Рекао је о Његошу владика Николај Велимировић: „Његош је и артист и моралист, и скептик и теист“

Дио из  дјела „Религија Његошева“ владике Николаја Велимировића

,, Преживети Његошеву душевну драму не значи преживети душевну драму само једног човека, но једног света. Његош је од своје душе, одређене судбом да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе. Та његова, микрокозмична, сцена, премда већа од ма чије друге у српском племену, била је ипак малена и тескобна за обимну васиону. Ова несразмера чинила је крст живота нашег песника; у њој је лежао извор његовог животног мартирства. Но баш у овом тесном општењу са васионским животом и показала се величина душе Његошеве. Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу света и Његовом Творцу Његош се обележио као религиозна личност првога реда. У новој српској историји нема личности, која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем.

…

Његош је и артист и моралист, и скептик и теист, и песимист и оптимист и дарвинист и библиоверујући. За њега је овај свет час дело Божје, час дело паклено; живот је час као најрегулисанији механизам, час опет као „бесмислени сајам“; хармонија света је час вечна као и
свет, а час је и она циљ, коме свет тежи; природа је час сјајна невеста, час „образ највише лудости“; човек — час мртав или трун праха, час бесмртно божанство. И све то, наравно, изгледа контрадикторно, нарочито ономе, ко је живот посматрао само с једне тачке и на једној страни; човеку са ширим искуством мање ће се сви ови искази о свету учинити противречни. Живот се не може дефинисати једном речи, не може се ни вода дефинисати без најмање две речи, не може ни земља без много више. Путник, који би од пола до пола обишао земаљску куглу, не би вам могао казати једном речи, шта је земља. ,,Је ли земља сива пустиња?“, питаћете. „Јесте“, одговориће. Је ли она зелена оаза? Јесте. Је ли лед и снег? Јесте. Је ли усијана пећ? Јесте. Је ли течна? Јесте. Је ли чврста? Јесте. Је ли насељена, је ли ненасељена, је ли лепа, је ли ружна, светла или тамна? Јесте, јесте, јесте. И зар ћете ви, ма иоле познавали нашу земљу, усудити се да кажете, да су ови искази о њој један другом противречни? Не; ви ћете знати, да све то наша земља јесте — посматрана с извесне тачке и у извесном времену.

А живот је кудикамо разноврснији од површине земљине. Откуд се дакле, за њ може само једно рећи? Откуд се може рећи, да је он
само мрак или да је он само светлост, кад је он ово обоје? Не само да живот није без наших тзв. контрадикција, него напротив, он је збир свију контрадикција, које људи о њему могу исказати. Како да буде човек песимист пред целисходношћу природе, пуне плана и мере? Како
пак да не буде на погледу пропасти правде и деградације разума? И како пак да буде човек оптимист пред овим последњим, како ли да не буде пред оним првим? Ко од нас, мислећи дуже о животу, није никад закључио: живот је сан, или, живот је фантом, или: ми не знамо шта је живот? Ко није никад био догматичар пред скептичарима и скептичар пред догматичарима? Ко од нас може остати неудивљен пред „звезданим домом Божјим“ — како Карлајл назива природу — ко ли се пак може сетити скорашње сицилијанске катастрофе, где је мати–природа на најнемилостивији начин измрцварила и поубијала двеста хиљада умних, људских бића, а да се  не ужасне пред хладнокрвношћу те чудновате матере?“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: