Разум и осећајност
1 min read
Поп живи од греха; када их не би било, он би постао излишан, па грехове и грешнике вазда проналази. Полицајац живи од криминала, па ће га, да би сачувао службу, пронаћи и где га нема, а ако треба, неће га мрзети да га сам организује. Шалтерски службеник живи од административне збрке, јер тек у њој он проналази смисао своје службе. Јасне и кратке процедуре би га учиниле непотребним. Телевизија живи од неукуса, па га зато производи. Остали медији такође.
За ИН4С – Милан Миленковић
Ми, модерни људи, живимо у друштвима у којима постоје хиљаде закона, прописа, установа, служби, у којима трпимо баражну ватру медија и партијско-политичке пропаганде. Притиском на дугме телефона, или компјутера, покрећемо силе и процесе о чијој суштини немамо појма и која нас не занима. Наш поглед на свет пулсира у ритму разних сокоћала и сасвим је фрагментиран, исцепкан и ни у једну појаву, или у процес, немамо целовит поглед.
Држава нам се појављује час у лику полицајца, час у лики шалтерскиг службеника, или судије, па чак и катастарског чиновника. Будући да, као што рекох, целовиту слику више немамо, више се и не питамо шта је држава, шта нација, шта су институције и чему све ово служи?
Само сто година раније, за већину Срба закони су били обичајни, медијски посленици су били добошари, који су по раскршћима објављивали налоге власти и гуслари, који су певали о крви и слободи, а сва сокоћала су били алати и по нека фрула. Но, тада смо имали увид у целину процеса и збивања; мисао нам није била дубока, али је била јасна и била је исто што и осећања. Данас су нам се разум и осећање одвојили; сви се слажемо да су свет и живот повод најоштријем размишљању али, услед опадања осећања, нисмо у стању да се покренемо. Наш мозак презире наше срце, које мисли још само на себе.
Поп живи од греха; када их не би било, он би постао излишан, па грехове и грешнике вазда проналази. Полицајац живи од криминала, па ће га, да би сачувао службу, пронаћи и где га нема, а ако треба, неће га мрзети да га сам организује. Шалтерски службеник живи од административне збрке, јер тек у њој он проналази смисао своје службе. Јасне и кратке процедуре би га учиниле непотребним. Телевизија живи од неукуса, па га зато производи. Остали медији такође.
Традиционална држава живи са народом и за народ, модерна живи од хаоса, грехова, криминала, неукуса и лажи. Само тако још она проналази своје место, јер већ и приглупи виде да држава не остварује никакав интерес за народ. Ту, велику слику државе и државног апарата, ми више не видимо. Државни службеник, без обзира на ранг, већ и сам не припада народу, већ је изнад њега и води рачуна још само о свом личном и кастинском интересу. Нисмо ни приметили кад се држава из просте и сведене машине, с краја 19. века, претворила у капиталистичку државу Карађорђевића, у којој су крупни капиталисти и политичка класа постгли савез против народа. Из те државе смо прешли у државу радничке класе, а заправо државу комунистичке касте. Један корак и већ смо у држави која служи владајућој политичко-тајкунско-полицијској касти, а још смо далеко од сазнања да се закон не врши у име народа, него над народом, односно над неприпадницима касте.
Анатол Франс каже за француску државу: „У нашој држави влада савршена једнакост грађана: и богатима је, једнако као и сиромашнима, забрањено да краду хлеб“. Начелно, и нама је свима дозвољено да летујемо на крузерима, да скокнемо до Бора-Боре, а свима је забрањено да краду хлеб. Марксова теза да је закон оно што владајућа класа, у свом интересу, намеће целом друштву, достигла је пуну афирмацију у модерним друштвима, којима и ми припадамо.
Управо зато је деморкатија најпокваренији облик владавине, јер нас држи у уверењу да смо ми сами одлучили да смо грешни (па поп има своје парче хлеба), да смо криминалци (те полицајац има платицу и станчић), да смо стока неписмена (па се и последњи шалтерски службеник дере на нас) и да смо примитивни (па постоји читава НВО индутрија, која нас „депримитивизује“ о нашем трошку. Ја се не сећам да смо икад ми одлучили да тако буде.
Кад бисмо ми били мање грешни, кад бисмо били мало богатији, да не морамо да се довијамо како до хлеба да дођемо, те да о себи мислимо боље него што мислимо, сва ова тевабија, овај апарат који живи од ружења народа, постао би излишан, а он ће се постарати да то не буде.
Кад нам неко на улици каже да смо марва, ми се одмах с њим за гушу ватамо; кад нам то поручују медији, државна управа и политичари, ми само слегнемо раменима. Кад нас конобар одере за двадесет динара, псујемо му и мајку и оца, кад нас држава одере к`о Муса јарца за струју, храну, или порезе, ми ћутимо. Сви смо ми дрчни: одмах би се поклали са НАТО трупама; да нам Рокфелер падне у руке, гадно би се провео, а о томе шта бисмо радили Билдерберг групи боље и не причати али, кад уђемо у нашу месну заједницу, смањимо се пет сантима. Ми волимо само велике битке, мале губимо без борбе. То је управо последица исцепканог погледа на свет и живот. Не разликујемо мале и велике борбе или, ако их и разликујемо, опредељујемо се само за оне које неће ни доћи.
Ако је срећа у искупљењу греха, није потребно да будемо грешни, него да се осећамо грешнима; да би нам увалили благодети цивилизације, није потребно да будемо примитивни, него да се осећамо примитивнима; да би нам неповратно трасирали судбину, није потребно да будемо немоћни, већ да се осећамо немоћнима. То је најдубља тајна модерног доба и његових медија.
Наравно, Срби, а с њима и Црногорци, нису ни грешнији, ни глупљи, ни примитивнији, ни неспособнији од осталих нaрода, али ако ми верујемо да јесмо, онда ту помоћи нема. Можда је време да се, ако смо људи, окренемо да већ једном видимо од чега бежимо и да погледамо судбини у очи. Бежећи од одговорности, препустили смо се судбини. Бежећи од судбине, побегосмо и од живота. Бој се овна, бој се…прође век.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Није тада било класичног златног стандарда, девизе су већ потиснуле злато. Зато су Њемци и наметали трговачке уговоре који су подразумјевали трампу а не плаћање.
Нису комунисти опљачкали злато, нису имали шта да опљачкају. Можда по неку златну полугу што је испадала Карађорђевићима из авиона док су бјежали.
Бебек:А скок немачке марке у односу на динар 1940-41. је био резултат скока немачких хартија од вредности на берзама у Њујорку и Амстердаму. Не бих се упуштао у ту дискусију јер за та питања нисам стручан баш као што ти ниси ни за просте проценте и бројке извоза.
Уосталом Народна банка Краљевине Србије, касније СХС и Југославије, вредност валуте покривала је депонованим златом. Да је печатом министарства девалвиран динар дошли би у опасност да се злато подигне чим тржиште осети већи прилив доштампаног новца. То је се зове златни стандар, кога није било код комунистичког олоша који је сво злато опљачкао.
Геџо, дође ли ти нешто онај свештеник Ристо Јарамаз што су га партизани кокнули негдје у Бањанима?
Каква побједа у трговинском рату? Том логиком енглеске колоније у Африци су својевремено оствариле рекордни суфицит са Британцима који су потрпали тоне злата на бродове и извезли на Острво. Сличан је однос имала Краљевина СХС са Хитлеровом Њемачком.
Валута се девалвира ударањем печата Гувернера Централне банке, подређеног Министарству финансија и Влади.
Не дође. Немам рођака у Црној Гори, нити сам их имао. Имам једног рођака Ристу, али он је Младеновић из Бруса.
Свињски рат, то је онај кога се ви из јуначке, пркосне и дуготрпељиве Црне горе најмање сећате. Тај је добила.
Јесте, то је један од начина за девалвацију монете. Мислио сам да ћеш споменути ону неконтролисану куповину стране валуте, ткз штицовање којом се бавио Моћо Бркати и његова жена. Ваљда се тога сећаш исто тако јасно као што се сећаш пописа 91ве, кад си се изјаснио као Србин, упркос жељи ближе и даље фамелије.
Те паралеле накалемљене ти тешко иду. Приметио сам кад си оно савременом новинарском фразеологијом лупао о `инвестицијама` и `кредитима` за покретање производње у Зетској бановини.
