Резови (3): Други чојек

Пише: Мишо Вујовић-Пицулин

„Штаје ово? Злато! Жуто, блиставо, скупо злато, што ће направити црно белим, ружно лепим, добро рђавим, старо младим, ниско племенитим, а кукавичким оно што је храбро.“
В. Шекспир / Симон Атињанин/

Да је 100–130 кг злата Народне банке Краљевине Југославије априла мјесеца 1941.године стигло у Броћанац крај Никшића, стигло је! Одмах, па и данас, колају кртолове приче. Стигло је са Капина поља, било је насљедство из Америке од браће од тетака, са Приморја…

Неки од клобука кртолове чорбе избацио је причу да је злато стигло са Капина поља на мазги, преко Пустог Лисца у Броћанац.

Мазги свака част, али она тада није обитавала у Никшићу и околини. Живјела је лијепо ушушкана, тада и данас, у метафорама „задрт ко мазга,“ „лукав као мула,“ у надимку „мулац“…

Појавиле су се са италијанском војском. Путовање од Капина поља преко Пустог Лисца до Броћанца, не заслужује коментар. Кртолова прича гласи да је Спасоје стекао злато од насљедства двојице браће од тетке Б., нежења из Америке, у износу од десет милиона долара и да отуда потиче злато. Тачно се зна кухиња из које потиче ова прича. „Не реци ми врља, да ти не кажем и врља и дрља.“

Тачност и истинитост приче да злато потиче с Приморја потврдио нам је Р. Ђ., рођак и пријатељ Спасојев. Категоричан је био да је злато из Зеленике, неодређене количине и да је на мазги, путем соли дотјерано до Спасојеве таште Марије Муратове у подножју Пустог Лисца.

Тврдио је да је са Спасојем био краљев пјешадијски официр од Пљеваља о коме не зна ништа. (Овај разговор је вођен 17. 08. 2015.године.)

Прохладно предвечерје позног априлског дана 1941. године. Испод врха Пустог Лисца, испред куће Марије Муратове, стижу неочекивани гости са Приморја- зет Спасоје, чојек у униформи краљеве војске и мазга под теретом. Спасоје и униформисани чојек, несигурни при ходу, из очију им се очитава умор.

Мазга учетвороножила, оборених ушију, закрвављених очију, из ноздрва и вилица јој кипи жућкасто-бијела пјена; балдисала под два тешка сандука прекривена церадом. Марија позива најамника Гојка Ђорђијева, дјечака на прелазу у младића, да помогне да се мазга растерети.

Скинули су два сандука, наводно оружја, и прекрили их церадом. Спасоје је другог чојека ословљавао са „капетане“ и тај назив ушао је у комуникацију са осталима.
Прије рата, обични свијет је свако униформисано лице ословљавао са „господине капетане“, или само „капетане“, у рату и социјализму „дниже капетане“, или само „капетане“. Милиционере су ословљавали са „друже командире“, или једноставно „командире“. Све то наводи на закључак да називање другог човјека „капетане“ да тај уствари и није морао бити капетан?

Од саме његове појаве није му се знало име и презиме, ни одакле је? Средњег раста, ни црн ни плав, тих. Таквог га је запамтио најамник Гојко.

Закључили су да мазга не може снијети товар низ стрмину до Броћанца и Марија је послала најамника да доведе коња. Довео је суждребну кобилу на коју су натоварили сандуке. Частила га је златник, уз услов, да врати кобилу.

Златник је потицао из кутлаче златника којом је Спасоје даривао ташту. Ово је био први сигнал да је товар злато, а не оружје. Златник је дао мајци, а она га је, кријући га, загубила. Мазгу су пуштили у сампас, појављивала се неких десетак дана и нестала.
„Сјутрадан за Броћанац отишли смо ја, као водич мазге, у пратњи Спасоја и „капетана“. Кад смо стигли, пред кућом Спасојевом, биле су му жена и кћеркица. При повратку кући Спасоје ме частио хиљаду динара.

Запамтио сам да је Спасојева жена почела чешће да долази код мајке у посјету. Водиле су најобичније разговоре, само су ме увијек слале да донесем бурило воде са убла док су оне разговарале.

Више од овога се не сјећам ничега, нити што знам,“ изјавио је Гојко Ђорђијев Томановић 26.08. 2015. године, у његовом стану мени и Мићу Лукином Николићу и поновио фебруара мјесеца 2016.године.

Документовано је (признаницама Миљана Милутиновића, тадашњег команданта мјеста Никшића, по налогу генерала Марковића и комесара Народне банке Ранка Достанића) од 204 (нето 9.504 кг и 671гр) сандука злата, 46 сандука Управа Зетске бановине са Цетиња 16.априла 1941.године да је послала Управи и команди Боке Которске – Зеленика да буду пребачени даље морским путем.

