Рјешење за Косово и Метохију
1 min read
Чедомир Антић
Пише: Чедомир Антић
Трећи пут за годину дана страни медији јављају о договору између великих сила, Србије и Албанаца о статусу отцијепљене покрајине. Извјесно је да је опширан чланак у „Франкфуртер рундшау пробни балон.
Прије неког времена наводно је договорена размјена територија. Србији би припале области сјеверно од Косовске Митровице, али без сјеверног дијела тог града. Албанцима би, пак, били дати Прешево, дијелови Бујановца, али не и стратешки аутопут. Касније је стигла вијест о принципима, према којима је размјена територија договорена по систему 1,3 км2 за 1км2 у корист Србије.
Сада смо добили прецизне појединости „правно обавезујућег споразума“ који би требало да буде потписан у раздобљу од Видовдана до Петровдана. Према његовом слову, Србија би могла да реинтегрише сјевер покрајине, али не и Косовску Митровицу која би била уједињена и стављена под заједничку управу Албанаца, Срба и странаца. Све то на раздобље не краће од 35, а не дуже од 99 година. Слично би било са Бујановцем. Прешево са дијелом аутопута припало би албанској косовској држави. Дијелови Медвеђе, такође.
У првим годинама пут би био под контролом НАТО-а. Са изузетком неколико села у Врању и Бујановцу, Албанци више не би имали националне мањине у Србији. Струја из акумулације Газиводе и руде из Трепче већински би припале Албанцима. Странци би добили удио у свему томе. Двије државе би добиле једнократну новчану помоћ. Србији би западне силе помогле да изгради аутопут источније од нових граница независног Косова.
Четири светиње добиле би различите статусе: Пећка патријаршија и Високи Дечани екстериторијалност, Богородичина црква у Призрену и Грачаница посебан статус, али на територији Косова. Заједница српских општина не би имала овашћења осим што би представљала српску мањину пред косовским властима. Међусобно би се признали.
У УН би ушли као нове чланице! Питање статуса Митровице и Бујановца, али и најважнијих привредних ресурса биле би поново предмет преговора у вијеку који је пред нама. Србија би била примљена у ЕУ до 2022, а Косово до 2030. године. Двије стране би из уџбеника избациле негативне („расистичке“) наводе. Србија, како јављају медији, тражи да назив „Косово и Метохија“ остане службени назив нове државе, макар у њеној употреби.
Косовски Албанци, оптерећени унутрашњим проблемима и доминантним шовинизмом који никада није ограничен изнутра или споља, свако рјешење које подразумијева да негдје попусте, великом већином сматрају неправедним. Нација која према свим истраживањима има најраспрострањенији расизам и највећу дистанцу према другим народима, учи да су границе албанских земаља на Сави и Дунаву.
Употребљени као инструмент САД, Британије и Њемачке, они разумију да њихови пријатељи јесу спремни да бомбардују Србе за етнички чисти Косово, али не и да, после двадесет година, дају Албанцима право да без виза путују у више држава него што су грађани Србије могли у вријеме када су их санкционисале УН. Чињеница да ће ујединити све Албанце сјевера, неће задовољити људе међу којима је најеманципованији Кадри Весељи који је недавно о рату говорио као о реалности два пута зазивајући свемогућег Алаха.
Каква нам је будућност са сусједом који велике и неутемељене аспирације претвара у фрустрације, а њих може да иживљава само на Србима и Србији? Пошто су подијељени и, како видимо, посвећени екстремизму, извјесно је да ће Албанци са КиМ гледати да одложе склапање споразума, ако ништа друго, онда у нади да ће 2020. на мјесто предсједника САД бити изабран Џозеф Бајден, Обамин потпредсједник и човјек који је (осим што је ратног ветерана у колицима позвао да устане и поздрави окупљене) својевремено рекао да су Коштуница и Ђинђић настављачи Милошевићеве политике.
Годинама сам заговорник историјског споразума Срба и Албанца и подјеле Косова и Метохије. Ипак, два предуслова су за то изузетно важна. Тај споразум мора да буде руковођен и потврђен од парламента. Ако буде наметнут нашој скупштини, он неће бити легитиман ни легалан. Биће то кобан удар на српску демократију. Друго питање везано је за признање државе. Да не би постало јасно да се одступило од принципа неповредивости граница, Албанци са Косова треба да постану једини балкански народ без мањине у сусједној држави. Такође, Србија треба да уђе у УН као нова држава. Ти људи су нам два пута уништили државу СФР Југославију и Србију. Ово је врхунац лицемјерја.
Без демократије нема живота модерне државе. Ако је историјском споразуму цијена аутократијау Србији, нама он не треба. Поред неправедности рјешења, извјесно је да ћемо у наредних стотину година још много пута расправљати о побуњеним дистриктима, срушеним црквама и отетом новцу из заједничких пројеката.
Да ли наша дјеца, унуци и праунуци то заслужују?
Извор: Дан
Прочитајте још:
СКАНДАЛОЗНО: Радио Дукс из Тивта славио Дан матерњег језика са усташком шаховницом
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
G.Anticu u gornjem tekstu ste nam objasnili kako bi Vucko sa Siptarima djelio kosovo,stim sto ja tu ne vidim podjelu nego im jos dodaje.Recite nam posto ste zagovornik kako sami kazete podjele Kosova i Metohije dali je Vuckov stav vas stav ili biste vi djelili drugacije.
Svaki Kompromis je IZDAJA i krsenje USTAVA.
Rješenje kosovskog problema definitivno nije u priznanju lažne države Kosovo ni na jednom pedlju teritorije. Svi koji zagovaraju takvo rješenje nijesu dobronamjerni prema budućim generacijama. Jer, stvari se brzo mijenjaju, a Albanci definitivno nemaju biološkog potencijala da stvore i oforme jaku državu. Procesi koji se u poslednje vrijeme ubrzavaju iu Albaniji i na okupiranom Kosovu i koji će sve više dobijati na snazi upućuju da će ovaj narod u narednom periodu ući u bitku za goli biološki opstanak. Tako da je priča o njihovoj ekspanziji pase. Svi albanski nacionalni prostori se ubrzano prazne, natalitet ubrzano opada, raseljavanje je sve izraženije, siromaštvo, korupcija, neobrazovanost, vjerski fundamentalizam su faktori koje primitivno društvo kakvo je albansko ne može da kontroliše. Vidimo na primjeru Crne Gore i Malesije pogotovo da nikakvom propagandom Albanci ne uspijevaju da prikriju ispražnjena sela te da su prisiljeni da naseljavaju Bošnjake radi podrške velikoalbanskom projektu. Kad bi se napravila poštena procjena broja stanovnika recimo opštine Tuzi vidjelo bi se da na terenu nema ni 50% albanaca već da većinu čine Bošnjaci doseljenici. O namještenim ciframa sa popisa za šta su Albanci pravi majstori ne treba govoriti. Slično je i na sjeveru Crne Gore i na Kosovu i svuda gdje živi albanska manjina. Potreba da se finansira nacionalni projekat natjerala je generacije i generacije Albanaca da se upute u zemlje zapadne Evrope, Amerike, Australije i Knade. Problem je nastao što su naredne generacije uvidjele da je život koji ovi emigranti vode u dijaspori kvalitetno daleko ispred onog u njihovim albanskim sredinama. Zato je danas proces iseljavanja Albanaca nezaustavljiv, sveobuhvatan i s tranzicijom na Bošnjake kao njima najsličniji i mentalitetom najbliži etnicitet. Ko se dohvati Pariza, Londona, Beča, Čikaga i Detroita ne vraća se više, a velika je vjerovatnoća da mu se pridruži i ostatak familije.
Stoga sam lično uvjeren da ne treba nikakvo rješenje postizati sa Albancima nigdje u regionu, jer će za nekoliko decenija sve doći samo na svoje mjesto.