Ако је Свињски рат Србија добила кредитом од 500 000 ондашњих динара, ко још може веровати у комуњарску пропаганду о заосталој и неразвијеној Србији?
Била је толико заостала да су комунисти у свом развојном плану имали ставку о смањењу учешћа Србије у индустријској производњи Југославије на 32%.
Оде ти из 1940-те и СХС у Краљевину Србију и Царински рат. Није то био никакав подвиг, прије или касније се морало изаћи из тог вазалног положаја у односу на Беч. А Србија јесте била заостала и неразвијена.
Девалвација валуте је декрет монетарних власти, не бркај то са етимолошким значењем. А до смањења вриједности новца може доћи куповином стране валуте, било од монетарних власти било од привреде и становништва (увоз).
Мали сам био 91-ве, нисам се изјашњавао на попису него су то моји урадили умјесто мене. Не сјећам се како ме оно пописаше, мада није ни битно.
nijesi ti brajane vise nikakav gedzovan
Како је победила у трговинском рату? Тако лепо јер је није сломио бојкот Аустроугарске, што је најшла нова тржишта и што се извоз не само одржавао него и пристојно растао током Царинског рата (као и пре њега). Нормално откривањем нових тржишта па је експлодирао (растом од 19%) након престанка истог и својеврсне „капитулације“ Аустрије која је одустала када је видела да није постигла циљ.
1905 – 71 996
1906 – 71 604
1907 – 81 491
1908 – 77 749
1909 – 92 982
1910 – 98 388
1911 – 116 916
А што је најбоље по СРБ (и најгоре по KuK) док је 1905. преко 90% српског извоза ишло у Аустро-Угарску (и БиХ) сведен на испод 42%, растом извоза у САД, Белгију, Бугарску, УК, Италију, Немачку, Турску, Француску и Египат. То се назива победом.
Што се тиче структуре извоза био је доста добро распоређен у време КСХС, главни извозни партнери су били Аустрија и Италија, 1929. године са непуних 16% и 25% респективно и Немачка на трећем месту испод 13% али и 26 других земаља по класификацији од Албаније, Алжира, Аргентине, бразила, Чилеа до Индије, Канаде, Норвешке, Целјона, Чехословачке и Шпаније.
Појавом Хитлера, јачањем Немачке на економском и дипломатском плану се најпре шири економски у централну и јужну Европу Немачка тек 1935. постаје главни извозни партнер са непуних 19% али извоз остаје и даље доста добро распоређен међу осталим трговинским партнерима. Извоз Немцима скаче до скоро 36% 1938. године да би наредне године чак опао за који процентни бод. Дакле фамозна „зависност“ од привреде Трећег Рајха није била резултат некаквих интерних слабости југословенске привреде колико спољашњих и светских околности јер је слично било у Пољској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Чехословачкој и Аустрији (до интеграције).
А структура извоза није зависила од нас него од тадашњих прописа, свака држава је штитила своју домаћу производњу, то је доба протекционизма, GATT je потписан тек 1947.
Тако да не, Немачка није била једини спољнотрговински партнер Краљевине СХС/Ј чак ни за време Стојадиновића. Ко те не зна, скупо би те платио Секула.
А скок немачке марке у односу на динар 1940-41. је био резултат скока немачких хартија од вредности на берзама у Њујорку и Амстердаму. Не бих се упуштао у ту дискусију јер за та питања нисам стручан баш као што ти ниси ни за просте проценте и бројке извоза.
Прије Бретон Вудса и ММФ-а било која земља је могла да девалвира валуту и тиме привремено стимулише извоз али то има смисла само кроз освајање нових тржишта. У ситуацији када имаш само једног спољнотрговинског партнера, као што је СХС имала Њемачку, девалвацијом само омогућаваш да за исту суму новца партнер купи више. Наше тржиште је била њемачка индустрија јер смо ми њима извозили искључиво сировине а не производе или услуге. Према томе нема говора да је Цветковићева власт девалвирала валуту да би освојила неко ново тржиште. Урадила је то због свог колонијалног положаја у односу на Њемачку.
Кажеш није могла, онда сам себе демантујеш у следећој реченици.
