Рељић: Критеријуми ЕУ – Commedia dell’arte

Пише: Слободан Рељић

Ових дана су стизале кошмарне вести из Европске уније. Баш кошмарне. Тако то види сваки нормалан посматрач. Наравно, бирократске главе у Бриселу то објављују као „историјске одлуке о проширењу ЕУ“.

Дакле, гледали смо како је Виктор Орбан продао право осталим чланицама да отворе приступне преговоре са Украјином и успут су ту додате и Молдавија, па онда и Грузија. Великог губитника Јерменију више нико не спомиње. Пошто су се отарасили Нагорно Карабаха Јермени могу да уживају у Свеобухватном и побољшаном споразуму о партнерству (ЦЕПА), који је потписан 2017.

Карикирање унијских критеријума

„Историјска одлука“ за Украјину донесена је на тзв. радном доручку на којем су се с Орбаном цењкали немачки канцелар Олаф Шолц, француски председник Емануел Макрон и председници Европске комисије и Европског савета Урсула фон дер Лајен и Шарл Мишел. После силних претњи како ће Виктора научити памети ови опасни евро-лидери су одлучили да му дају 10 милијарди евра. Толико кошта да Орбан настави да доручкује а да ово четворо обезбеде изгласавање „приступних преговора“. Биће још десет милијарди за Виктора, јављају. Орбан јавља како ће имати бар 75 прилика за вето и заустављање свега.

Ово је као чин Commedia dell’аrte. Подсећамо, то је она комичарска импровизација настала у Италији у првој половини XVI века где је унапред био одређен само основни садржај и распоред кретања глумаца, а текст су глумци импровизовали у току извођења комада на „отвореној сцени“.

И онда је ту неко питао: а Босна, кад ће БиХ добити „приступне преговоре“? Па, зна се – кад испуни критеријуме за чланство, рекли су ови важни који глуме евро-босови.

Човек мора бити плаћен као Орбан или хохштаплер, па да не разуме да у овој комедији никаквих критеријума нема.

Почнимо од самог појма критеријума. Дакле, „критеријум је постигнуће или правило понашања које служи као мерило процене успешности или оцене пожељности, прикладности или нормалности неког понашања“.

То уводи „стандард понашања према којем се оцењује успех у напредовању који представља мерило помоћу којег се врши провера ваљаности, тј. утврђује да ли нешто јесте збиља то што изгледа или се представља да јесте“ (Википедија). Ако нисте од прве повезали ове слапове речи не морате да читате поново, јер то јесте оно што сте знали и пре дефинисања.

Босански случај као опомена здравом разуму

Зар није Украјина данас оно што је Босна била од 1992. до 1995? Земља у ратном стању у којој је с једне стране Запад (САД, НАТО, ЕУ и све тако)? И у којој је рат изазван покушајем да Запад – који је себе тада звао међународна заједница а данас се дефинише јасније као Колективни запад – реши конфликт који је подстицао. И то да га реши у своју корист.

За Босну је улог био релативно мали, јер је и противник био релативно мали. После свих натезања Запад је одлучио да покаже своју свемоћ – и да бомбардује Србију, 1999.

Иако је моћ Србије да учествује у том сукобу била мања него моћ Србије 1914. да се супротстави Аустроугарској, та показна – целом свету опомена – углавном се изродила у непроцењиву штету која је, како је Хенри Кисинџер приметио још у току НАТО операције, знатно убрзала опадање моћи Запада и сурвавање његове силе која је тада била монополарна.

На Украјини Колективни запад игра Va banque. Али у овом „све или ништа“ је, како види свет – губитак известан. Само би се чудом куглица могла зауставити „на црвено“. А у историји то ретко бива. Чуда су могућа, али јасна концентрација моћи им оставља мало могућности. Уосталом, светске силе су крупијеи и окретачи оног „кола среће“.

Сад дајемо реч Тимоти Гартону Ешу, што би рекли прави либерали, „једном од најистакнутијих енглеских интелектуалаца“ а који је радио „једну амбициозну рунду глобалног анкетирања“ да би се разумео „нови светски поредак“.

Свету је све јасно

„Вођена за Европски савет за спољне односе и за истраживачки пројекат Оксфордског универзитета под насловом ‘Европа у свету који се мења’ (чији сам један од руководилаца), та анкета је друго истраживање о оном што ћемо кратко назвати земље Цитруса: Кина, Индија, Турска, Русија и Сједињене Државе. Ове јесени додали смо им пет других великих неевропских земаља – Саудијску Арабију, Индонезију, Јужну Африку, Бразил и Јужну Кореју – а покрили смо и 11 европских земаља. Репрезентативно, рекло би се.“

А резултати?

