogu.
Mi iz te prve „Ćirilice“ smatramo da srpska ćirilica ne može i ne treba da se spasava kao „privilegovano pismo“. Da li je igde u svetu neko od pisama drugih jezika (primer, engleskog, ruskog ili hrvatskog, recimo) — „privilegovano pismo“. Nije nigde, naravno. Nigde u svetu nijedno pismo nijednog jezika, osim (i) danas srpskog, nije „privilegovano“, niti je potrebno da bude „priviligovano“. Svuda u svetu (pa i u Engleskoj, Rusiji, Hrvatskoj i bilo gde, pa i u Ustavu Srbije i bilo kom drugom ustavu u svetu, bilo koje pismo ne postoji kao „privilegovano“. Zato smo sigurni da se, kao jedino danas, tobož, verbalno „privilegovano pismo“, ne može spasiti. Jedino lažno „privilegovana“ ćirilica u Srbiji zastupljena je u praksi, u javnosti, jedva nepunih prosečno desetak procenata. Tamo gde je pitanje pisma u svakom jeziku, osim srpskog, rešeno normalno, u svakom jeziku, osim srpskog, pismo je zaštićeno, kao neprivilegovano, sto posto. U spomenutoj Engleskoj, Rusiji, Hrvatskoj ili u bilo kojoj drugoj zemlji, osim Srbije, pisma njihovih jezika zastupljena su sto posto u upotrebi iako nisu „privilegovana pisma“. Jedino u Srbiji, tamo gde se formalno pogrešno smatra privilegovanim pismom, srpska ćirilica je u stvarnosti (u javnosti) zamenjena više od 90 odsto hrvatskim abecednim pismom, što je inercija iz komunističkog perioda politikantske antisrpske favorizacije hrvatskog pisma u srpskom jeziku (ili jeziku Srba).
I, da zaključimo, srpsku ćirilicu nećemo moći da vratimo u život kao „privilegovano pismo“, nego i srpsko i bilo koje drugo pismo jedino može da se sačuva i da živi (postoji) na normalan, uobičajen u svetu, u svim jezicima po pravilu opšte prakse u svetu: jedano pismo za jedan jezik. Jedino je Srbima u Jugoslaviji manipulativno dobro ciljno osmišljeno dvoazbučje da bi se isfavorizoavlo hrvatsko primo u jeziku Srba. I to je učinjeno. Uspelo se u tome do danas u preko 90 odsto slučajeva. Ta favorizacija tuđeg pisma u jeziku Srba umesto srpske ćirilice nastavlja se i danas tako što se ne primenjuju ni svetska praksa ni ustavna obaveza iz Člana 10. Ustava Srbije. Ispalo je za srpske lingviste i srpsku vlast džabe postojanje svetkse praske, Ustava Srbije i našeg ukazivanja iz Udruženja „Ćirilica“ na ove probleme u više od 20 knjiga. Sve to se ignoriše, ignoriše se svetska i evropska praksa u rešavanju pitanja pisma, lingvisti ne poštuju ni naš Ustav ni spomenutu praksu u svetu, nego je čak donet i Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice 15. septembara 2021, koji je protivustavan i apsurdan u odnosu na sve druge jezike i pisma u svetu. Naši prostorno bliski Hrvati koji su prihvatili srpski jezik, zasnovan na primerima jezika Vuka i Daničića, a zovu ga „hrvatski jezik“, imaju lingvistički i ustavno ispravno rešeno pitanje pisma – pa nemaju nikakav problem sa svojim pismom, kao što taj problem nee postoji ni u bilo kom drugom, osim srpskog, jeziku. U Hrvatskoj nije ni donesen poseban zakon o upotrebi „hrvatskog jezika“ i hrvatskog pisma, pa imaju i bez (ne)ustavnog zakona o upotrebi hrvatskoj jezika i pisma sto posto svoga jezika i svoga pisma u svom jeziku, kao što svoj jezik i svoje pismo imaju u stopostotnoj upotrebi svi drugi narodi u svojim jezicima i u svojim državama. Jedino nemaju Srbi. A nemaju zato što su jedino srpski lingvisti i srpska vlast doneli neustavan i apsurdan Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice i jedino su srpski lingvisti pogazili opštu svetsku praksu u pravopisnom rešenju pitanja pisma (protivno Ustavu) i jedino su srpski lingvisti podržali spomenuti (protivustavan i apsurdan) Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice. A podržali su takav zakon zato što je taj zakon usklađen ne s Ustavom nego s pravopisnim neustavnim i nepraktičnim rešenjem pitanja pisma srpskog jezika.
Tako (dobro udruženi) srpski lingvisti i vlast i dalje praktično nastavljaju zatiranje srpske ćirilice iz vremena komunističke Jugoslavije i kvazilingvistike serbokroatistike.
U pravu je Raković za ćirilicu – svaka mu je na mjestu, ali neka nam on ili neko drugi objasni zašto je našem patrijarhu na potpis podmetnuta latinična verzija temeljnog ugovora? Ako tu nijesmo mogli da se izborimo za ćirilicu, kako ćemo se za naše pismo boriti na drugim stranama? Za jezik ne smijem ni da pitam, pošto se milogorci i novodukljani hvale da je ugovor potpisan na službenom jeziku Crne Gore! Može li redakcija pribaviti i objaviti snimak ugovora, da se preseče već jednom ta propaganda?
Raković jeste veliki borac za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta, ali je ljetos načinio popriličnu grešku kada je srpsku javnost u raznim prilikama uvjeravao da je Abazović „čovijek od riječi“ no ruku na srce nije Raković jedini koji je u to vjerovao, valjda pod utiskom potpisivanja Temeljnog ugovora.
Gdje je izjavio ovo .Gostujući na Pinku ili Hepiju ili dajući intervju za Kurir ili Informer ?
Hoteći da budeš ironičan, izneo si tužnu činjenicu. Jedino pomenuti mediji neguju kakvu – takvu priču o Srbima, srpstvu i nacionalnim interesima( izuzimam RTS 3, ponekad). Ostali su ili amebe ili zdušno neguju antisrpstvo.
Pink, Hepi, Informer i Kurir -. svi „neguju“ srpstvo na hrvatskoj latinici svi pobrojani. Oni, očigledno, ne znaju ni šta je glavno i nezaobilazno za Srpstvo i jedinstvo. Ćirilica je osno0va i prvi stub jedinstva Srba.