Шта год да је урадила, остао је резултат иза ње. Не само у спољнотрговинској размени, многи показатељи говоре да је и стандард живота био већи од оног у комуњарској Југославији. Човече они нису могли да оборе % мртворођених беба на онај из предратне Југославије до касних 70тих.
Еј, то је влада државе која је једну царевину поразила у трговинском рату.
Молим те реци ми како се девалвира валута. Живо ме интересује.
Милане, краљ си, још једна дивна прича. Ко хоће да учи нека чита Милана Миленковића.
И покажи да су комуњаре барем једне године остварили приближан резултаз и поред НАТО донација.
Вријеме Краљевине СХС је вријеме Велике депресије када је цио свијет економски назадовао а теби баш стало да докажеш да су Карађорђевићи направили економски бум. Какве резултате, распродају сировина?
Аха, то је класични колективизам комуњара, који уопште нема везе са реалношћу.
Србија је крајем 19 века електрификовала већину својих градова, а у Београду имала и трамвајски саобраћај. То је инвестиција за оно доба реда величине слања космонаута на Месец.
О чему ти причаш краљу, да су тамо живели само чобани?
https://www.youtube.com/watch?v=Mgej8rPiadM—-govorim od 1.32.40. dajem odgovor na masu problema
Што се тиче обарања динара , не окривљуј Цветковића који је то радио из економских разлога. Динар су обарали Хрвати из националистичких побуда, док није уведен јединсзвен курс у целој држави.
Титоиста.
И незналица.
За време Карађорђевића српска привреда је оствартила никад достигнут спољнотрговински суфицит од 9%, поред свог мешетарења и обарања динара у Загребу, како је то радио и Момо Момчило Булатовић у Титограду 90тих.Срби су своју децу школовали на престижним светским факултетима.
Такав резултат комунистичка држава никад није поновила, чак ни после физичких елиминација `кочничара` напретка и народног бољитка.
Али добро, право је сваког прекаљеног `пролетера` да мисли како је држава дужна да субвенционише његове трошкове.
Није тачно то што причаш. Тај суфицит смо имали само уочи рата и то на основу извоза сировина њемачкој војној индустрији. Међутим, често је то била размјена која није подразумјевала девизе већ систем клиринга гдје нам је као противвриједност уваљивана роба коју нисмо имали гдје да пласирамо. Постали смо тада практично њемачка колонија, под њиховим притиском Цветковићева влада је девалвирала динар да би појефтинила извоз националних ресурса Њемцима. Боље не помињи више овакав „суфицит“.
Ето видиш да немаш појма о економији.
Извоз и зависи од цене, а данашње економије УСА, Кина итд девалвирају своју валуту да би повећавале извоз.
Србија је од Немачке куповала индустријске погоне и технологије потребне за даљи привредни развој. У Србију су тад инвестирале велике компаније попут Форда. Тада су у влади седели људи који су имали више знања и показали боље разумевање света. Све остало је комуњарска пропаганда.
вербални деликт,правна држава,и заштићени свједок.Код нас се суди народу који сједи на оптуженичкој клупи,а власт спроводи своју политику као заштићени свједок,и све се то спроводи у име „ПРАВНЕ ДРЖАВЕ“ и наравно демократије,а ми то одобравамо и потврђујемо на изборима.
Istina je bolna, ali je ljekovita.
Savremeno ropstvo ljudi tesko prepoznaju, jer zive u prividu da su slobodni, ako nijesu uzetom vezani.
„Nevidljive“ stege nijesu u stanju da prepoznaju. Jer u glavi jos uvijek imaju oblike ropstva iz srednjeg vijeka.
Zivimo u dobu paralelnih svjetova, tajni svijet je stvarni, ono sto vidimo je samo privid koji nam se servira i cime nam se mozak ispira.
Мало сам погледао портале и упоредио две суботње колумне,ову и на Новом стандарду.М.М. своју напише као песму у даху без императива да лаже и замотава,а Ж.Ц. мора да своју порађа ко аждају болно под условом да му ум презире сопствени карактер.Додуше он већ отворено стаје уз главног компрадора.Не знам шта добија заузврат,али крваве су то паре.Досад сам пиратски слушао Снагу народа,али савест ме тера да овладам тим модерним начинима уплата па да понекад пошаљем који дукат јер подржавам друштвену својину и независност.