Русија и Кина на прагу војно-политичког савеза

Поморске вежбе руске и кинеске морнарице у Јужном кинеском мору, које су почеле 12. септембра и трајаће осам дана, потврђују неизбежно јачање стратешких веза између две велике силе, које су у фокусу шажње земаља у Азијско-пацифичком региону.

Поморске вежбе руске и кинеске морнарице у Јужном кинеском мору, које су почеле 12. септембра и трајаће осам дана, потврђују неизбежно јачање стратешких веза између две велике силе, које су у фокусу шажње земаља у Азијско-пацифичком региону.

И, док руски и кинески аналитичари признају да се савез две силе веројатно претвара у прави војни савез за борбу против САД и обуздавање америчке хегемоније, кинеска агенција Хсинхуа смирује страсти и пише како је реч о “прекомерном геополитичком тумачењу специфичних војних вежби”.

Поморске вежбе руске и кинеске морнарице у Јужном кинеском мору, које су почеле 12. септембра и трајаће осам дана, потврђују неизбежно јачање стратешких веза између две велике силе, које су у фокусу шажње земаља у Азијско-пацифичком региону. И, док руски и кинески аналитичари признају да се савез две силе веројатно претвара у прави војни савез за борбу против САД и обуздавање америчке хегемоније, кинеска агенција Хсинхуа смирује страсти и пише како је реч о “прекомерном геополитичком тумачењу специфичних војних вежби”.

Хсинхуа пише да кинеско-руске поморске вежбе, са кодним именом „Заједничко море – 2016”, обухватају заједничко увежбавање две флоте у операцијама обране, спасавања, противподморничких операција, уз активности заузимања острва, док је већина кинеских војника који учествују у вежбама из кинеске Јужне флоте. „Вежбе су многи пропратили сензационалистичким насловима, поготово кад је кинеско Министарство обране навело да се увежбава и ‘заузимање осрва’, а многи су почели да замишљају рат у Јужном кинеском мору. Оваквим извештајима публика се жели уверити да Кина и Русија имају довољно разлога да потенцијалним непријатељима првом пригодом покажу своју војну моћ.

Међутим, истина је да Кина и Русија никад нису рутински звецкали оружјем и да промовишу поморску безбедност и стабилност у региону. За разлику од многих других ратних игара у Азијско-пацифичком региону, ове заједничке вежбе усредоточене су на хитне интервенције под вишеструким околностима и нису симулација офанзиве против треће стране.

Одбрамбена природа ових маневара у складу је са кинеском одбрамбеном политиком, што значи да Кина никог неће прва напасти”, пише Хсинхуа и додаје: „Може бити истина да јачање војних веза између Русије и Кине иритира нечије осетљиве живце, али је вредно поменути да нема потребе за прекомерним геополитичким тумачењем специфичних војних вјежби. Кина и Русија су кључни играчи у светским пословима, имају заједнички интерес у подржавању мира у Азији и изван ње, а поздрављају и конструктивну улогу других судионика”.

Петрушев у Пекингу

Међутим, истовремено са почетком заједничких поморских вежби у Кину је отишао секретар Савета безбедности Руске Федерације Николај Патрушев, који је тамо боравио од 12. до 14. септембра. Његова посета Пекингу привукла је посебну пажњу регионалних и глобалних актера. Патрушев је без сумње кључна фигура Кремља у спољној и безбедносној политици, а један је од најближих сарадника председника Владимира Путина. Пекинг је тога итекако свестан, и зато су му за домаћине изабрани Јанг Јиецџи и ништа мање него моћни “цар” безбедности Кине Менг Џианџу, члан Политбироа Централног комитета КП Кине и секретар Централне политичке и правне комисије КПК.

Јанг Јиецџи је у изјави нагласио да руско-кинеско свеобухватно стратешко партнерство и координација „напредују у размерама и обиму као никад пре”. Он је рекао да је императив за две земље да „остану у уској комуникацији, коју морају да ојачају, и да се саветују и координишу кораке важне за стратешку безбедност, што ће и једним и другим омогућити даљу дубљу сарадњу у међународним пословима”.

У њиховим разговорима обухваћени су Северна Кореја, Централна Азија, група БРИКС и регионална врућа питања. Русија и Кина су ускладили ставове о Северној Кореји, пре свега у позадини америчке претње и планираним размештањима противракетног штита у Јужној Кореји.
Ситуација у Централној Азији сад је приоритет и за Кину и за Русију. Иако западна пропаганда упорно жели да наметне мишљење да Пекинг и Москва имају супротстављене интересе и да су чак супарници у Централној Азији, геополитичка реалност говори да две земље имају исте интересе и да Кина препознаје специфичне интересе Русије и њену водећу улогу у давању безбедности у региону. Русија има врло јак утјецај у Централној Азији, који произлази из улоге коју је играла раније и наставља да је игра. Русија је учинила све како би се обезбедила мирна политичка транзиција у Узбекистану, земљи од виталног значаја и за Москву и за Пекинг.

Ситуација у Централној Азији сад је приоритет и за Кину и за Русију. Иако западна пропаганда упорно жели да наметне мишљење да Пекинг и Москва имају супротстављене интересе и да су чак супарници у Централној Азији, геополитичка реалност говори да две земље имају исте интересе и да Кина препознаје специфичне интересе Русије и њену водећу улогу у давању безбедности у региону. Русија има врло јак утјецај у Централној Азији, који произлази из улоге коју је играла раније и наставља да је игра. Русија је учинила све како би се обезбедила мирна политичка транзиција у Узбекистану, земљи од виталног значаја и за Москву и за Пекинг.

Путин је веројатно утицао и на избор наследника Нурсултана Назарбајева, који је пре неколико дана направио смену у врху власти и премијера Масимова поставио за шефа обавештајних служби Казахстана, а за новог премијера поставио његовог заменика Бакитжана Сагинтајева. У случају да се дугогодишњем председнику Казахстана нешто догоди, имаћемо исти сценарио као после Ислама Каримова у Узбекистану, где земљу до нових избора воде челник обавештајних служби и премијер, које је одабрао покојни Каримов.

Питање БРИКС и Централне Азије

Одлука Назарбајева у Казахстану је делом донесена због све веће претње исламског тероризма, али и због велике могућности спољног провођења обојене револуције у тој земљи. Казахстан има огромне минералне ресурсе и изузетно је стратешки важан за Русију и Кину. Не би требало посебно помињати да је Казахстан земља са излазом на Каспијско море, виталну артерију која спаја Русију са Ираном, Ираком и Сиријом. Нема сумње да је недавни терористички напад на кинеску амбасаду у Бишкеку, главном граду Киргистана, било звоно за узбуну у више земаља у региону.

Регионалне земље – Русија, Кина, Иран, земље Централне Азије и Пакистан – свесне су америчке историје коришћења исламистичких екстремистичких група у геополитичке сврхе. Осим тога, претња такозване Исламске државе за САД пружа алиби за војну присуство у Авганистану на неодређено време.

Исто тако, група БРИКС све је важнија за Русију и Кину, можда више него икад пре, без обзира на збивања у Бразилу. То је једина платформа такве врсте која заговара мултиполарни светски поредак и земљама пружа могућност да се окрену новим силама. БРИКС се постепено трансформише у светску организацију са једнаким правом гласа у политичким и економским питањима. Сигурно су Патрушев и Јанг разговарали о самиту БРИКС, који ће се у октобру одржати у Индији. Контрадикција овог скупа би могла бити да Кина и Русија преузму улогу домаћина, будући да је Индија несклона да дели руску и кинеску забринутост за регионалну политике САД.

Што је још важније, индијска спољна политика Кину све више гледа у контрадикторном светлу, а чини се да је Пекинг свестан тога, што је било очито из примедби председника Си Ђинпинга индијском премијеру Нарендри Модију тпком њиховог недавног састанка у Хангџоу. Бивши индијски дипломата М. К. Бадракумар опширно је описао како су САД вешто искористиле противречност у односима Кине, Индије и Пакистана, приказујући се као заштитник националних интереса Индије. Исто сада чине и са Бразилом, земљом чија превратничка влада Мишела Темера неће напустити БРИКС, јер су у Бразилији свесни да од чланства у групи могу имати само користи, а никакве штете. Међутим промјена режима у Бразилу значи и да САД сад могу да добију упориште унутар БРИКС.

БРИКС ова неповољна кретања није могао да предвиди чак ни пре годину или две, што је сад разлог за забринутост у Русији и Кини. Ако се Афрички Национални Конгрес преда и попусти пред актуелним притиском прозападног савеза, Јужна Африка је следећа земља коју чека институционална, па чак и насилна „промена режима”. Русија је замислиа БРИКС као идеју за улазак у нову епоху. У Индији се бивша влада Уједињеног прогресивног савеза (UPA), упркос својој неолибералној политици и проамеричким испадима, истински идентификовала са идејом БРИКС. То можда више неће бити случај са владом Нарендре Модија, која као да тежи да се претплати на муке униполарног свијета.

Си Ђинпингов Позив Русији

Колико дуго Патрушев и Јанг ове пукотине могу да гурају под тепих, није познато, али су противречја толико очигледна да их је све теже крити. Наравно, овде говоримо о најгорем сценарију и требало причекати самит БРИКС у Индији, па тек онда извући закључке.

У најгорем случају, састанак Патрушева са два тешкаша из врха КПК порука је да је алтернатива јачање војног и стратешког партнерства Русије, Кине и регионалних сила попут Ирана, Казахастана, и осталих земаља у региону.

Вјеројатно и због тога Кина тражи све јаче политичке и војне везе са Русијом. Наиме, Си Ђинпинг је током састанка са Путином на самиту Г-20 у Хангзџоу позвао Русију на јачање свеобухватне билатералне сарадње и на узајамну политичку подршку. После ове изјаве је политички аналитичар Ростислав Ишћенко, шеф руског Центра за анализу система и предвиђања, тврдио да се обе земље крећу према отвореном политичком и војном савезу:

„De facto политички и војни савез између Русије и Кине постоји већ дуго времена, и то није тајна. Гласине које су се у више наврата појавиле сад могу да буду формализиране. Наиме, на недавном самиту Г-20 кинески вођа је први пут поменуо потребу да се службено уреде односи на што отворенији начин који допушта кинеска политичка и дипломатска традиција”.
Си Ђинпинг је рекао да би обе земље требало да подрже једна другу у напорима у заштити националног суверенитета и безбедности, и додао да би обе требајуло да појачају сарадњу у подручјима као што су развој инфраструктуре, енергетике, авијације, затим авијатичарске и високе технологије. Осим тога, Русија и Кина би требало да подстичу билатералну војну размену и безбедносну сарадњу, али Ишћенко тврди како коментари Си Ђинпинга упућују на жељу Пекинга да се „формализирају већ постојећи односи и међусобне обвезе”.

Апел кинеског председника објашњава и одлазак Патрушева у Пекинг, док симболичан назив поморских вежби Заједничко море – 2016. потврђују пристанак Москве на стварање de facto војног и политичког савеза.

Уговор је неизбежан

Ишћенко даље наводи како би две земље чак могле да потпишу и званичан споразум о том питању, „једноставно зато што су обје стране заинтересиране за исту ствар”. Он тврди да би мотиве уза пријатељство Кине требало посматрати у ширем геостратешком контексту. Са једне стране, САД губе свој међународни утјецај и те су промене већ видљиве. Осим тога, Москва и Пекинг земљама Азијско-пацифичког региона морају да покажу како се могу бринути о безбедности тог подручја и да неће дозволити да дође до пропуста попут оних које је Вашингтон учинио у Сирији.

Ту су и све бољи односи између Русије и Јапана, који су пред затварањем дугог територијалног спора. Наиме, обе земље се чине заинтересованим да се пронађе обострано прихватљиво решење за проблем Курилских острва, које Јапан сматра својим северним територијима. Путин се почетком месеца састао са јапанским премијером у Владивостоку. Иако није постигнут напредак, обе стране су оптимистичне и верују да компромис може бити постигнут.

„Зближавање Русије и Јапана изазов је не само за САД него и за Кину. Пекинг и Токијо се традиционално гурају за главну улогу у Југоисточној Азији. Кина нема шта да брине све док су односи између Русије и Јапана напети. То је такође разлог зашто Пекинг неформални билатерални договор жели да трансформише у политички и војни савез, који ће штитити обе земље од америчке хегемоније. Формална обвеза ће Русији и Кини гарантовати међусобну помоћ не само против САД него и америчких савезника”, рекао је Ишћенко.

За крај је додао да су „актуелни геостратешки трендови сами по себи потстали процес формализације односа између Русије и Кине, што ће бити компликован процес, али ће уговор на крају ипак бити потписан”.

Извор: Стандард.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: