Шајкача: Поглаварка главе и непокора
1 min readПише: Милева Лела Алексић
Постоје у историји мога народа одевни предмети који могу бити симбол, заштитни знак или знак препознавања.То су често симболи, чувари предачког завештања, заштитници традиције. Носе се како и доликује њиховој улози, достојанствено, понекад пркосно.
Настала у једном историјском тренутку, као део војничке униформе, шајкача је постала више од капе. Срасла је са главом и душом српског војника, момка који из дечачких година стасава у мушкарца, зрелог човека домаћина и чувара огњишта и породице, па све до позних година, када се бехар забели у коси и донесе статус старца у коме је сабрано све зрење живота, све громовне олује, све прекретнице и вододелнице, све колотечине, сва раскршћа. Шајкача је остала упорни бранич, тврдоглави непокор, који се снажно одупире новим трендовима и брендовима познатих светских модних кућа. Постала је непокорна жилавица, решена да остане приљубљена уз главу којој даје смисао, чува је од студени живота и од помодарског урушавања симбола једног народа.
После Првог светског рата, уз бриџ панталоне и копоран постала је обавезни део мушке народне ношње. Продор западњачке моде, у другој половини двадесетог века, скоро да је послао шајкачу у етнолошке музеје.
Било је то неко чудно, утопијско време, када су се уништавали национални симболи, зарад неке нове идеологије која је урушила саму себе. Српски сељак је одувек био последња брана пред налетом туђинских војски, али и свега што је кидисало на симболе нашега народа знајући да чувајући традицију, чува потомство и дуг према прецима. Нико није лепше описао шајкачу од књижевника и сликара Моме Капора који каже да се шајкача не скида ни пред ким осим у цркви, пред Богом.
…Сећам се посебних тренутака из мога детињства. У мом завичају, неколико пута годишње одржавали су се вашари. Заправо, биле су то игранке на посебним местима и у посебне дане, најчешће у летњем периоду, за време великих празника, како се у народу говорило ,,када је црвено слово“. Тек изашли из детињства, скоро голобради дечаци, брижљиво су се спремали за те посебне догађаје. Облачили су нову народну ношњу и као круну тих припрема стављали су на главу нову шајкачу. Био је то посебан ритуал. И дилема…да ли да је „натукну“ на чело да изгледају озбиљније и зрелије, да ли да је мало накриве као да намигује, или да је забаце уназад и покажу густу црну косу. Дилема – шта ли би се свидело оној коју желе да привуку својим стасом, изгледом и шајкачом. А у колу, преплићући ногу преко ноге, хитро, као да земљу не додирују, пленили су пажњу сеоских удавача, које су пажљиво бирале до кога ће да се ухвате у колу, чијој руци да поклоне додир своје топле руке. Није се свака девојка усуђивала да заигра поред коловође. Знало се из које куће припада место таквој девојци, или ако је лепота неке танковите срне толико пленила, па јој је давала право да бира, срцем и погледом. Догађало се да неко од момака и девојака,, пресеца“ коло, хватајући се у колу до своје симпатије, борећи се за наклоност жељеног бића. Мајке су са дистанце будно мотриле на своје кћери, осматрале понашање, процењивале потенционалне просиоце, пратиле да понешене младалачком жудњом не шмугну иза неког пласта сена по први загрљај, први сусрет са жељеним уснама.
Када би се у неком дому родило дете или се спремало венчање, домаћин је по традиционалном обичају, одлазио код кума свечано одевен, са даровима и чутуром да га позове на венчање или крштење. Незамисливо је било поћи без шајкаче. Кум је био духовни заступник пред Богом, на крштењу, на црквеном венчању. О поштовању кумства говоре примери када је кум од капије до кумовског прага ишао на коленима.
Шајкача је неми сведок бурне историје српског народа. Неретко била је хроничар, записничар, меморичар, сапутник, сапатник….мирисна од барута и од цигарете заденуте у својим порубима. У тим превојима са стране шајкаче, могло се наћи писмо од родитеља, веренице, од невесте која је тек закорачила у живот младога војника, тек се свикла на његове руке и вреле очи, а он је кренуо на зов који је зов предака и потомака, зов намучене земље која рађа, храни и прима на вечни починак. Свикла на ровове, на неудобна коначишта, верна, прилагодљива, брижна чуварка главе и личног достојанства остајала је верна своме власнику. Покисла од киша сушила се на глави, од ветрова се бранила приљубљена уз забринуто, смркнуто, осунчано или светло чело – зависи шта је живот наменио власнику шајкаче.
У позну јесен, када су сабрани плодови са њива, припремљен огрев за зиму, настаје посебан период опуштености у сеоским срединама и посебан посао – печење ракије. Замиришу превреле шљиве, заложе се казани ( лампеци ), окупе се комшије и чекају да потече жестока капљица. И тако…тече капљица, одмерава јој се јачина, точи чашица по чашица док не потече песма, најпре тиха па све гласнија, најпре сетна, па све веселија. Да ли од љуте капљице или од сећања и успомена, полете са главе шајкаче, подигну се ка небу, па се опет врате на косу што мирише на дим, ракију и руке које су се замрсиле у коси од предходног ноћног несмираја. У жару који испада из ложишта запрећу се кромпири, најчешће бели, они су бољи за печење. Пеку се тихо док танки млаз ракије пуни судове. Када се ракија охлади, сипана је у припремљену, храстову бурад. Сећам се укуса тих печених кромпира. Знатижељна и радознала, трчкарала сам око „веселе дружине“ доносила им сир, кајмак, со којима су употпуњавали укус печених кромпира.
– Дођи код мене, дедине златне косе.- Тако ме је звао мој деда, солунски ратник.
– Седи ту поред мене на троножац.
А онда је узимао лепе румене кромпире, одмеравао им топлоту и давао их мени.
– Узми благо деди, ољушти љуску и стави преко кромпира кајмака. Хајде, да порастеш.
Тако мала, упетљавала сам своју радозналост, спознајући живот мога комшилука, навике, послове. Моја мајка се понекад љутила, прекоревајући ме.
-Свуда се трпаш, к’о тучак међу кашике-говорила је осмехнутог лица.
…Искорачила сам из детињства. Упознала други свет и другачији живот. Ништа, баш ништа у будућим годинама мога живота није могло да ми надокнади, замени тај чудесни осећај спокојства и среће. Сва раскош светских метропола и екслузивних ресторана. Ништа…Остали су незаменљиви укуси завичаја и мирис дедине шајкаче. И сада осећам тај мирис дувана, љуте крџе која се ритуално савијала у цигарете. И увек је по која цигарета завршавала у порубу шајкаче, да се понуди комшија, путник намерник, изненадни гост. Дедина шајкача је мирисала на његову душу. Заогрнута тим мирисом, отишла сам из родитељског дома, жудна знања и сазнања, која ми нису надокнадила остављено благо у ризницама мудрих глава мојих горштачких предака.
Походећи раскошне пределе моје отаџбине Србије, свратим понекад у сувенирнице. У виду магнета овековечена је шајкача, или минијатурни сувенир од платна. На челу често национални симбол. На смотрама фолклора, у сплету српских народних игара, заигра шајкача. Радосна… Не да се жилавица и непокорница.
Има нешто моје у том пркосном истрајавању.
Ретко, баш ретко, срећем последње носиоце шајкаче. Носе их гордо, не обазирући се на пролазнике, који гологлави грабе за имитацијом живота. Одмерени, достојанствени, поносни, проходе последњи чувари традиције, сигурни да ће увек бити нових изданака, који се неће одрећи симбола једног времена и једног поносног народа.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ове године је упадљиво ношење шајкача са кокардама, мирише ми на подметање неке стране агентуре… Не насиједајте браћо!
Šajkača je nastala od njemačke vojne kape, sličnih ima čak i u Japanu, a crnogorska kapa je jedinstvena u svijetu. Crnogorska nošnja i folkor su izraz pravih Srba.