Руска црква оштро одговорила Цариградској патријаршији: Анатемисаћемо Вартоломеја
Патријарх московски и цијеле Русије Кирил
-Одлука Синода Цариградске патријаршије представља легализацију раскола. Синод Цариградске патријаршије је донео катастрофалну одлуку за себе и за светско православље и прешао црвену линију, саопштио је Александар Волков, портпарол патријарха Московског и целе Русије Кирила.
Руска црква реаговала је поводом данашње одлуке Синода Цариградске патријаршије да су започели процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута и одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији,
Коментаришући одлуку Цариграда да скине анатему с поглавара неканонске цркве у Украјини, Волков је рекао да је „апсурдност дејстава те врсте потпуно очигледна“.
Према његовим речима, Синод Руске православне цркве оцениће дејства Цариградске патријаршије 15. октобра у Белорусији.
„Коначну оцену свега што је усвојено данас даће Свети синод Руске православне цркве, који ће се окупити на заседању у Минску у понедељак. И управо ће стални и привремени чланови Светог синода, под управом светог патријарха Кирила, оценити објективно, максимално дубоко и у потпуности сва та дејства и одлуке које је данас донео Цариград“, рекао је Волков.
Украјинска православна црква сматра да је одлука Цариграда у вези с украјинском православном црквом дубоко непријатељски чин. Према његовим речима, УПЦ не искључује могућност анатемисања Вартоломеја и одрицања од њега након добијања званичне одлуке Цариграда.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Четврто. Патријарх Иринеј је човјек од крви и меса, и може да погријеши.
Али не смије као предстојатељ цркве у своме народу, архипастир цркве Христове у отачаству да износи – незамисливе Лажи (када је изједначио НДХ са садашњом Црном Гором)“.
Умјесто „незамисливе Лажи“ – незамисливо поређење, и све потписујем.
@ Старац Фочо…….,
Не лаже те српски патријарх уопште.
Но си ти то замислио.
Ценећи твоје вишегодишње искуство, морам да приметим да си у праву, заиста Црна Гора нема никакве везе са Ендехазијом.
Али Монтенегро (Mn), оно је пљунута Независна.
Што је разочаравајуће, и 20% становништва пљунуто.
А онај официр Mne пуковник Иван Машуловић из Никшића, он је само у пролазу.
А када потписујеш, погледај мало боље да ти то није неку меницу Мило подметнуо.
Полако. Прво. Они који пишу латиницом НЕМАЈУ ШТО ДА ТРАЖЕ НА ОВОМ ФОРУМУ.
Друго. Национализам и екуменизам (као подврста глобализма) су истовремено – непријатељи
духа и учења цркве Христове.
Треће. Нема, и не постоји нити Српска, нити Светосавска, нити Црногорска, нити Македонска, нити Руска, нити Украјинска, нити Румунска итд. црква !!!
Ти додаци су бесправно придодати око 1929г., како би национализми (етнофилетизам) штеточински – поткопавали свету ИсточноПраволавну цркву.
Вартоломиј Цариградски је кривац за екуменизам и новотарије , али и Кирило Московски и нарочито ,,десна рука“ му Иларион Волоколамски врше екуменизам и новотарије (мада скривеније).
Четврто. Патријарх Иринеј је човјек од крви и меса, и може да погријеши.
Али не смије као предстојатељ цркве у своме народу, архипастир цркве Христове у отачаству да износи – незамисливе Лажи (када је изједначио НДХ са садашњом Црном Гором).
Значи , да се исти удвара тешким непријатељима нашим – Ватикану, пред којима не смије да се чује, али се усуђује да подваја братске Србују и Црну Гору.
Пето. Посриједи Украјине, и Москва и Фанар су отишли далеко, и внутарпородично размимоилажење се мора – искрено измирити.
Фанариоти су (без обзира на све нападе на њих) ипак добри војници Христови !
Шесто. Појављује се тврдња из Московске патријаршије да је ово нова 1054г.
То НИЈЕ УОПШТЕ ТАЧНО ! Те 1054г. се католицизам неповратно одијелио (отцијепио) од Хришћанства тј. св.Православља или Ортодоксије.
А, ове 2018г. имамо привремено разногласје внутар вјере праотаца нашијех.
