Rekao je o Njegošu vladika Nikolaj Velimirović: „Njegoš je i artist i moralist, i skeptik i teist“

Dio iz  djela „Religija Njegoševa“ vladike Nikolaja Velimirovića

,, Preživeti Njegoševu duševnu dramu ne znači preživeti duševnu dramu samo jednog čoveka, no jednog sveta. Njegoš je od svoje duše, određene sudbom da upravlja jednom šakom siromašnih ljudi, načinio scenu, na kojoj je reprodukovao dramu cele vasione. Ta njegova, mikrokozmična, scena, premda veća od ma čije druge u srpskom plemenu, bila je ipak malena i teskobna za obimnu vasionu. Ova nesrazmera činila je krst života našeg pesnika; u njoj je ležao izvor njegovog životnog martirstva. No baš u ovom tesnom opštenju sa vasionskim životom i pokazala se veličina duše Njegoševe. Obimnošću i intenzivnošću svojih simpatija prema sveopštem i svejedinom životu sveta i Njegovom Tvorcu Njegoš se obeležio kao religiozna ličnost prvoga reda. U novoj srpskoj istoriji nema ličnosti, koja bi se u pogledu religioznosti mogla i izdaleka ravnati s Njegošem.

…

Njegoš je i artist i moralist, i skeptik i teist, i pesimist i optimist i darvinist i biblioverujući. Za njega je ovaj svet čas delo Božje, čas delo pakleno; život je čas kao najregulisaniji mehanizam, čas opet kao „besmisleni sajam“; harmonija sveta je čas večna kao i
svet, a čas je i ona cilj, kome svet teži; priroda je čas sjajna nevesta, čas „obraz najviše ludosti“; čovek — čas mrtav ili trun praha, čas besmrtno božanstvo. I sve to, naravno, izgleda kontradiktorno, naročito onome, ko je život posmatrao samo s jedne tačke i na jednoj strani; čoveku sa širim iskustvom manje će se svi ovi iskazi o svetu učiniti protivrečni. Život se ne može definisati jednom reči, ne može se ni voda definisati bez najmanje dve reči, ne može ni zemlja bez mnogo više. Putnik, koji bi od pola do pola obišao zemaljsku kuglu, ne bi vam mogao kazati jednom reči, šta je zemlja. ,,Je li zemlja siva pustinja?“, pitaćete. „Jeste“, odgovoriće. Je li ona zelena oaza? Jeste. Je li led i sneg? Jeste. Je li usijana peć? Jeste. Je li tečna? Jeste. Je li čvrsta? Jeste. Je li naseljena, je li nenaseljena, je li lepa, je li ružna, svetla ili tamna? Jeste, jeste, jeste. I zar ćete vi, ma iole poznavali našu zemlju, usuditi se da kažete, da su ovi iskazi o njoj jedan drugom protivrečni? Ne; vi ćete znati, da sve to naša zemlja jeste — posmatrana s izvesne tačke i u izvesnom vremenu.

A život je kudikamo raznovrsniji od površine zemljine. Otkud se dakle, za nj može samo jedno reći? Otkud se može reći, da je on
samo mrak ili da je on samo svetlost, kad je on ovo oboje? Ne samo da život nije bez naših tzv. kontradikcija, nego naprotiv, on je zbir sviju kontradikcija, koje ljudi o njemu mogu iskazati. Kako da bude čovek pesimist pred celishodnošću prirode, pune plana i mere? Kako
pak da ne bude na pogledu propasti pravde i degradacije razuma? I kako pak da bude čovek optimist pred ovim poslednjim, kako li da ne bude pred onim prvim? Ko od nas, misleći duže o životu, nije nikad zaključio: život je san, ili, život je fantom, ili: mi ne znamo šta je život? Ko nije nikad bio dogmatičar pred skeptičarima i skeptičar pred dogmatičarima? Ko od nas može ostati neudivljen pred „zvezdanim domom Božjim“ — kako Karlajl naziva prirodu — ko li se pak može setiti skorašnje sicilijanske katastrofe, gde je mati–priroda na najnemilostiviji način izmrcvarila i poubijala dvesta hiljada umnih, ljudskih bića, a da se  ne užasne pred hladnokrvnošću te čudnovate matere?“