Трипаритетна комисија у цјелости је признала признанице које су сачували потпуковник Милутиновић, командант града Никшића, и архимандрит Леонтије Митровић- Манастир Острог и одузето злато по тим признаницама је враћено Титовој Југославији.

Спасоје је био нижи царински службеник у Зеленици. Поријекло и нестанак његовог злата су мање више познати. Појава и улога друге личности, наводно пјешадијског капетана, остали су непознаница.

Идентитет, одакле је, шта је радио у Зеленици, његова веза са Спасојем, улога у праћењу злата, удио, мистериозни нестанак два дана послије појављивања на терену Пусти Лисац- Царев мост код Никшића. Свака од наводних хипотеза: Пљевљак, Херцеговац, Јасенопољац, Пјешивац, Колашинац, из Србије… је брижљиво провјерена у обиму могућности.
Мистификација о идентитету несталог капетана по нашем мишљењу има више разлога:
– страх од закона
– крвна освета
– патолошка бојазност од губитка злата
– Бартошева директива

Дио загонетке ове громогласне ћутње народа крије се можда и у директиви др Милана Бартоша, државног савјетника за иностране послове од 13. јуна 1953.године, како се због виших државних интереса мора водити истрага у случају Народне банке Краљевине Југославије и какав треба да буде њен епилог.

Подаци о истрази, о количини пронађеног злата, почели су да стижу до међународне јавности. Овакве информације о количини пронађеног злата могле су да доведу у питање одлуку Трипаритетне комисије о квоти обештећења СФРЈ-у, јер произилази да су окупатори однијели мању количину злата него што стоји у захтјеву, или да су окупатори својим банкама предали мање злата него што су заплијенили.

Идентитет убијеног нико не зна, a знали су га

Ради се о својеврсној директиви како се мора водити истрага и какве морају бити оптужнице и пресуде. У вријеме менталне стигме и једноумља огријешење о ову директиву могло је имати јако нежељене последице по онога ко је се не придржава. Устрашени народ је заћутао још више и пао у амнезију.

Идентитет убијеног нико не зна. А знали су га: Спасоје, породица једног од убица и сви Броћанчани са којима су разговарали послије рата рођаци убијеног.

Од искона међу народом још постоји страх да је злато Божје проклетство и у томе лежи једна од бојазни код људи да говоре о томе. Општа амнезија, мождани удари, коме, не сјећају се детаља…

Народ ћути као заливен, а земља глува и нијема.
Хипотезу да је био из Херцеговине побила је нелогичност. Пјешадијски краљев официр, академац, да са Пустог Лисца иде за Херцеговину, која му је на дохват руке, преко Царева моста код Никшића је бесмислица.

У Пјешивцима смо провјерили да ниједан официр из Пјешиваца није нестао током 1941. године. Само један Јасенопољац, војник из Ораха, извјесни Т. за кога се тврди да је имао нешто злата са Капиног поља, умро је послије рата.

Упоредо са трагањем за идентитетом другог човјека почели смо са обиласком јама од Пустог Лисца до Броћанца у нади да ћемо пронаћи неки материјални доказ о идентитету, по нашем мишљењу, већ тада несталог официра. Обишли смо јаму изнад Милетиног дола, јаму Веље осоје – изнад Просине ка Буковом кориту на имању В. и јаму на имању Ђ.

Ашан

Сазнањем из изјаве најамника да је официр стигао до у Броћанац, сматрали смо излишним испитивање ових јама.
Зрачак наде да ћемо кренути са мртве тачке унио нам је разговор са браствеником Мића Лукина Николића, обављен 29.08.2015. године и са другим обављен маја 2016. године.
Испричао нам је да негдје далеке 1966. године на Крушковој влаки плојкали су се момци.

Дошло је до свађе и потезања оружја између Б. С.Ђ и Р. М.Д. Пошто су их раставили и разоружали га Р. Д. је Б. Ђ. рекао:
„ Виђите се ви куј сте ђели онога Ашана!“
На помен ријечи Ашана упалиле су нам се све лампице у глави.

Почела је интензивна потрага. Замолили смо пријатеље с Приморја да у Херцег Новом, Зеленици и Котору пронађу спискове краљевих официра који су почетком 1941. године службовали при Управи и команди Боке. Нијесу пронашли ниједног Ашана.

Иста ствар се десила и у Подгорици. Пропитивали смо се преко старијих људи, публициста, новинара… да ли ишта знају о несаталом, по нама Ашану, официру, 41. године у Броћанцу. Одговор је увијек био да такав у њиховој средини није постојао. Информисали смо се уздуж и попријеко Вранешке долине и одговор је увијек био исти.

Коначно смо се обратили Војном архиву – Раковица – Београд и добили неке податке за артиљеријског капетана И класе Ашанин Михаила Митра, жена Луција, син, настањен у Београду, Далматинска улица бр.79, пензионисан 1. фебруара 1941. године. Пропитивањем код породица Ашанин сазнали смо да је умро негдје у логору за вријеме ИИ свјетског рата.
Колико год смо упомо трагали за идентитетом непознате нестале особе толико смо се упомо трудили да сазнамо њено кретање од Спасојеве куће до нестанка.

Остало је загонетно ко је све присуствовао те вечери подјели злата у Броћанцу: Спасоје, супруга му, капетан…?
Требало је претражити планину Будош од Широке Улице до Царева моста, за јамама, шкриповима и пећинама. Тражили смо здравог средњовјечног мушкарца, мјештанина који Будош познаје као своје џепове.

Од када нема стоке у Будошу толико је зарастао у шуму да је кретање било могуће само уз помоћ косијера или мачете. На препоруку брата од стрица нашао сам одговарајућег човјека мјештанина, неустрашивог и повјерљивог. У претрагу смо кренули са сазнањем: „Убили су га наши и бацили у Будош у крше,“ од мјештанке која је као чобанче то сазнала од старијих.

Читав Будош су крши. Ријеч „крше“ ме је збунила. Објаснили су ми да је то тврђа, камен један уз другог куда и коза тешко иде. При помену ријечи „косе“, лакнуло нам је. Водич је знао сваку косу у Будошу. Косе су накошено камење од врха ка подножју, слично страни крова од куће.

Мој добар пријатељ В. иначе мјештанин, ме је посавјетовао да прођемо наше имање, Глуодоле наше и Б., па имање Г. и наићи ћете на прве косе.

Почетком априла 2016. године кренули смо утврђеном трасом водич и ја. Кад смо стигли до првих коса, договорили смо се да претражујемо спирално до испод самог врха, па силазак до полазишта на исти начин. Негдје касно послије подне док смо одмарали на једној литици, погледали смо иза себе доље и угледали нешто налик на јаму. Површина обрасла у густу маховину, а са стране као неки канал, исто обрастао у маховину као да се губи у тлу. Нијесмо имали ништа од алата осим косијер и већ је било касно за тај дан.19. априла на јаму стигли смо водич, професионални камерман и ја. Камеру смо на стативу спуштали кроз већ направљене отворе. Камерман је направио десетак снимака и изјавио да му је вријеме било идеално за снимање.

„Слике ћете добити за десетак дана,“ рекао нам је камерман. Кроз средишњи отвор лијево, снимци су регистровали позамашне количине сувог лишћа и обрисе грудног коша, али да се све то мора провјерити на компјутеру.

На основу мноштва прикупљених информација закључили смо да се несрећник можда кретао од Спасојеве куће до греда изнад Убљанског дола или правцем Широка Улица- Царев мост.

За другу хипотезу почео сам да слажем коцкице од рестлова сазнатих полуинформација. Сјетио сам се последњег разговора на ову тему са мојим блиским и драгим рођаком, средином августа 2015. године у његовој кући. Нажалост, он је изненада преминуо.

„Сјећам се како ми је мајка испричала да је мој стриц у априлу 1941. године био у пратњи војника. То јој је причао њен рођени брат.“

Мој пријатељ В. ми је почетком фебруара 2016. године испричао слиједеће:
„Спасоје Савов је допратио Пљевљака до рођакове куће на Широкој Улици. Рођак је отишао у Орлину и довео Б. В., доброг друга и пријатеља, да му прави друштво у пратњи, не знам докле, причају до Царевог моста. Вратили су се сјутрадан и испричали Спасоју да су га отпратили.“

Пољем нијесу могли ићи због начичканих кућа на обронцима поља, а можда је водостај Вртца био висок у то доба године. Морали су се кретати средином југозападне стране Будоша.

Да га нијесу отпратили до одредишта Спасоје сазнаје петнаестак година касније кад су код њега дошла тројица рођака несталог и распитивали се за његову судбину. Од тада па до смрти Спасоје није проговорио са рођаком, а драги пратилац је погинуо 1942. године.

Да ли је у пратњи било више особа од двије остало је непознато до данашњих дана? Пратња се највјероватније кретала путем који смо ми претраживали. Исправност ове хипотезе употпуњава дио приче мог блиског рођака коју ми је испричао 19.06. 2015. године у његовој кући:
„Кад су тројица рођака несталог дошли да се распитују за судбину несталог, мислим послије 1955. године, рођак Спасојев је као без душе улетио у нашу кућу и тражио од моје мајке да му да нешто од оружја, осталог од погинулих оца ми и стрица.“

Након седам-осам дана камерман је донио снимке направљене специјалном методом камере. На први поглед на снимку је уочљив огромни слој сувог лишћа, необухваћене лијева и десна страна.

Пошто се снимљена површина благо спуштала ка доље, високо горе испод надкривљене стијене уочили смо људску лобању, кости руке и обрисе костију горњег дијела грудног коша. Нашли смо што смо тражили.

Шта даље? Послије дугог разгледања снимка, водич и ја смо одлучили да се спуштимо у тај простор. Од опреме смо понијели косијер, ћускију, крамп, непромочиво одијело, конопац и џепну батеријску лампу од 4 € и 80 центи!

Дан спуштања 6. мај 2016. године.

Проширили смо отвор за снимање испод литице. Ћускијом и крампом смо преврнули к’ нама повећи камен. Водич је освјетлио простор и рекао: Могу се спуштити без конопа. Испод мене је нешто као међа.“
Сондом је опипао тло и почело је спуштање. Ја сам сјео на превмути камен и почео да се презнојавам. Кроз главу ми прође изворна пјесникова строфа: „Над мјесецом утувљеним, Луди Будош запомаже.“
„Видим гомилу лишћа, кости ребара као да су посађене. При самом врху видим кости лијеве руке испружене ка неком тамном отвору и испод саме стијене лобању.

На лобањи не видим носну кост и горњу вилицу. Хоћеш да ти изнесем?“ говори из јаме водич.
У магновењу навиру мисли.
Како је окончао живот покојник?
Ударцем кундаком, плочом, ножем… Пуцањ се није смио чути! Докопали су злато у страху да им га не отме пустош која их је окруживала!
„Нећу, молим те немој да скрнавиш костур. Кад је могао да остане седамдесетпет година ту, нека га још!“ одговарам ја. Ипак ми је изнио једно пожутјело ребро, чврсто и боје дувана..
„Молим те остави га гдје је било!„узвраћам ја.
Изашао је из јаме и рекао :
„Костур, сем лијеве руке и лобање, сав је ушушкан у лишћу. По читавом своду налази се гареж.“
Вратили смо се задовољни и тужни.

Два дана касније водич ми је испричао слиједеће:
„Заборавили смо да затрпамо отвор. Лисице и дивље свиње су направиле русвај. Избачиле су кости, ја сам их вратио и затрпао отвор.“
Он је затворио отвор, а ја сам завршио са јамама. Нека двоноге лисице наставе могуће манипулације са костима. Без мене! Имам ЦД са снимцима од 6.маја, камерманово и водичево свједочење.

Шта ако држава не постоји?

Мој биланс трагања за костима био је: много ожиљака по глави и лицу. Нијесу ме подржавали ни породица ни друштво. Почели су да нас поспрдно зову, јамари“. Размишљам.

„Па, шта и да си открио ко је и да си га нашао?“, питају софистицирани бездушници који немају савјести, немају доброте, не пате и мимо спавају.

О његовом нестанку није јавио нико, нити се ко интересује. Он је нестао у безданима сумњиве славе.
Ко дира у државно заслужује смрт.
Шта ако држава не постоји?
Окрени се данас око себе па види колико људи посеже за државним?

Одговарају ли? Покраду милионе и врате неколике десетине хиљада од покраденог. И даље раде и скоро већина су дипломате.

Да ли треба да вјечно остане у бездану, без крстаче и имена?
Да ли ми имамо право да скрнавимо његове остатке?
Има ли мјеста за жал добрих људи и њихову самилост?
Боље му је да га оставимо у мрачном непознатом бездану док се сазна истина. Ако се икада сазна?
Насупрот бездушницима, сусрео сам срдачне људе који су ми се обраћали контрапитањем:
„Замисли да ти је неко свој?“
Од њих сам добио безрезервну помоћ: информације, теренска возила, алате, скромну опрему, пратњу по врлетима Броћанца и Будоша.

Опет мира немам. Налутале информације ни ја не знам откуда не дају ми мира.
Можда је официр од Ашана из Тимочке долине којих тамо има у знатном броју (помињу неке сеобе, Гајтан, Међеђе…). Војни официр у пратњи краља Петра ИИ Карађорђевића приликом бјекства из Београда за Никшић? При Војном архиву, провјеравам и ту могућност. Чекам одговор.
Смркава и свиће, а другог чојека ниђе!

Прије Ђевђелије и послије Блајбурга и земља и вода пуни су костура безимених убијених. Материјално ће све измирити црви. Демистификација прошлости, опроштај и заборав успоставиће порушени духовни мост међу генерацијама будућности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: