Rumija

Pie: Mileva Lela Aleksić

Crkva Svete Trojice

Rumija  me je dugo dozivala, da je posetim uzvišenu, prkosnu i ponosnu. Nije baš lako odvažiti se na takav poduhvat koji je ravan pravom planinarenju. Mene su izazovi, oduvek, kalili i jačali u istrajnosti. Ipak, Rumija je velika želja i velika tajna u isto vreme. Čekala me je kao jabuka koja zri, da upije svu svetlost i toplinu Sunca, da je uberem u najlepšoj boji. Rumija me je neodoljivo zvala sebi u ranu jesen, kada je moja duša bila spremna da napravi podvig posebnog susretanja.

Jednog prepodneva, sedela sam u porti manastira Podmaine. Sa mojom voljenom sestrom, profesorkom u srednjoj budvanskoj školi, pravila sam plan kako da posetimo Rumiju. Znale smo da sveštenik Jovan Plamenac iz Bara, jednom mesečno, služi liturgiju na vrhu planine. Saznale smo  da je to sutradan, da se na planinu kreće u rano jutro. Zaključujemo da nemamo iz Budve, tako rano, prevoz za Bar. Međutim, kada nas srce povede stazama Vere, Nade i Ljubavi, Bog uvek usliši naše želje.

Setih se jedne prijateljice sa kojom sam putovala u Elbasan, prognanice sa Kosmeta, koja živi u Baru. Predložih da je pozovem, da je zamolim da prespavamo kod nje. Mi verujući ne tražimo izobilje i komfor, samo da glavu sklonimo, da prespavamo i da krenemo dalje. Primila nas je sa hristoljubivom ljubavlju, smestila nas je u svoju sobu, ugostila, a ona je prespavala u fotelji. Eto, takva je ljubav za bližnje, nezamenljiva u vremenu sveopšte otuđenosti i otpadništva. Bog neka te čuva, sestro Violeta.

Ujutru se sabrasmo ispred hrama Svetog Jovana Vladimira. U grupi je dosta mladih, poletnih, raspevanih…Čekamo prevoz do Rumije, a ne znamo šta čekamo. U jednom trenutku pristiže kamion, neki momci ubaciše cigle i daske. Zar će to biti naš prevoz?-pitam se iznenađeno. A zar nismo krenuli na put koji je neuobičajen, pun izazova, napora?-odgovaraju moje misli. Nekoliko veselih i nasmejanih mladića, ubaciše u kamion cigle, složiše ih na dve strane. U čudu se pitam šta će nam te cigle. Zar ćemo ih nositi na planinu? Kada su preko cigli stavili debelu, grubu dasku, shvatila sam da je to naša improvizovana kpupa. Još jednu klupu formiraše s druge strane, da drži ravnotežu. Jednu široku dasku prisloniše uz kamion, za ulazak. Neočekivano, zanimljivo iskustvo. Poređasmo se jedni do drugih, krenu kamion i pesma. Na krivinama se teturamo, držimo se čvrsto jedni uz druge, da ne padnemo. Vetar mrsi kosu, dok se akordi pesme razlivaju po naselju koje ostavljamo iza sebe.  Smejemo se radosni.

Ispod podnožja planine, iskočismo iz našeg kamiona. Tu smo, na pragu izazova. Mnogima je ovo, ko zna koji put, da se uspinju na Rumiju ,meni prvi izazov koji treba da savladam. Uprtih svoj ranac na leđa, osmatram kako se ponašaju ostali iz grupe. Formira se kolona, jedan po jedan podvižnik se svrstava na stazu. Predvodi nas otac   Jovan Plamenac. Sa dugom sedom bradom, liči na nekog starozavetnog proroka. On poznaje ovu stazu kao svoj džep. I leti i zimi žuri u zagrljaj hramu na vrhu planine da zažeže molitvu Bogu.  Ova staza je zapamtila svaku njegovu stopu, osnažila se svakom kapljom znoja sa njegovog lica. Blago njegovoj duši…Koliko žrtava prinosi u slavu Božiju.

Najednom, osetih dodir ruke na ramenu. Jedan dečko, kasnije ću saznati da je student iz Podgorice, odlučno preuze moj ranac. Uzeh samo flašicu sa vodom. Ispod patika, kotrljaju se sitni kamenčići. Ponekad napravimo tri koraka napred, jedan korak nazad. Osamatram teren. Hej, pa ja sam kći planine. Neću se ovde sramotiti i prenemagati. Odlučujem da hodam krajem stazice, uz koju raste zakržljalo šiblje. Kad je uspon oštriji, hvatam se za tanka stabla rastinja, balansirajući vešto svojim koracima. Ta stablašca su mi oslonac da se izvučem sa nekog kamena ili odrona kao Tarzan u pustinji, hvatajući se za debele lijane. Ponekog sustižem, poneko me pretiče. Testiram svoju kondiciju. Nije loša, svakodnevna duga plivanja, ojačala su moje mišiće. Držim tempo sa mlađima od mene, koji me uviđavno, puštaju da idem ispred njih. Svakako, ovo je posebno iskustvo.

Što više odmičemo, staza postaje strmija i napornija. Vodu moramo da čuvamo do kraja puta. A, ispila bih sve odjednom. Probijam se kroz grupu da stignem do oca Jovana Plamenca. Ovo mi je prilika da saznam kako je otkrio mošti Svetog Jovana Vladimira u Albaniji. Obećava mi priču u povratku. Treba štedeti snagu za uspinjanje. Sunce sve jače prži, vode u flašici je sve manje. Dlanovi su pomalo izgrebani od žbunja za koje se hvatam, da se ne sunovratim unazad na strmoj stazi. Vegetacija je sve oskudnija. Poneki zakržljali žbun i retke oazice sa zelenom travom, najviše kamena prekrivaju planinu. Shvatam da patike nisu najbolji izbor za hod po ovakvom terenu. Sada bi mi dobro došla obuća sa jačim đonom koji bi zaštitio  stopala. Osećam žulj na peti koji mi smeta pri hodu. Više nismo u grupi, kao na početku staze. Raštrkani smo u malim grupicama, sigurni da se nećemo izgubiti na stazi na kojoj su kiše i vetrovi izbrazdali uduljenja. Poslednjih stotinak metara je najteža etapa puta, ali tada više ne razmišljamo o umoru. Na domaku smo našega cilja. Na vrhu planine, kao kakvo gnezdo, vidi se crveni krov crkve. Staza se skoro  vertikalno obrušava sa vrha planine.Savladavamo je sa naporom, na pojedinim mestima puzeći uz planinu, hvatajući se za retko rastinje, koje nam je kao uže uz koje se uspinjemo. A, onda nastaje radost. Na uzvišenju nas dočekuje hram, kao kakvo gnezdo za orlove, retke, snažne, prkosne ptice. Uspeli smo. Prikupljamo se radosni..

Oko crkvice je gomila kamenja, kao da je hram opasan bedemom od većih i manjih kamenih stražarnika. Ali to kamenje nije sa ovih prostora. Tek kasnije ću saznati poreklo ovih čudnih bedema, kada nam vođa našeg putovanja bude ispričao legendu o nastanku crkve na planini. Obilazimo oko hrama, posmatrajući vidike u daljini. S jedne strane se vidi Albanija, s druge vrhovi crnogorskih planina. Ne mogu dokučiti sve te daleke predele. Ne zamaram saputnike pitanjima o geografiji ovog podneblja. Možda, kad se odmorimo… Vetar suši znoj sa umornih lica. Kosa se vijori kao zastava pobede. Posedasmo okolo hrama, na kamenju, ili na retkim komadima zemlje obrasle travom, dok se otac Jovan sprema za liturgijsko bogosluženje. U međuvremenu, informišem se o planini  Rumiji.

…Rumija je planina u Crnoj Gori između Skadarskog Jezera i Barskog polja. Nekada je bila pod gustom šumom, a sada se samo ponegde vide ostaci listopadnih i četinarskih šuma. Crkva Svete Trojice na Rumiji je manjih dimenzija. Podignuta je 2005. godine. Od metalne je konstrukcije. Sagrađena crkva iz dva navrata je spuštena na planinu iz vojnog helikoptera. Još od vizantijskih vremena, na tom mestu je bila crkva koja je porušena od Turaka u šesnaestom veku.

Po drevnom predanju, crkvu na vrhu planine, sagradio je Sveti Jovan Vladimir. Zbog greha dvoje mladih počinjenog u hramu, crkva je odletela sa vrha planine. Isto predanje je nagovestilo da će crkva sama doleteti, kada se nakupi dovoljno pokajnog kamenja za hram. Eto, dobih odgovor od kuda toliko kamenja oko crkve. Verni narod ga je u dugom periodu, iznosio na planinu. U brojnim pisanim i usmenim svedočanstvima i narodnoj tradiciji, sačuvali su se dokazi o postojanju crkve na Rumiji.

…Krst Svetog Jovana Vladimira, star skoro hiljadu godina, čuva se u porodici Andrović u Baru. Predanje kazuje da je verni narod uzeo krst sa kivota Svetog Jovana Vladimira, kada su njegove mošti prenošene u Elbasan, u njegovu zadužbinu u Albaniji. Samo jednom u godini dana, na Trojičin dan,krst se iznosi  na vrh Rumije. Za krstom na vrh planine, izlaze sve tri konfesije koje žive u Baru. To je primer međuetničke i međuverske sloge i poštovanja među stanovnicima toga kraja. Najmanje devetnaest pokoljenja Androvića čuva krst Svetog Jovana Vladimira. I tako, kroz vekove, do dana današnjeg.

…Sa vrha Rumije, vidi se dobar deo Crne Gore, Albanije i Kosmeta. Umorna grupa se raspoređuje po porti, na belom kamenju činimo mali predah dok ne krene bogosluženje. Radosna sam. Ubrala sam i Rumiju, kao zlatnu jabuku. Miris tamjana iz hrama, nagoveštava početak liturgije. Uđosmo u crkvu kao u kakvo gnezdo, na najvišoj grani raskošne krošnje.,,Blagosloveno carstvo…“odzvanja glas našeg putovođe, sveštenika Jovana Plamenca. Osvrnuh se na desnu stranu hrama. Nema nikoga za pevnicom. Neko od prisutnih otpeva:,, Amin.“ Beše to znak da svi pojemo. Svi sabrani su odgovarali na bogosluženje. Svi kao jedna duša. Ne mogu opisati to ushićenje. Duša se punila medonosnom kapima blagodati. To je neponovljivo osećanje. U isti mah duša peva i plače… Ovakvu duhovnu radost sam doživela samo u Divjevu, u Rusiji, kod Svetog Serafima Sarovskog. Na kraju liturgije, ostadosmo još koji trenutak, da napravimo zajednički snimak. Takvo je pravilo. Naša fotografija će biti na panou ispred hrama u Baru. Zameniće je za mesec dana fotografija sledeće grupe.

Niz planinu smo se spustili lako i brzo. U podnožju nas je čekao manastir Svetog Sergeja Radonješkog, u kome se podvizavaju ruske monahinje. Svratismo da posetimo hram. Sačekalo nas je prijatno iznenađenje. Monahinje su za celu grupu priredile ručak. To je trpeza ljubavi. Često sam imala priliku da ručam u manastiru. Jednostavno pripremljena hrana, ponekad po tipiku strogog posta, imala je divan ukus. U molitvenoj tišini, kao da su anđeli spremali hranu. Blagosloveni osećaj posebne bliskosti, ostajao je dugo sa gostoprimcima i našim dušama. Umor je nestao. Ostala je samo blagodatna radost koja je blistala u našim očima. Posmatrala sam  hodočasnike iz naše grupe. Neka čudesna svetlost zračila je sa njihovih lica. Dok smo u molitvenoj tišini jeli hranu od povrća, koja  je imala ukus neke varijante boršča, razmišljala sam o duhovnoj srodnosti. Manastirska gostoprimnica se punila ljubavlju. Skoro da sam fizički osećala njeno prisustvo. Bili smo kao jedna osmehnuta duša. Jedna od monahinja je čitala psalme, potom smo svi otpevali ,,Dostojno jest…“zablagodarivši na gostoljublju. Ispraćeni smo sa anđeoskim osmehom naših sestara koje su došle iz Rusije da donesu plamen vere i pravoslavne ljubavi u podnožje Rumije. Ispred hrama nas je ispraćao  otac Jovan. Prilazili smo njegovoj ruci po blagoslov.

Nedaleko od manastira čekao nas je naš kamion. Više nisam bila iznenađena, niti znatiželjna. Daska-klupa je bila kao najudobnija fotelja. Nisam osećala ni bol u stopalima, ni žulj koji mi je otežavao hod. Sav umor zamenio je osećaj duhovne ispunjenosti i radosti. Dugo snevano hodočašće je ostvareno, a u duši upisana još jedna blagodat. Pogledah na početak staze koja vodi u tajnovitost planine. Da li će me, bar još jednom, odvesti do crkve Svete Trojice na Rumiji? Moliću se Svetom Jovanu Vladimiru da mi usliši molitve.

Spuštali smo se uskim putem prema Baru. Jedan glas iz grupe zapeva ,,Vjera vječna, vjera slavna…“Prihvatismo pesmu svi u glas. Sa terasa i dvorišta pratili su nas pogledi stanara sa barske periferije. Neke ruke su mahale u našem pravcu, čuo se i po neki pozdrav. Toga dana smo bili misionari Vere, Nade i Ljubavi. Bili smo apostoli čovekoljublja. Na trenutak sam spoznala veru hrišćana u rano-hrišćanskom periodu.  Mi,u sadašnjem vremenu, lako dolazimo do hrama, bez napora, sve je nekako prilagođeno našim htenjima. Ne pravimo velike žrtve, niti prinose u slavu Božiju. Ovakvi mali podvizi, sigurna sam, miliji su Bogu i svim našim Svetiteljima kojima odlazimo na poklonjenje.

Ubrala sam Rumiju, kao zlatnu jabuku. Pohodila sam je sa žuljevitim stopalima, ali sa vatrenom radošću u srcu. Odjek moga glasa ostao je u hramu Svete Trojice. Tropar u slavu Božiju…Ljubav mojih bližnjih u veri, još mi greje dušu. Svuda gde smo uvezani u Veri, Nadi i Ljubavi, caruje Gospod. Ljubav za bližnje, ali i za svu Božju tvorevinu je najsvetliji dar Božiji.Slava Bogu za sve!