Сарајевски атентат – сто година касније

У години у којој се навршава век од почетка Великог рата, Сарајевски атентат поново буди пажњу историчара, али и позоришних и филмских стваралаца. Док се очекују још нека најављена дела, три која су за сада у припреми у средишту имају револуционарни дух и племените идеје „Младе Босне“.

„Наше ће сјенке ходати по Бечу, лутати по двору плашећи господу“ – та реченица била је исписана на зиду ћелије Гаврила Принципа у тамници Терезин. Тако бар наводе документи из тог времена, али и драме које ће у години у којој се обележава век од почетка Великог рата видети и овдашња публика.

Кога данас плаше сени младобосанаца? Полемика о улози организације Млада Босна у избијању Првог светског рата отворена је још током претходне годоне. Током ове, ту полемику могла би да потисну у други план или да продубе три (за сада) најављења дела: драме Биљане Србљановић и Милене Марковић и филм Срђана Кољевића. Како они виде Младу Босну и Гаврила Принципа?

Србљановићева: Гаврило је младић који је имао душу једног ревоуционара.
Кољевић: То је један снажан идеалиста, трагички јунак, млади… заправо један од многих. Мраковићева: Сви они су били занимљиви младићи и ко зна шта би од њих било да се није то десило.

Та димензија – шта би било од њих – раније је била занемарена у тумачењима. Ипак, младобосанци су били више од пуких атентатора. То је група младих интелектуалаца, идеалиста, сањара, окупљених око великих идеја о слободи и уједињењу јужнословенских народа.

Истражујужи биографије припадника Младе Босне, ауторке су откриле мноштво занимљивих детаља. Марковићева посебно наглашава чињеницу да су они читали Ничеа и Достојевског.
Србљановићева наводи да су младобосанци били спремни да сопствени живот и, што је још важније, сопствену савест жртвују за једну велику идеју.

„Слобода и уједињење Југославије као републике – то је био њихов ултимативни циљ. Оно што је мени било јако значајно јесте да видим како се нека људска димензија суочава са неким великим крупним историјским тренуцима“, каже Биљана Србљановић.

„Прва ствар је да се контекст осветли и да се из тог времена сагледа, а то је био један револуционарни, ослободилачки чин који је имао своју ослободилачку димензију за све, из аспекта ослобођења свих јужносолвенских народа, а с друге стране и једну социјалну димензију која се доста заборавља – значи једна револуционарна-социјлна димензија, пошто је Млада Босна била много испред свог времена по прогресивним идејама социјалне правде и једнакости“, објашњава редитељ и сценариста Срђан Кољевић.

Три различита аутора у основи, ипак, имају истоветан однос према Сарајевском атентату, уз одређене, више емотивне разлике. Марковићева ипак воли да нагласи да је тумачење посао за историчаре, а не за драмске писце.

„Нити сам ја сентимантална нити афирмативна, просто они су то: бомба, метки, нож; они су револуционари и они су желели и морали да убију и они су то и урадили“, каже Милена Марковић.

Ипак, њени младбосанци су осећајни, дирљив је њихов наступ пред судијом. Они говоре о свом народу као о „сиротим, поштеним сељацима који пате“, жао им је човека, „оца породице“, али Гаврило ипак није убио „Човека, него Цара“! Сличне идеале имају и младобосанци Биљане Србљановић, чију је драму већ видела бечка публика.

„Ја сам прилично фасцинирана револуционарима и некако сам склона да ми се чак и замрачи тај део етички, мислим да нам је то можда и културни модел, да смо склони причама и бајкама о револуционарима као потреби да се уради неки велики гест, заборављајући другу страну, а она са собом увек носи смрт, насиље“, каже Србљановићева.

„Мали ми је овај гроб“

По сопственом признању, и сама би била члан Младе Босне, само да је рођена неколико деценија раније. Зато је измислила лик – петнаестогодишњу девојчицу, сестру Данила Илића, у коју је пројектовала своје ставове. Истина, та девојчица гине пре самог атентата.

Ту су још четири мушка лика, историјска: организатор атентата Данило Илић, Недељко Чабриновић, који је бацио бомбу на аутомобил Франца Фердинанда, Гаврило Принцип, али и Драгутин Димитријевић Апис, вођа тајне организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука.

Док је Гаврило племенит, скоро лирски обојен лик, Апис је његов мрачни пандан. По речима које му се приписују, „Мали ми је овај гроб“, названа је драма.

Апис је, сугерише Србљановићева, инспиратор, он је „ставио метак у цев“. И ту драма поприма агажован облик, у смислу идеолошког опредељења ауторке – повезује значајније Видовдане у српској историји али и атентате новијег датума.

Апис у виђењу Биљане Србљановић, баца сенку на целу историју 20. века, баш као што ју је бацио и на, у основи племенит, чин Гаврила Принципа.

Та повезаност, „фина политичка игра“ у драми, како је ауторка назива, у ствари је најмање јасан део. Поред тога, бечка штампа, која је иначе имала похвалне критике, недостатке види у другом делу драме, који је за њих препатетичан.

„Гаврилово страдање у затвору, у казамату, за њих је мање значајно од страдања целог једног народа. Аустроугарска се распала хицима Принципа, а ја се бавим и моја душа крвари за тим Гаврилом који трули у Терезину“, преноси Србљановићева утиске из Беча.

Уз полемике које ће сигурно у овдашњој јавности отворити лик Аписа, изненађујуће је да је Србљановићева, овде виђена као представник „другосрбијанаца“ за бечку публику превише национална, „српска“, иако је, признаје, настојала да прикаже личну, људску драму младог Гаврила који сваког 28. јуна промишља о свом чину.

„Змајеубице“ – јуначки кабаре

Милена Марковић, по сопственом признању, трудила се да причу подигне на вишу раван, митску. Њени атентатори су „Змајеубице“, они као у миту „убијају аждаху“, оличену у аустроугарском надвојводи.

„Моја драма, која претпостављам да се разликује од осталих написаних на ту тему, говори о једном тренутку где су незајажљиве империјалистичке силе тог времена једноставно претерале и зато је почео рат и пуца онда чир на телу Европе и то од стране занесених младића“, објашњава Марковићева.

Ипак, одбија да се њено дело тумачи као одбрана младобосанаца. Иако се у сцени суђења приџавала документа, ипак убацује и лирске моменте.

Њена драма је „јуначки кабаре“, са много песме, која некад горко као у грчким трагедијама објашњава стање ствари, а понекад скоро иронично и лакрдијашки говори о догађајима – баш у духу данашњих виђења, где неки не знају шта се догодило, неки не знају довољно, али ипак имају став о свему. Таква је уводна сцена.

Милена Марковић је у драму укључила више ликова од Србљановићеве, али је зато направила занимљиву поделу – један исти глумац нпр. игра Жерајића који је био идеал свим младобосанцима, али и Принципа. На тај начин их разврстава и класно и иделошки.

„Бранио сам Младу Босну“

Срђан Кољевић има мање лирике и емоција у тексту. Његов филм замишљен је као судска драма. Инсистира на утеменљењу у стварности, јер је радња у потпуности заснована на стенограмима суђења.

„Бранио сам Младу Босну“ – назив је Кољевићевог филма. Да не буде дилеме – наслов показује да је прича испричана из визуре адвоката Рудолфа Цистлера.

„За разлику од свих осталих који су учествовали у том судском процесу, он је почео заиста да брани оптужене; било је 25 оптужених учесника завере односно младобосанаца и Рудолф Цистлер је, ризикујући живот, веома храбро их бранио рушећи оптужницу, доказујући да је анексија Босне и Херцеговине правно заправо нелегална и да оптужница за велеиздају и атентат са циљем отцепљења Босне односно ослобођења Босне, занимљиво да су у суду употребљавали баш термин ‘ослобођење’, не може да буде кажњиво дело“, објашњава Кољевић сиже свог филма.

Према Кољевићевим речима, данас се стално издваја Гаврило Принцип, а заборавља се да су ту биле десетине младих људи прожете истом идејом – од Словенца Ивана Ендлихера, преко четири у Загребу, па Богдана Жерајића који је све инспирисао, па тек онда шест младобосанаца који су у атентату у Сарајеву учествовали.

И док ауторке, без обзира на тумачења и на ставове које се могу прочитати у самим делима као и „између редова“, одбијају да се њихова дела тумаче у контексту одбране Младе Босне и у дневнополитичким игранкама, Кољевић не занемарује „одбрамбену“ моћ драме или филма.

„Мислим апсолутно да и само изношење чињеница и факата већ је довољно да Млада Босна буде одбрањена и верујем дубоко да, самим тим што ће бити можда различита дела, изношење историјских чињеница и тог материјала је већ довољно“, наводи Кољевић.

У години у којој се навршава век од Сарајевског атентата, сигурно ће се тек разбуктати полемике о томе шта се заиста догодило тог јуна 1914. године.

Неки се већ спремају да заузму страну, други страхују од могућих промена историје „на нашу штету“, трећи рачунају колико су нас коштали Принципови хици у Сарајеву… Док се не појаве још нека најављена дела, судећи по ова три, упркос свим разликама, рекло би се да они којима је до тзв. „историјске правде“ немају разлога за бригу – бар у једном, чини се, нема дилеме.

Драгана Игњић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: