Рођен сам као човјек, осјећам се као пас – Ко штити моја права?

Пише: Милорад Дурутовић

Немам дилему да изгледам као човјек, да сам похађао школе за људе, да сам отхрањен на људској храни. Други ме препознају као људско биће. Ником не замјерам, али живим своју личну трауму: осјећам се као пас; подвлачим „осјећам“, не у смислу да заударам, него психо-емотивно посматрано ја сам пас!

„Џејн, тебе је убило што си превише знала/ дижем ову чашу за твоје кости/ о којима овај кер још увијек сања.“ (Ч. Буковски)

Коначно је и у Црној Гори ступио на јавну расправу Нацрт закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења. Колико сам обрадован, толико сам забринут, јер ми није јасно како ће се регулистати мој статус!

Немам дилему да изгледам као човјек, да сам похађао школе за људе, да сам отхрањен на људској храни. Други ме препознају као људско биће. Ником не замјерам, али живим своју личну трауму: осјећам се као пас; подвлачим „осјећам“, не у смислу да заударам, него психо-емотивно посматрано ја сам пас!

Колико разумијевам савремено законодавство, „осјећање“ је кључни и сасвим довољан фактор правног препознавања, а то није симболичко или хегеловско признање, већ пут ка правној гаранцији испуњења права родног самоодређења, а, онда, и уживања свих права која су законом загарантована.

Међутим, консултујући правника, испоставило се да мој „деликатан“ случај не може бити обухваћен овом врстом законодавства, да се односи само на родни, али не и на идентитет „врсте“. Ваљда је то сљедећа слободарска битка за човјечанство!

Плакао сам, заувијао као псето. Тек ме правник утјешио, савјетујући да засад могу макар да одредим да ли желим бити мушки или женски пас, („кучак“ или „кучка“), и да поднесем захтјев.

Искрено говорећи, мени је свеједно јесам ли мушко или женско. Ја сам, ја се у овим временима осјећам, просто речено, као пас, као псето!

Но, правник је онда препоручио да би било боље да се изјасним да сам „женско“. Споменуо је неке практичне користи. Случај једног Аустријанца који је извршио промјену пола у својој документацији, чиме је стекао право да оде неколике године раније у пензију, а његова сународница постала „сународник“, како би касније пошла у пензију. Потом, показао да жене носе много већа права старатељства над дјецом у случају развода брака. Онда, да бих, пошто нисам баш атлетски грађен, можда имао више успјеха ако се такмичим у женским екипама. Најзад, савјетовао да имам право да промијеним своја осјећања, могу једне године бити „мушкарац“, друге године „жена“, све у складу са својим тренутим расположењем. Ав, ав… плакао сам грозно, неутјешно, иако се правник није шегачио!

Једино ме утјешило сазнање да је негдје у Британији, ваљда, загарантовано право на самоодређење дјеце, типа осјећаш се као пас или теле, а учитељица не смије да те кињи, или да те убјеђује да нијеси пас или теле. Неке истине, стварно јесу бајковите. Али ја више нијесам куче. Ја сам пас, обеспрљвљено куче, бар се тако осјећам, не само кад читам „Очи плавог пса“, старог Маркеса, или једну пјесму Хуана Хименеза, којом затварам своју данашњу јеремијаду о идентитету:

Ја нисам ја.
Ја сам тај
што хода поред мене, а не видим га;
којега, каткад, назрем,
и којега, каткад, заборављам.
Онај који ћути кад зборим,
који прашта, благ,
који иде где мене нема,
који ће остати усправан,
кад умрем.

Умрети

Умрети, то је само
гледати унутра; отворити живот једино
према унутра, бити тврђава неосвојива
за живе из живота.

Извор: Журнал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: