Sarajevski atentat – sto godina kasnije

U godini u kojoj se navršava vek od početka Velikog rata, Sarajevski atentat ponovo budi pažnju istoričara, ali i pozorišnih i filmskih stvaralaca. Dok se očekuju još neka najavljena dela, tri koja su za sada u pripremi u središtu imaju revolucionarni duh i plemenite ideje „Mlade Bosne“.

„Naše će sjenke hodati po Beču, lutati po dvoru plašeći gospodu“ – ta rečenica bila je ispisana na zidu ćelije Gavrila Principa u tamnici Terezin. Tako bar navode dokumenti iz tog vremena, ali i drame koje će u godini u kojoj se obeležava vek od početka Velikog rata videti i ovdašnja publika.

Koga danas plaše seni mladobosanaca? Polemika o ulozi organizacije Mlada Bosna u izbijanju Prvog svetskog rata otvorena je još tokom prethodne godone. Tokom ove, tu polemiku mogla bi da potisnu u drugi plan ili da prodube tri (za sada) najavljenja dela: drame Biljane Srbljanović i Milene Marković i film Srđana Koljevića. Kako oni vide Mladu Bosnu i Gavrila Principa?

Srbljanovićeva: Gavrilo je mladić koji je imao dušu jednog revoucionara.
Koljević: To je jedan snažan idealista, tragički junak, mladi… zapravo jedan od mnogih. Mrakovićeva: Svi oni su bili zanimljivi mladići i ko zna šta bi od njih bilo da se nije to desilo.

Ta dimenzija – šta bi bilo od njih – ranije je bila zanemarena u tumačenjima. Ipak, mladobosanci su bili više od pukih atentatora. To je grupa mladih intelektualaca, idealista, sanjara, okupljenih oko velikih ideja o slobodi i ujedinjenju južnoslovenskih naroda.

Istražujuži biografije pripadnika Mlade Bosne, autorke su otkrile mnoštvo zanimljivih detalja. Markovićeva posebno naglašava činjenicu da su oni čitali Ničea i Dostojevskog.
Srbljanovićeva navodi da su mladobosanci bili spremni da sopstveni život i, što je još važnije, sopstvenu savest žrtvuju za jednu veliku ideju.

„Sloboda i ujedinjenje Jugoslavije kao republike – to je bio njihov ultimativni cilj. Ono što je meni bilo jako značajno jeste da vidim kako se neka ljudska dimenzija suočava sa nekim velikim krupnim istorijskim trenucima“, kaže Biljana Srbljanović.

„Prva stvar je da se kontekst osvetli i da se iz tog vremena sagleda, a to je bio jedan revolucionarni, oslobodilački čin koji je imao svoju oslobodilačku dimenziju za sve, iz aspekta oslobođenja svih južnosolvenskih naroda, a s druge strane i jednu socijalnu dimenziju koja se dosta zaboravlja – znači jedna revolucionarna-socijlna dimenzija, pošto je Mlada Bosna bila mnogo ispred svog vremena po progresivnim idejama socijalne pravde i jednakosti“, objašnjava reditelj i scenarista Srđan Koljević.

Tri različita autora u osnovi, ipak, imaju istovetan odnos prema Sarajevskom atentatu, uz određene, više emotivne razlike. Markovićeva ipak voli da naglasi da je tumačenje posao za istoričare, a ne za dramske pisce.

„Niti sam ja sentimantalna niti afirmativna, prosto oni su to: bomba, metki, nož; oni su revolucionari i oni su želeli i morali da ubiju i oni su to i uradili“, kaže Milena Marković.

Ipak, njeni mladbosanci su osećajni, dirljiv je njihov nastup pred sudijom. Oni govore o svom narodu kao o „sirotim, poštenim seljacima koji pate“, žao im je čoveka, „oca porodice“, ali Gavrilo ipak nije ubio „Čoveka, nego Cara“! Slične ideale imaju i mladobosanci Biljane Srbljanović, čiju je dramu već videla bečka publika.

„Ja sam prilično fascinirana revolucionarima i nekako sam sklona da mi se čak i zamrači taj deo etički, mislim da nam je to možda i kulturni model, da smo skloni pričama i bajkama o revolucionarima kao potrebi da se uradi neki veliki gest, zaboravljajući drugu stranu, a ona sa sobom uvek nosi smrt, nasilje“, kaže Srbljanovićeva.

„Mali mi je ovaj grob“

Po sopstvenom priznanju, i sama bi bila član Mlade Bosne, samo da je rođena nekoliko decenija ranije. Zato je izmislila lik – petnaestogodišnju devojčicu, sestru Danila Ilića, u koju je projektovala svoje stavove. Istina, ta devojčica gine pre samog atentata.

Tu su još četiri muška lika, istorijska: organizator atentata Danilo Ilić, Nedeljko Čabrinović, koji je bacio bombu na automobil Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip, ali i Dragutin Dimitrijević Apis, vođa tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao Crna ruka.

Dok je Gavrilo plemenit, skoro lirski obojen lik, Apis je njegov mračni pandan. Po rečima koje mu se pripisuju, „Mali mi je ovaj grob“, nazvana je drama.

Apis je, sugeriše Srbljanovićeva, inspirator, on je „stavio metak u cev“. I tu drama poprima agažovan oblik, u smislu ideološkog opredeljenja autorke – povezuje značajnije Vidovdane u srpskoj istoriji ali i atentate novijeg datuma.

Apis u viđenju Biljane Srbljanović, baca senku na celu istoriju 20. veka, baš kao što ju je bacio i na, u osnovi plemenit, čin Gavrila Principa.

Ta povezanost, „fina politička igra“ u drami, kako je autorka naziva, u stvari je najmanje jasan deo. Pored toga, bečka štampa, koja je inače imala pohvalne kritike, nedostatke vidi u drugom delu drame, koji je za njih prepatetičan.

„Gavrilovo stradanje u zatvoru, u kazamatu, za njih je manje značajno od stradanja celog jednog naroda. Austrougarska se raspala hicima Principa, a ja se bavim i moja duša krvari za tim Gavrilom koji truli u Terezinu“, prenosi Srbljanovićeva utiske iz Beča.

Uz polemike koje će sigurno u ovdašnjoj javnosti otvoriti lik Apisa, iznenađujuće je da je Srbljanovićeva, ovde viđena kao predstavnik „drugosrbijanaca“ za bečku publiku previše nacionalna, „srpska“, iako je, priznaje, nastojala da prikaže ličnu, ljudsku dramu mladog Gavrila koji svakog 28. juna promišlja o svom činu.

„Zmajeubice“ – junački kabare

Milena Marković, po sopstvenom priznanju, trudila se da priču podigne na višu ravan, mitsku. Njeni atentatori su „Zmajeubice“, oni kao u mitu „ubijaju aždahu“, oličenu u austrougarskom nadvojvodi.

„Moja drama, koja pretpostavljam da se razlikuje od ostalih napisanih na tu temu, govori o jednom trenutku gde su nezajažljive imperijalističke sile tog vremena jednostavno preterale i zato je počeo rat i puca onda čir na telu Evrope i to od strane zanesenih mladića“, objašnjava Markovićeva.

Ipak, odbija da se njeno delo tumači kao odbrana mladobosanaca. Iako se u sceni suđenja pridžavala dokumenta, ipak ubacuje i lirske momente.

Njena drama je „junački kabare“, sa mnogo pesme, koja nekad gorko kao u grčkim tragedijama objašnjava stanje stvari, a ponekad skoro ironično i lakrdijaški govori o događajima – baš u duhu današnjih viđenja, gde neki ne znaju šta se dogodilo, neki ne znaju dovoljno, ali ipak imaju stav o svemu. Takva je uvodna scena.

Milena Marković je u dramu uključila više likova od Srbljanovićeve, ali je zato napravila zanimljivu podelu – jedan isti glumac npr. igra Žerajića koji je bio ideal svim mladobosancima, ali i Principa. Na taj način ih razvrstava i klasno i ideloški.

„Branio sam Mladu Bosnu“

Srđan Koljević ima manje lirike i emocija u tekstu. Njegov film zamišljen je kao sudska drama. Insistira na utemenljenju u stvarnosti, jer je radnja u potpunosti zasnovana na stenogramima suđenja.

„Branio sam Mladu Bosnu“ – naziv je Koljevićevog filma. Da ne bude dileme – naslov pokazuje da je priča ispričana iz vizure advokata Rudolfa Cistlera.

„Za razliku od svih ostalih koji su učestvovali u tom sudskom procesu, on je počeo zaista da brani optužene; bilo je 25 optuženih učesnika zavere odnosno mladobosanaca i Rudolf Cistler je, rizikujući život, veoma hrabro ih branio rušeći optužnicu, dokazujući da je aneksija Bosne i Hercegovine pravno zapravo nelegalna i da optužnica za veleizdaju i atentat sa ciljem otcepljenja Bosne odnosno oslobođenja Bosne, zanimljivo da su u sudu upotrebljavali baš termin ‘oslobođenje’, ne može da bude kažnjivo delo“, objašnjava Koljević siže svog filma.

Prema Koljevićevim rečima, danas se stalno izdvaja Gavrilo Princip, a zaboravlja se da su tu bile desetine mladih ljudi prožete istom idejom – od Slovenca Ivana Endlihera, preko četiri u Zagrebu, pa Bogdana Žerajića koji je sve inspirisao, pa tek onda šest mladobosanaca koji su u atentatu u Sarajevu učestvovali.

I dok autorke, bez obzira na tumačenja i na stavove koje se mogu pročitati u samim delima kao i „između redova“, odbijaju da se njihova dela tumače u kontekstu odbrane Mlade Bosne i u dnevnopolitičkim igrankama, Koljević ne zanemaruje „odbrambenu“ moć drame ili filma.

„Mislim apsolutno da i samo iznošenje činjenica i fakata već je dovoljno da Mlada Bosna bude odbranjena i verujem duboko da, samim tim što će biti možda različita dela, iznošenje istorijskih činjenica i tog materijala je već dovoljno“, navodi Koljević.

U godini u kojoj se navršava vek od Sarajevskog atentata, sigurno će se tek razbuktati polemike o tome šta se zaista dogodilo tog juna 1914. godine.

Neki se već spremaju da zauzmu stranu, drugi strahuju od mogućih promena istorije „na našu štetu“, treći računaju koliko su nas koštali Principovi hici u Sarajevu… Dok se ne pojave još neka najavljena dela, sudeći po ova tri, uprkos svim razlikama, reklo bi se da oni kojima je do tzv. „istorijske pravde“ nemaju razloga za brigu – bar u jednom, čini se, nema dileme.

Dragana Ignjić