„Ево неколико налаза који вам неће дати да спавате“, вели Еш и ређа: „Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Турској рекло је да су Сједињене Државе у рату с Русијом. Недвосмислена већина у тим земљама – као и у Индији и Индонезији – верује да ће Русија добити рат с Украјином у наредних пет година. Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Русији рекло је да ће се Европска унија вероватно распасти у наредних 20 година. Тако је мислило и 45 одсто анкетираних у Турској (званичном кандидату за чланство у Унији која се наводно распада) и, што је прилично шокантно, трећина Европљана који су учествовали у истраживању. Занимљиво је да постоји корелација између уверења да ће се ЕУ вероватно распасти и уверења да ће Русија вероватно победити у рату с Украјином. Кад се све то узме заједно, постаје јасно у којој мери се у Украјини одлучује о кредибилитету Европе и Сједињених Држава.“

И мали, али важан додатак: „Наша анкета је завршена пре избијања рата између Израела и Хамаса, који даље погоршава нови светски поредак.“

Погоршава или побољшава услове да се успостави нови, одрживи поредак у свету? То је сад питање тачке гледишта.

Тумарање од немила до недрага

Тачка гледишта са које приповеда Тимоти Гартон Еш сад је мањинска у свету. И с обзиром на оно шта ради Европска унија – очајничка.

У трену кад се Украјини дају „приступни преговори“ земља осим што је у рату и – банкрот је. А разни мислиоци се фрљају стотинама милијарди евра које се планирају за обнову Украјине после рата. Не зна се ни обнову чега? Колика је то територија, колико становника ће ту живети, шта је план… Европска комисија је крајем новембра 2022. ценила да би „за обнову Украјине било потребно најмање 600 милијарди евра, али цена је вероватно нагло порасла од тада“.

Ништа се у Бриселу не зна, али се са страшћу играча који панично тражи ону боју на рулету а која ће да преокрене све, разматра шпанска идеја – да се „помогне Кијеву“ са руском замрзнутом имовином у ЕУ.

Као да је неко у свету Франца Кафке оклеветао Европску унију.

Прво су водили мировне преговоре у Минску у којима су, како су после признали, од почетка и свесно лагали саговорника који није било ко: Русија је највећи и најмоћнији европски сусед. Лагати неког таквог никад не доноси корист за лажова. Прво, неће ти Руси ништа веровати а онда ће се тај вирус потпуног неповерења проширити светом. Ако мислиш да то треба да радиш Русији, зашто би рецимо Саудијска Арабија или Јужна Африка или Бразил могли да очекују другачији однос.

А сад нови проналазак. Отети држави и њеним грађанима њихове паре које су се задесиле код тебе у тренутку кад они нису пристајали да се повинују твојим лажима!?

Ко то себе представља као бандита и отмичара и очекује да ће свет да му аплаудира? И да ће и даље да оставља своје паре њима на чување. Па кад се усуђују да посегну за парама велике силе, шта би могао очекивати Тунис, Филипини, Парагвај или Мексико?

Лаж лаж стиже

У ствари, љубав према Украјини је лажна као што је била лажна порука Русији да је гледају као партнера.

Радио Слободна Европа је објаснила да је компромис са Орбаном обезбедио да се јасно поручи, али не и да „приступни преговори“ започињу. „Да бисте де факто почели приступне преговоре, потребно је да усвојите преговарачки оквир. И сада је питање када се то заиста може догодити? Чини се да је по том питању Мађарска та која има контролу.“

Јер Орбан јесте био усамљен у јавном противљењу, „али изгледа да неколико чланица ЕУ од истока до запада не би имало ништа против ако Украјина не буде брзо укључена у клуб. Као што ми је недавно рекао један званичник из источне чланице: Званично подржавамо улазак Украјине до 2030. године, али у стварности не бисмо имали ништа против да је то ближе 2040.“

Односно, ако знате шта је стварно ЕУ – карта у америчкој глобалној игри – све је ово део шире геополитичке карташке партије у којој нема оног што не може бити жртвовано, а да би се штитио интерес америчке финансије хиперелите. ЕУ јесте важнија карта од Украјине, али је само карта. Тако да кад они своје робље плаше поглављима и критеријумима, слободно зачепите уши. Биће како им се каже, а они о томе знају колико и ви.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: