Reljić: Kriterijumi EU – Commedia dell’arte

Piše: Slobodan Reljić

Ovih dana su stizale košmarne vesti iz Evropske unije. Baš košmarne. Tako to vidi svaki normalan posmatrač. Naravno, birokratske glave u Briselu to objavljuju kao „istorijske odluke o proširenju EU“.

Dakle, gledali smo kako je Viktor Orban prodao pravo ostalim članicama da otvore pristupne pregovore sa Ukrajinom i usput su tu dodate i Moldavija, pa onda i Gruzija. Velikog gubitnika Jermeniju više niko ne spominje. Pošto su se otarasili Nagorno Karabaha Jermeni mogu da uživaju u Sveobuhvatnom i poboljšanom sporazumu o partnerstvu (CEPA), koji je potpisan 2017.

Karikiranje unijskih kriterijuma

„Istorijska odluka“ za Ukrajinu donesena je na tzv. radnom doručku na kojem su se s Orbanom cenjkali nemački kancelar Olaf Šolc, francuski predsednik Emanuel Makron i predsednici Evropske komisije i Evropskog saveta Ursula fon der Lajen i Šarl Mišel. Posle silnih pretnji kako će Viktora naučiti pameti ovi opasni evro-lideri su odlučili da mu daju 10 milijardi evra. Toliko košta da Orban nastavi da doručkuje a da ovo četvoro obezbede izglasavanje „pristupnih pregovora“. Biće još deset milijardi za Viktora, javljaju. Orban javlja kako će imati bar 75 prilika za veto i zaustavljanje svega.

Ovo je kao čin Commedia dell’arte. Podsećamo, to je ona komičarska improvizacija nastala u Italiji u prvoj polovini XVI veka gde je unapred bio određen samo osnovni sadržaj i raspored kretanja glumaca, a tekst su glumci improvizovali u toku izvođenja komada na „otvorenoj sceni“.

I onda je tu neko pitao: a Bosna, kad će BiH dobiti „pristupne pregovore“? Pa, zna se – kad ispuni kriterijume za članstvo, rekli su ovi važni koji glume evro-bosovi.

Čovek mora biti plaćen kao Orban ili hohštapler, pa da ne razume da u ovoj komediji nikakvih kriterijuma nema.

Počnimo od samog pojma kriterijuma. Dakle, „kriterijum je postignuće ili pravilo ponašanja koje služi kao merilo procene uspešnosti ili ocene poželjnosti, prikladnosti ili normalnosti nekog ponašanja“.

To uvodi „standard ponašanja prema kojem se ocenjuje uspeh u napredovanju koji predstavlja merilo pomoću kojeg se vrši provera valjanosti, tj. utvrđuje da li nešto jeste zbilja to što izgleda ili se predstavlja da jeste“ (Vikipedija). Ako niste od prve povezali ove slapove reči ne morate da čitate ponovo, jer to jeste ono što ste znali i pre definisanja.

Bosanski slučaj kao opomena zdravom razumu

Zar nije Ukrajina danas ono što je Bosna bila od 1992. do 1995? Zemlja u ratnom stanju u kojoj je s jedne strane Zapad (SAD, NATO, EU i sve tako)? I u kojoj je rat izazvan pokušajem da Zapad – koji je sebe tada zvao međunarodna zajednica a danas se definiše jasnije kao Kolektivni zapad – reši konflikt koji je podsticao. I to da ga reši u svoju korist.

Za Bosnu je ulog bio relativno mali, jer je i protivnik bio relativno mali. Posle svih natezanja Zapad je odlučio da pokaže svoju svemoć – i da bombarduje Srbiju, 1999.

Iako je moć Srbije da učestvuje u tom sukobu bila manja nego moć Srbije 1914. da se suprotstavi Austrougarskoj, ta pokazna – celom svetu opomena – uglavnom se izrodila u neprocenjivu štetu koja je, kako je Henri Kisindžer primetio još u toku NATO operacije, znatno ubrzala opadanje moći Zapada i survavanje njegove sile koja je tada bila monopolarna.

Na Ukrajini Kolektivni zapad igra Va banque. Ali u ovom „sve ili ništa“ je, kako vidi svet – gubitak izvestan. Samo bi se čudom kuglica mogla zaustaviti „na crveno“. A u istoriji to retko biva. Čuda su moguća, ali jasna koncentracija moći im ostavlja malo mogućnosti. Uostalom, svetske sile su krupijei i okretači onog „kola sreće“.

Sad dajemo reč Timoti Gartonu Ešu, što bi rekli pravi liberali, „jednom od najistaknutijih engleskih intelektualaca“ a koji je radio „jednu ambicioznu rundu globalnog anketiranja“ da bi se razumeo „novi svetski poredak“.

Svetu je sve jasno

„Vođena za Evropski savet za spoljne odnose i za istraživački projekat Oksfordskog univerziteta pod naslovom ‘Evropa u svetu koji se menja’ (čiji sam jedan od rukovodilaca), ta anketa je drugo istraživanje o onom što ćemo kratko nazvati zemlje Citrusa: Kina, Indija, Turska, Rusija i Sjedinjene Države. Ove jeseni dodali smo im pet drugih velikih neevropskih zemalja – Saudijsku Arabiju, Indoneziju, Južnu Afriku, Brazil i Južnu Koreju – a pokrili smo i 11 evropskih zemalja. Reprezentativno, reklo bi se.“

A rezultati?

„Evo nekoliko nalaza koji vam neće dati da spavate“, veli Eš i ređa: „Više od polovine ispitanika u Kini, Saudijskoj Arabiji i Turskoj reklo je da su Sjedinjene Države u ratu s Rusijom. Nedvosmislena većina u tim zemljama – kao i u Indiji i Indoneziji – veruje da će Rusija dobiti rat s Ukrajinom u narednih pet godina. Više od polovine ispitanika u Kini, Saudijskoj Arabiji i Rusiji reklo je da će se Evropska unija verovatno raspasti u narednih 20 godina. Tako je mislilo i 45 odsto anketiranih u Turskoj (zvaničnom kandidatu za članstvo u Uniji koja se navodno raspada) i, što je prilično šokantno, trećina Evropljana koji su učestvovali u istraživanju. Zanimljivo je da postoji korelacija između uverenja da će se EU verovatno raspasti i uverenja da će Rusija verovatno pobediti u ratu s Ukrajinom. Kad se sve to uzme zajedno, postaje jasno u kojoj meri se u Ukrajini odlučuje o kredibilitetu Evrope i Sjedinjenih Država.“

I mali, ali važan dodatak: „Naša anketa je završena pre izbijanja rata između Izraela i Hamasa, koji dalje pogoršava novi svetski poredak.“

Pogoršava ili poboljšava uslove da se uspostavi novi, održivi poredak u svetu? To je sad pitanje tačke gledišta.

Tumaranje od nemila do nedraga

Tačka gledišta sa koje pripoveda Timoti Garton Eš sad je manjinska u svetu. I s obzirom na ono šta radi Evropska unija – očajnička.

U trenu kad se Ukrajini daju „pristupni pregovori“ zemlja osim što je u ratu i – bankrot je. A razni mislioci se frljaju stotinama milijardi evra koje se planiraju za obnovu Ukrajine posle rata. Ne zna se ni obnovu čega? Kolika je to teritorija, koliko stanovnika će tu živeti, šta je plan… Evropska komisija je krajem novembra 2022. cenila da bi „za obnovu Ukrajine bilo potrebno najmanje 600 milijardi evra, ali cena je verovatno naglo porasla od tada“.

Ništa se u Briselu ne zna, ali se sa strašću igrača koji panično traži onu boju na ruletu a koja će da preokrene sve, razmatra španska ideja – da se „pomogne Kijevu“ sa ruskom zamrznutom imovinom u EU.

Kao da je neko u svetu Franca Kafke oklevetao Evropsku uniju.

Prvo su vodili mirovne pregovore u Minsku u kojima su, kako su posle priznali, od početka i svesno lagali sagovornika koji nije bilo ko: Rusija je najveći i najmoćniji evropski sused. Lagati nekog takvog nikad ne donosi korist za lažova. Prvo, neće ti Rusi ništa verovati a onda će se taj virus potpunog nepoverenja proširiti svetom. Ako misliš da to treba da radiš Rusiji, zašto bi recimo Saudijska Arabija ili Južna Afrika ili Brazil mogli da očekuju drugačiji odnos.

A sad novi pronalazak. Oteti državi i njenim građanima njihove pare koje su se zadesile kod tebe u trenutku kad oni nisu pristajali da se povinuju tvojim lažima!?

Ko to sebe predstavlja kao bandita i otmičara i očekuje da će svet da mu aplaudira? I da će i dalje da ostavlja svoje pare njima na čuvanje. Pa kad se usuđuju da posegnu za parama velike sile, šta bi mogao očekivati Tunis, Filipini, Paragvaj ili Meksiko?

Laž laž stiže

U stvari, ljubav prema Ukrajini je lažna kao što je bila lažna poruka Rusiji da je gledaju kao partnera.

Radio Slobodna Evropa je objasnila da je kompromis sa Orbanom obezbedio da se jasno poruči, ali ne i da „pristupni pregovori“ započinju. „Da biste de fakto počeli pristupne pregovore, potrebno je da usvojite pregovarački okvir. I sada je pitanje kada se to zaista može dogoditi? Čini se da je po tom pitanju Mađarska ta koja ima kontrolu.“

Jer Orban jeste bio usamljen u javnom protivljenju, „ali izgleda da nekoliko članica EU od istoka do zapada ne bi imalo ništa protiv ako Ukrajina ne bude brzo uključena u klub. Kao što mi je nedavno rekao jedan zvaničnik iz istočne članice: Zvanično podržavamo ulazak Ukrajine do 2030. godine, ali u stvarnosti ne bismo imali ništa protiv da je to bliže 2040.“

Odnosno, ako znate šta je stvarno EU – karta u američkoj globalnoj igri – sve je ovo deo šire geopolitičke kartaške partije u kojoj nema onog što ne može biti žrtvovano, a da bi se štitio interes američke finansije hiperelite. EU jeste važnija karta od Ukrajine, ali je samo karta. Tako da kad oni svoje roblje plaše poglavljima i kriterijumima, slobodno začepite uši. Biće kako im se kaže, a oni o tome znaju koliko i vi.

Izvor: RT Balkan