Иако не волим Вартоломија Васељенског, ипак по питању Украјине је црквено право на његовој страни (као и Четвро правило Првог Васељенског Сабора из 325г.,и Прво правило Четвртог Васељенског Сабора из 451г., и 32 апостолско правило ).
Дакле, пустите сада ЦИА-у и МИА-у и те причице лажних русофила са бандитском латиницом, већ кажимо да је Цариградска патријаршија више у праву, ипак.
А, НАША ПОРОДИЦА ЈЕ НАРАВНО И МОСКОВСКА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА.
Превазићи ће се ово непријатно дешавање, само стрпљења.
@ Kипријан,
Нијеси ти Кипријан, ти си Ципријан.
Знаш како је спикер Мића Орловић одговорио колегиници Хрваткињи Гордани Бонети када га је упитала „Какво је време на Ципру?“ – „Цурац би га знао“, рече Мића Орловић.
Руку на срце, ти као врхунски тумач Црквеног права, вероватно си завршио добре школе Правних тековина ЕУ, Европских Мудраца, или на универзитету Кембриџ. Језуитска школа се негде преселила и још није доставила своју адресу пребивалишта. Сви знамо да су Језуити иначе декларисани као добри војници Христови.
А Фанари? Добро рече да „…..су Фанари добри војници Христови…….“. Да ако сретнеш неког Фанара, увек ти препоручујем да човека поведеш кући, и угостиш га. Да ако имаш довољно сијена, ипак би требало добро да га нахраниш.
@ Kипријан,
Атанасије Јефтић, ти ли си?
Dobroitro rano jutro! Rano jutro ovoga novoga vijeka!
Duma’ sam negda dasvi ljudi mogu i oche da budnu posteni I da vidhje svoje grijeshke kad im se iste ukazu. Ama mlad I zelen brzo naucih da zemno vrijem I sudbina ljucka su zhertve pohlepe i lakomosti, i da bi cojek moga osechinjat cekajuci da cojek vidhji i prepozna choeka u zrcalo.
Pravoslavlje!! Velish pravoslavlje! Pravo je bilo Rusu Kirilu da udhjase Ukraince, da ih hegemonise, I da im lupezha i zemno i duhovno bogatsvo. Pravo je bilo Srbskome patrijarh iz shjenke Amfihohju da Rovari I da rastura Crnogorsko duhovno bogastvo, I da nam trn u zdravu Nogu zabada, na racun kanona, i kanonskih priznavanja. Nije pravo, i nije lako bilo Srbima I Rusima priznat I pogledat sebe u zrcalo I vidhjet Amona kako ganja neduzhne Ukrajince, Crnogorce, Makedonece I vodi it na tanak led. Velish pravoslavlje. Da nevelish mozhebit Krivoslavlje?
Sto ima pravo u Hegemoniji? Jali sto choechno ima otimati zemnome svijetu I usadhjivat tudhju dushu unjega?
Do jochen Im je Bratolomej bijo bobar kad im je shtitio uchar, i kad I’m je podzhava samar da bolje jashu, a danas? Danas im je raskolnik, neprijatelj, Djavo crni koji im izmice chiniju ispod brade.
Filaret je oznacavan ko rascinjenik koji rukopolaze raskolnike jer ni jedni ni drugi nijesu kanonski priznati. A shjutra? Shutra kadje Kanonski priznat! Shto ce bit sad? Aaaa sad pu, nevazhi, neprinzjemo, oni su raskolnici, jada, jada , jada.
Sad kad su Ukrajince dobili Tomos, sad to nije to, nije nekakav kanonski. Kako? Neznamo josh, ali nije nekako kanonski. A kad su njima davali 1920 Tomose za shavjcarske franke, onda je to bilo Kanonski. To je vaziLo, pa ijoko ste proshetali prekosvojieh lesheva da bi to dobili.
A sad svi vam razaraju dozhivljaj, i vashe milo pravoslavlje, machinjaju vi pauchinu koju ste bili vljesto ispleli ba bi nas Crnogorce vatali unju, I to je bilo Kanonski, eli?
Ahaha….nichija nije Gorela do zore ako nije bila nalozhena kako valja. Svijet se oko vas suzhava, a pochinjete teck da svatate zashto vam svijet radi sto vi radi.
Brzijeh dana da se asvrstate na putinovi i Kirilovu strand I ti Irinjeu I ti Risto i svi vi iz vashe “slavne svetosavne”, a mi Crnogorci chemo dhje cemo. Linija raskola ce bit iznad Prijepolja.
Je dva chekam, da vidhju kako cete da chinjate…..
Која је ово некрст. Сами нечастиви.
Ево манитим монтенегринским кому-натистима и безбожницима, новог идола, Bartolomeja (Вартоломеја).
Мени је драго због овога јер пише по дјелима ћете их познати. Јеврејско хр медији ликују,повјесни дан…не,него Цариград показује да одавно није што је некада био,да је ништа,марионета тајних служби,бар да свима у православљу буде јасно.Срозали се до пакла,самопроклели су се…а РПЦ то терба само да констатује. Ништа се није промијенило,јер раксолници остају расколници а Вартоломеј се сврстао на ниво Мираша. Велики пад, али за њега,не за Цркву. У Кијеву је,историјски РУСКА ЦРКВА и ништа друго.
@ Станислав…,
У праву си. „по дјелима ћете их познати“.
Када би и остале Аутокефалне православне цркве сада поступиле као што је Руска, онда се не би морало говорити о расколу. Било би то обично чишћење губе из торине. Фанариоти би озваничили своје стварно припадништво римокатоличкој религији. Сами су себе избацили из овог окружења заигравши за други тим. Мислим на неколико њених руководиоца као што је Вартоломеј, Зизјулас и још неколико. Онај народ у Истамбулу би наравно остао православни, ништа се не би дакле променило. Смена неколико руководилаца, велика ствар. Ионако им је животна каријера била издајничка а не светачка.
То значи да би и Српска Православна Црква требало да се придружи саопштењу Руске. Нема много времена, нема потребе да се толико „размишља“. Српски патријарх и ово неколико владика треба да буду свесни да ми верници можемо да наставимо овакви какви смо, и без њих.
За исповедање вере у Бога и Исуса Христа не требају нам владике које имају одговорност према неком тајном уговору који су потписали са Ватиканом. Неће им помоћи ни Александар Вучић, ни Ана Брнабић, ни Мило Ђукановић. Ни папа Фрања наравно. Можда ће милиција да забрањује улазак у цркве и манастире, али и то је већ виђено. Сви смо се уверили колико је милиција јака на годишњим промоцијама педера у Београду.
Да ли овакву јерократску „власт и углед саборских одлука“ Митрополит пергамски брани? Није ли то она „еклисиолошка опасност“ са којом се он толико мучи?
Питање које нас узнемирава стварно је незаобилазно. Међутим, оно не гласи онако како га је Митрополит пергамски на преокренут начин изразио, питајући се на крају свог писма: „Могу ли постојати Православље и догмати вере без саборских одлука?“, него онако како је у стварности: могу ли постојати саборске одлуке без Православља и догмата вере?
Ово је оно што је збиља у опасности: очување истине и потпуне тачности наше беспрекорне Вере, саборно изражене од стране наше Најсветије Цркве, у оквиру њеног неометаног функционисања као Помесне Православне Цркве.
Благодаћу Божјом, ми нећемо престати да бранимо оно што је у опасности, и да га очувамо, остајући непоколебљиви и непопустљиви пред застрашивањима, претњама и уценама. Забринутост и спекулације двојице високодостојника су неосноване. Православна еклисиологија је нападнута јерократским тенденцијама које занемарују црквену пуноту тиме што игноришу свете каноне и светоотачко предање, изражене на Васељенским и Помесним Саборима у погледу нашег става према јеретицима, а такође и скорашњим интензивираним недопустивим мешањем у послове аутокефалне Грчке Цркве.
Изражавајући поверење у јерархију наше Цркве, ми синовски молимо Његово Блаженство Архиепископа и наше Преосвећене Архијереје да, просветљени Духом Светим, саборно изнесу своје мишљење и утврде своју паству која чека да чује глас Мајке Цркве.
С најдубљим поштовањем,
У име сабрања свештенства, монаштва и лаика, потписника „Исповедања вере против екуменизма“:
Архимандрит Марко Манолис, духовни руководитељ „Свегрчког православног јединства“
Архимандрит Хризостом Пихос, игуман свештене обитељи Лонговарда
Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман свештене обитељи Велики Метеори
Архимандрит Максим Каравас, игуман свештене обитељи Свете Параскеве Милохориу, Птоломеидa
Архимандрит Теоклит Болкас, игуман свештене исихастирије св. Арсенија Кападокијског, Халкидики
Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман свештене обитељи Св. Тројице Ано Гацеи, Волос
Архимандрит Саранди Саранду, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусиу, Атина
Протопрезвитер Георгије Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета
Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Солунског универзитета
Старац јеромонах Евстратије Лавриот
Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма Св. Николе у Патри
Наравно, питање уније није разматрано на претходна два састанка Мешовите комисије за теолошки дијалог, у Београду 2004. и у Равени 2007. године. У ствари, документ из Равене на индиректан, али јасан начин отклања, из ове фазе дијалога, питање уније као тему о којој се разговара. У документу из Равене пише: „Од 1990. до 2000. године главни предмет разговора у Комисији је била унија (Баламандски документ, 1993; Балтимор, 2000), и ову тему ћемо наставити да разматрамо у скорој будућности. Сада започињемо тему која је поменута на крају документа из Валамоа, и проучавамо питања црквеног заједништва, саборности и власти“.
Вредно пажње је, такође, и неприхватљиво и провокативно прећуткивање и забашуривање одлуке Пленарне седнице одржане 1990. године у Фрајзингу, Минхен, којом је осуђено унијатство. Ово показује колико су представници Ватикана неодговорни у овом Дијалогу, јер су неке одлуке прихватили, а неке одбацили, показујући тиме крајње непоштовање према нама. Очито је, такође, да је пуки изговор и изврдавање изјава Митрополита пергамског да ће тема уније бити разматрана у скорој будућности, у оквиру дискусије о папском примату. Питање уније је требало да буде решено одлуком из Фрајзинга, када су и православни и римокатолици потписали осуду уније. Они који су понизили Православље у Баламанду, Либан, (1993) требало би да се стиде, а не да и даље подстичу ствари, имајући у виду да смо, упркос одсуству шест аутокефалних Цркава (Јерусалимске, Српске, Бугарске, Грузијске, Грчке и Чехословачке) били увучени у нову, излишну дискусију о унији. Попуштајући захтевима Ватикана, ми смо поништили одлуку из Минхена (1990) и ослободили унијатство од свих оптужби. Да ствар буде још гора, ми смо (у Баламанду) прихватили озбиљна одступања у стварима вере: еклисиолошки смо изједначили Римокатоличку „цркву“ са Православном Црквом, поричући на тај начин да је Православна Црква – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. И само ово би требало да буде довољан разлог да воде рачуна шта причају и пишу они који се усуђују да говоре о поштовању саборних одлуке, а сами их потпуно ниподаштавају. У ствари, ми настављамо да прихварамо унијате као сабеседнике у Дијалогу (као чланове римокатоличке делегације).
Што се тиче документа из Равене у целини – на који су од стране православних изнете изузетно оштре критике јер се одриче православне еклисиологије у корист јеретика – о њему до данас није било никаквог саопштења (епископa), никакве дискусије, никакве одлуке нити потврђивања на нивоу Сабора Грчке Цркве.
На које свеправославне одлуке се ова двојица високодостојника позивају, када ниједан од десет докумената које је сачинила Мешовита комисија није потврђен од Сабора Грчке Цркве?
Како да представник Светог Сабора Грчке Цркве представља своју Цркву у припремању новог документа Мешовите комисије, када и претходни текст, који чини основу следећег текста у предстојећем дијалогу, тек треба да буде одобрен у Сабору?
Какав кредибилитет овакав дијалог (где је ко-председавајући Његово Високопреосвештенство Јован Пергамски) може имати када се не сматра важним да се у погледу решења која он (дијалог) доноси прибави саборно одобрење Помесних Православних Цркава које у њему учествују?
Зашто њих двојица протестују против „Исповедања вере“, које је пример саборног учествовања пуноте Цркве – нешто чему би они требало да теже, а не да одбацују? Ово није православна еклисиологија, него папска јерократија.
У оба горе поменута писма стално се помињу свеправославне одлуке које се односе на наставак теолошког дијалога са инославнима. Критичари екуменизма никада нису оспоравали ове одлуке, мада оне нису божански закони нити су изнад одлука Васељенских Сабора, догматског учења и савести Цркве.
Изнете критике односе се углавном на покушај измирења, на активности и документа који нису засновани на било којој свеправославној одлуци и никад нису били потврђени у сабору, него су, напротив, дочекани с неодобравањем од стране православних, јер се ту ради о примењивању и прихватању праксе свејереси екуменизма.
У свом писму Његовом Блаженству Архиепископу Јерониму Васељенски Патријарх тврди да су „све Православне Цркве, кроз саборне одлуке, одобриле контакте са инославнима“.
Питамо:
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је дозвољено учешће Васељенског Патријарха на папистичким мисама у Ватикану?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је допуштено да папа, први међу јеретицима, учествује на православној Божанској Литургији и размењује литургијски целив мира са Васељенским Патријархом?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је одобрено да православни учествују у заједничким молитвама и богослужењима са инославнима?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава се сматра да су за православне прихватљиви „теорија гранa“, теорија о „сестринским црквама“ и о „два плућна крила“ као и инославно крштење (само по себи)?
Којом саборном одлуком свих Православних Цркава је Ватикан признат за Цркву а папа за канонског епископа који је саодговоран за пастирску бригу о Христовом стаду?
Упорно позивање на саборне одлуке и ушанчивање у њих учинило је да се аргументацији оба писма може још мање веровати, јер је очито да је већина њихових поступака реализована или у супротности са саборним одлукама, или без њих, или тако што су оне прекорачене.
Указаћемо и на добро познату тактику коју они примењују, а то је – кретање у два правца истовремено: један је чисто православни правац, којег се држе током Свеправославих саветовања и док обилазе Грчке митрополије и Свету Гору, а други је екуменистички, којег се држе у контактима са инославнима. А ово значи да њихово „да“ није „да“ и „не“ – „не“, него да је понекад да, а понекад не.
На пример, одлуке Треће Свеправославне предсаборске конференције (1986), коју је Васељенски Патријарх сазвао, често се крше, тако да оне сада представљају мртво слово на папиру.
Навешћемо, као карактеристичан пример, завршни текст IX Генералне скупштине Светског савета цркава, одржане у Порто Алегреу, који текст су потписали и представници Православних Цркава, где се (заједно са инославнима) каже: „Ми исповедамо веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, како је изражена у Никео-цариградском Символу вере. Свака црква (која је чланица Светског савета цркава) је католичанска Црква, али није целосна. Свака црква остварује своју католичност када је у заједници са другим црквама“. (Порто Алегре, фебруар 2006).
А што се тиче теолошког дијалога са римокатолицима у оквиру Мешовите комисије за теолошки дијалог, одступања од свеправославних одлука очигледна су свакоме. Треба запазити да је Меморандум Православних Првојерараха, на који се Високопреосвећени Митрополит пергамски селективно позива, предвидео да је осуда унијатства предуслов за наставак дијалога и за промену тема у оквиру тог дијалога.
Obična tursko-američka „krpa“!
ПИСМО СВЕШТЕНСТВА ГРЧКЕ ЦРКВЕ ЊИХОВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА
ПИСМО СВЕШТЕНСТВА ГРЧКЕ ЦРКВЕ ЊИХОВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА
8. октобар 2009. год.
Многопоштованој јерархији Грчке Цркве
Ваше Блаженство,
Преосвећени свети Архијереји,
Последњих неколико дана, у вези са предстојећим пленарним заседањем Мешовите комисије за богословски дијалог између православних и римокатолика, Васељенска Патријаршија је покушала да укаља, оклевеће, застраши и ућутка све оне који су у последње време изражавали своје неслагање са најновијим екуменистичким збивањима и правцем у којем се теолошки дијалог креће.
Овај покушај је исказан званично, и то у два писма: једно је Његове Светости, Васељенског Патријарха Вартоломеја, упућено Његовом Блаженству, Архиепископу Атинском и целе Грчке Јерониму, а друго је писмо Високопреосвећеног Митрополита Пергамског Јована (Зизиуласа), упућено свим Преосвећеним Митрополитима Грчке Цркве.
У оба писма може се уочити тактика мешања у послове Грчке Цркве, дезоријетисања и селективног позивања на одређене активности и одлуке, као и потпуно одсуство аргумената и доказа за изнете тврдње.
У тону и садржају ових писама може се уочити прикривени презир према Грчкој Цркви, њеним Преосвећеним Митрополитима, њеном свештенству и монаштву, њеним професорима теологије и верном народу. Сви они се прекоревају за „зилотске тенденције“, шизматичко настројење, незнавеност, „индолентност“, „непоштовање саборских одлука“, злонамерност, фанатизам или болесну тежњу за самоистицањем“…
Ово је добро позната тактика екскомуницирања и генералне осуде, која не трпи било какво опонирање, којa не може чак ни да размотри другачије мишљење, и хоће да згроми свакога ко се усуди да га изнесе. Ово је добро позната тактика која се ослања на принуду, на дриловање, на позицију апсолутне надређености, на слепу послушност клирика.
Очигледно је настојање обојице високодостојника да се мешају у унутрашње ствари Грчке Цркве: неумесним квалификацијама и сугестијама, посредним уценама и претњама покушали су да руководе свим Јерарсима, да им буду пастири, и да на вештачки начин издејствују њихове одлуке.
На овај начин је Грчкој Цркви упућен позив да суштински осуди своје властите епископе, свештенике, монахе и верни народ који су потписали – и настављају да потписују – „Исповедање вере против екуменизма“ зато што, према Васељенском Патријарху „тиме што не осуђују него прећутно оправдавају (исповедање вере) изазивају забринутост не само у погледу своје пастве, него и у погледу заједништва са осталим Православним Црквама“. Да Цариградска Црква има паству која је осетљивија на екуменистичко деловање, и сама би се суочила са истом таквом узнемиреношћу и добронамерном забринутошћу. Традиционална Грчка Црква не само да не ствара никакве проблеме у свом заједништву са другим Православним Црквама него се наша истоверна браћа увек ослањају на њу и њене чврсте, здраве и виталне богословске снаге, што се јасно види по широком, међуправославном прихватању „Исповедања вере“.
А питамо се, с болом у срцу, да ли је Васељенски Патријарх икада поразмислио не само о забринутости, него и о дубокој тузи, разочарењу и жестокој саблазни које он и његово дружење са јеретицима изазивају код Православних верника.
Он износи оптужбу да текст „Исповедања вере“, наводно, „садржи у себи семе схизме“. Питамо се: како очигледне и несумњиве истине наше Вере могу са таквом лакоћом бити проглашене схизматичним? Да ли су Светитељи и Оци наше Цркве, који су установили и као догме утврдили истину наше беспрекорне вере, и сачували њену тачност, да ли су они схизматици? Да ли је ово потврда старијег, неприхватљивог патријарховог становишта, по којем су „наши претходници, који су нам поделу оставили у наследство, били несретне жртве старе змије, и већ се налазе у рукама праведног Судије, Бога.“ (Епискепсис, 30.11.1998.).
Interesanto je na koga me podsjeca Vartolomej ako ovako nastavi,na Mila,kod kojega se kupe svi odbjegli svejtski mafijasi,a ako Vartolomej ovako nastavi kako je krenu ,bice on ubrzo i poglavar svih raskonickih zajednica koje pretenduju da budu neka ili neke crkve.
Cudo jedno,da li je njega neko pregledao u zadnoj godini,da li onuopst mozeda vlda sobom ili je kao se meni cini u stanje nemoci ?
Danas kaze Porosenko zadali smo udarac trecem Rimu,sad mozemo u Evropu,onoga starog i nijesam slusao,koja je to sekta,a i ne cudi kada im je Mirhas prijatelj!
Prosto nemogu da vjerujem sta se radi,da krugovi iz politike odredjuju neke stvari kako cese raditi u Crkvi,a drzave odvojene od crkve,ili bi bar tebalo da su?
Koji su sledeci potezi autokefaknih Crkvi ostaje da pricekamo,anatema je malo sto je zasluzio,i koje je posledice izazvao!
Samo odavno On to pripremaali se cutalo,i to dobro,zasto?
Анатемисати папинске луциферијанце истамбулске!
Која је сврха анатемисати антихриста!?
Мућак треба да је надалеконвидљив, бар изабранима!