Румија

Пие: Милева Лела Алексић

Црква Свете Тројице

Румија  ме је дуго дозивала, да је посетим узвишену, пркосну и поносну. Није баш лако одважити се на такав подухват који је раван правом планинарењу. Мене су изазови, одувек, калили и јачали у истрајности. Ипак, Румија је велика жеља и велика тајна у исто време. Чекала ме је као јабука која зри, да упије сву светлост и топлину Сунца, да је уберем у најлепшој боји. Румија ме је неодољиво звала себи у рану јесен, када је моја душа била спремна да направи подвиг посебног сусретања.

Једног преподнева, седела сам у порти манастира Подмаине. Са мојом вољеном сестром, професорком у средњој будванској школи, правила сам план како да посетимо Румију. Знале смо да свештеник Јован Пламенац из Бара, једном месечно, служи литургију на врху планине. Сазнале смо  да је то сутрадан, да се на планину креће у рано јутро. Закључујемо да немамо из Будве, тако рано, превоз за Бар. Међутим, када нас срце поведе стазама Вере, Наде и Љубави, Бог увек услиши наше жеље.

Сетих се једне пријатељице са којом сам путовала у Елбасан, прогнанице са Космета, која живи у Бару. Предложих да је позовем, да је замолим да преспавамо код ње. Ми верујући не тражимо изобиље и комфор, само да главу склонимо, да преспавамо и да кренемо даље. Примила нас је са христољубивом љубављу, сместила нас је у своју собу, угостила, а она је преспавала у фотељи. Ето, таква је љубав за ближње, незаменљива у времену свеопште отуђености и отпадништва. Бог нека те чува, сестро Виолета.

Ујутру се сабрасмо испред храма Светог Јована Владимира. У групи је доста младих, полетних, распеваних…Чекамо превоз до Румије, а не знамо шта чекамо. У једном тренутку пристиже камион, неки момци убацише цигле и даске. Зар ће то бити наш превоз?-питам се изненађено. А зар нисмо кренули на пут који је неуобичајен, пун изазова, напора?-одговарају моје мисли. Неколико веселих и насмејаних младића, убацише у камион цигле, сложише их на две стране. У чуду се питам шта ће нам те цигле. Зар ћемо их носити на планину? Када су преко цигли ставили дебелу, грубу даску, схватила сам да је то наша импровизована кпупа. Још једну клупу формираше с друге стране, да држи равнотежу. Једну широку даску прислонише уз камион, за улазак. Неочекивано, занимљиво искуство. Поређасмо се једни до других, крену камион и песма. На кривинама се тетурамо, држимо се чврсто једни уз друге, да не паднемо. Ветар мрси косу, док се акорди песме разливају по насељу које остављамо иза себе.  Смејемо се радосни.

Испод подножја планине, искочисмо из нашег камиона. Ту смо, на прагу изазова. Многима је ово, ко зна који пут, да се успињу на Румију ,мени први изазов који треба да савладам. Упртих свој ранац на леђа, осматрам како се понашају остали из групе. Формира се колона, један по један подвижник се сврстава на стазу. Предводи нас отац   Јован Пламенац. Са дугом седом брадом, личи на неког старозаветног пророка. Он познаје ову стазу као свој џеп. И лети и зими жури у загрљај храму на врху планине да зажеже молитву Богу.  Ова стаза је запамтила сваку његову стопу, оснажила се сваком капљом зноја са његовог лица. Благо његовој души…Колико жртава приноси у славу Божију.

Наједном, осетих додир руке на рамену. Један дечко, касније ћу сазнати да је студент из Подгорице, одлучно преузе мој ранац. Узех само флашицу са водом. Испод патика, котрљају се ситни каменчићи. Понекад направимо три корака напред, један корак назад. Осаматрам терен. Хеј, па ја сам кћи планине. Нећу се овде срамотити и пренемагати. Одлучујем да ходам крајем стазице, уз коју расте закржљало шибље. Кад је успон оштрији, хватам се за танка стабла растиња, балансирајући вешто својим корацима. Та стаблашца су ми ослонац да се извучем са неког камена или одрона као Тарзан у пустињи, хватајући се за дебеле лијане. Понеког сустижем, понеко ме претиче. Тестирам своју кондицију. Није лоша, свакодневна дуга пливања, ојачала су моје мишиће. Држим темпо са млађима од мене, који ме увиђавно, пуштају да идем испред њих. Свакако, ово је посебно искуство.

Што више одмичемо, стаза постаје стрмија и напорнија. Воду морамо да чувамо до краја пута. А, испила бих све одједном. Пробијам се кроз групу да стигнем до оца Јована Пламенца. Ово ми је прилика да сазнам како је открио мошти Светог Јована Владимира у Албанији. Обећава ми причу у повратку. Треба штедети снагу за успињање. Сунце све јаче пржи, воде у флашици је све мање. Дланови су помало изгребани од жбуња за које се хватам, да се не суновратим уназад на стрмој стази. Вегетација је све оскуднија. Понеки закржљали жбун и ретке оазице са зеленом травом, највише камена прекривају планину. Схватам да патике нису најбољи избор за ход по оваквом терену. Сада би ми добро дошла обућа са јачим ђоном који би заштитио  стопала. Осећам жуљ на пети који ми смета при ходу. Више нисмо у групи, као на почетку стазе. Раштркани смо у малим групицама, сигурни да се нећемо изгубити на стази на којој су кише и ветрови избраздали удуљења. Последњих стотинак метара је најтежа етапа пута, али тада више не размишљамо о умору. На домаку смо нашега циља. На врху планине, као какво гнездо, види се црвени кров цркве. Стаза се скоро  вертикално обрушава са врха планине.Савладавамо је са напором, на појединим местима пузећи уз планину, хватајући се за ретко растиње, које нам је као уже уз које се успињемо. А, онда настаје радост. На узвишењу нас дочекује храм, као какво гнездо за орлове, ретке, снажне, пркосне птице. Успели смо. Прикупљамо се радосни..

Око црквице је гомила камења, као да је храм опасан бедемом од већих и мањих камених стражарника. Али то камење није са ових простора. Тек касније ћу сазнати порекло ових чудних бедема, када нам вођа нашег путовања буде испричао легенду о настанку цркве на планини. Обилазимо око храма, посматрајући видике у даљини. С једне стране се види Албанија, с друге врхови црногорских планина. Не могу докучити све те далеке пределе. Не замарам сапутнике питањима о географији овог поднебља. Можда, кад се одморимо… Ветар суши зној са уморних лица. Коса се вијори као застава победе. Поседасмо около храма, на камењу, или на ретким комадима земље обрасле травом, док се отац Јован спрема за литургијско богослужење. У међувремену, информишем се о планини  Румији.

…Румија је планина у Црној Гори између Скадарског Језера и Барског поља. Некада је била под густом шумом, а сада се само понегде виде остаци листопадних и четинарских шума. Црква Свете Тројице на Румији је мањих димензија. Подигнута је 2005. године. Од металне је конструкције. Саграђена црква из два наврата је спуштена на планину из војног хеликоптера. Још од византијских времена, на том месту је била црква која је порушена од Турака у шеснаестом веку.

По древном предању, цркву на врху планине, саградио је Свети Јован Владимир. Због греха двоје младих почињеног у храму, црква је одлетела са врха планине. Исто предање је наговестило да ће црква сама долетети, када се накупи довољно покајног камења за храм. Ето, добих одговор од куда толико камења око цркве. Верни народ га је у дугом периоду, износио на планину. У бројним писаним и усменим сведочанствима и народној традицији, сачували су се докази о постојању цркве на Румији.

…Крст Светог Јована Владимира, стар скоро хиљаду година, чува се у породици Андровић у Бару. Предање казује да је верни народ узео крст са кивота Светог Јована Владимира, када су његове мошти преношене у Елбасан, у његову задужбину у Албанији. Само једном у години дана, на Тројичин дан,крст се износи  на врх Румије. За крстом на врх планине, излазе све три конфесије које живе у Бару. То је пример међуетничке и међуверске слоге и поштовања међу становницима тога краја. Најмање деветнаест покољења Андровића чува крст Светог Јована Владимира. И тако, кроз векове, до дана данашњег.

…Са врха Румије, види се добар део Црне Горе, Албаније и Космета. Уморна група се распоређује по порти, на белом камењу чинимо мали предах док не крене богослужење. Радосна сам. Убрала сам и Румију, као златну јабуку. Мирис тамјана из храма, наговештава почетак литургије. Уђосмо у цркву као у какво гнездо, на највишој грани раскошне крошње.,,Благословено царство…“одзвања глас нашег путовође, свештеника Јована Пламенца. Осврнух се на десну страну храма. Нема никога за певницом. Неко од присутних отпева:,, Амин.“ Беше то знак да сви појемо. Сви сабрани су одговарали на богослужење. Сви као једна душа. Не могу описати то усхићење. Душа се пунила медоносном капима благодати. То је непоновљиво осећање. У исти мах душа пева и плаче… Овакву духовну радост сам доживела само у Дивјеву, у Русији, код Светог Серафима Саровског. На крају литургије, остадосмо још који тренутак, да направимо заједнички снимак. Такво је правило. Наша фотографија ће бити на паноу испред храма у Бару. Замениће је за месец дана фотографија следеће групе.

Низ планину смо се спустили лако и брзо. У подножју нас је чекао манастир Светог Сергеја Радоњешког, у коме се подвизавају руске монахиње. Свратисмо да посетимо храм. Сачекало нас је пријатно изненађење. Монахиње су за целу групу приредиле ручак. То је трпеза љубави. Често сам имала прилику да ручам у манастиру. Једноставно припремљена храна, понекад по типику строгог поста, имала је диван укус. У молитвеној тишини, као да су анђели спремали храну. Благословени осећај посебне блискости, остајао је дуго са гостопримцима и нашим душама. Умор је нестао. Остала је само благодатна радост која је блистала у нашим очима. Посматрала сам  ходочаснике из наше групе. Нека чудесна светлост зрачила је са њихових лица. Док смо у молитвеној тишини јели храну од поврћа, која  је имала укус неке варијанте боршча, размишљала сам о духовној сродности. Манастирска гостопримница се пунила љубављу. Скоро да сам физички осећала њено присуство. Били смо као једна осмехнута душа. Једна од монахиња је читала псалме, потом смо сви отпевали ,,Достојно јест…“заблагодаривши на гостољубљу. Испраћени смо са анђеоским осмехом наших сестара које су дошле из Русије да донесу пламен вере и православне љубави у подножје Румије. Испред храма нас је испраћао  отац Јован. Прилазили смо његовој руци по благослов.

Недалеко од манастира чекао нас је наш камион. Више нисам била изненађена, нити знатижељна. Даска-клупа је била као најудобнија фотеља. Нисам осећала ни бол у стопалима, ни жуљ који ми је отежавао ход. Сав умор заменио је осећај духовне испуњености и радости. Дуго сневано ходочашће је остварено, а у души уписана још једна благодат. Погледах на почетак стазе која води у тајновитост планине. Да ли ће ме, бар још једном, одвести до цркве Свете Тројице на Румији? Молићу се Светом Јовану Владимиру да ми услиши молитве.

Спуштали смо се уским путем према Бару. Један глас из групе запева ,,Вјера вјечна, вјера славна…“Прихватисмо песму сви у глас. Са тераса и дворишта пратили су нас погледи станара са барске периферије. Неке руке су махале у нашем правцу, чуо се и по неки поздрав. Тога дана смо били мисионари Вере, Наде и Љубави. Били смо апостоли човекољубља. На тренутак сам спознала веру хришћана у рано-хришћанском периоду.  Ми,у садашњем времену, лако долазимо до храма, без напора, све је некако прилагођено нашим хтењима. Не правимо велике жртве, нити приносе у славу Божију. Овакви мали подвизи, сигурна сам, милији су Богу и свим нашим Светитељима којима одлазимо на поклоњење.

Убрала сам Румију, као златну јабуку. Походила сам је са жуљевитим стопалима, али са ватреном радошћу у срцу. Одјек мога гласа остао је у храму Свете Тројице. Тропар у славу Божију…Љубав мојих ближњих у вери, још ми греје душу. Свуда где смо увезани у Вери, Нади и Љубави, царује Господ. Љубав за ближње, али и за сву Божју творевину је најсветлији дар Божији.Слава Богу за све!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: