Сецесионисти ће свој јубилеј обиљежавати под Немањићким символима?!

ИЗ АРХИВЕ…

Пише: Александар Павловић

Политичари и пратећи амбијент, у виду идеолога, претпостављених интелектуалаца, новинара и уопште свих они који су своје наде, углавном политичке и материјалне, везали за пројекат независности Црне Горе, везали су их, показало се, и за пројекат (изградње) црногорског националног, несрпског идентитета. Зашто је то тако, да ли је овај пројекат прављења идентитета задатак добијен од оних истих налогодаваца без чијег одобрења се није могло кренути ни у пројекат одвајања Црне Горе од Србије, то је питање које неће бити област бављења овог текста, а читаоци, свакако, могу да извлаче своје закључке о томе.

Примјетићемо овдје да је то тако, да су одвајање од Србије, његови трудбеници, везали за изградњу црногорског националног идентитета и то ће нам, уз поглед на то како се развија тај процес, бити довољно да видимо која се питања постављају, везано за то, мислећим људима.

Оно што је очигледно, и то не од јуче, јесте да се изведба изградње црногорског националног идентитета не развија по плановима оних који су кренули у њу. Не само да се не развија по њиховим плановима већ поприлично подсјећа на стихове народне пјесме „Зидање Скадра“:

„Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора,
Не могоше темељ подигнути,
А камо ли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.“

Само што су овдје прошле не три, већ више него три пута по три године, и што „мајстора“ има сигурно више него триста, ако рачунамо и шегрте.

То бива обично незгодно за оне који уз помпу најаве сигурно остварење својих „величанствених“ планова, када почне да се примјећује да од тих планова нема ништа и кад такође почне да се примјећује да како вријеме пролази не расте изгледност за њихово остварење, већ напротив.

Сада и нама, којима је била, од „мајстора“, намјењена улога објекта, који ће, након њиховог (зло)дејства, прихватити задати идентитет, постаје јасно зашто од свега тога, на моје задовољство, нема ништа. Од свега нема ништа јер су мајстори везали постанак црногорског националног идентитета за нестанак српског националног идентитета у Црној Гори. Тако су, по свом избору, дошли у ситуацију да стабилност и издржљивост српског националног идентитета у Црној Гори уједно објављује и да се њихов пројекат не остварује.

Неугодност за мајсторе овакве ситуације, видјело се да је осјетио, између осталих, у вријеме свога премијерствовања, и Игор Лукшић, па је тада изјавио да црногорски идентитет није још изграђен. Сличне позиције, рекло би се из нужде, заузело је, јавним изјавама, и више претпостављених интелектуалаца и идеолога из истог табора. Свој имиџ покушали су да освјеже, у београдским медијима, оспоравањем Србима (не само Србима из Црне Горе већ свима), али не само њима већ и свим народима са простора бивше СФРЈ, права на идентитет који постоји на конкретан начин, кроз изјаве типа „сви ми са простора бивше СФРЈ имамо недовршен идентитет“. Парафразирано, њихова прича гласи: Не можете ви имати довршен идентитет када ми вељи Дукљани немамо довршени идентитет. Е оне чике из Енглеске из Америке из ЕУ, е они имају довршени идентитет. Кад се ми њима подчињавамо, откуд вама право да им се не подчињавате. Тако није Тито оставио да буде, него све по кључу, што морамо ми то морате и ви.

Но неће сва мука бивствовања трудбеника на пројекту стварања црногорског националног идентитета бити проузрокована тиме. Они су, као да би притврдили, немогућност остварења свог пројекта у ситуацији опстанка српског идентитета у Црној Гори, учинили мање изгледним и његово остварење у ситуацији у којој народ у Црној Гори зна битне чињенице из њене историје, а које су у вези са питањем националног идентитета. Дакле, нису ставили тежиште свог дјеловања на то да је, претпостављено, дошло, у задњих 70 година до другачијег односа према питању идентитета код једног дјела становништва Црне Горе, већ су претендујући, неутемељено, са несрпским идентитетом на историјско постојање у XIX и ранијим вјековима учинили неизгледним остварење свог пројекта у ситуацији у којој народ у Црној Гори зна битне чињенице из њене историје везане за питање националног идентитета.

Једна од тих чињеница добија, на свој начин, на интересантности, ових дана који слиједе, а када ће они који су, 2006-е године, одвајали Црну Гору од Србије обиљежавати свој јубилеј, 10-огодишњицу свог (не)дјела. За ту прилику, широм Црне Горе биће развијене заставе црвене боје са двоглавим орлом у средини. Истини за вољу, не поричем да је тај орао пожутио у односу на онога који је био на заставама у доба када је Црном Гором владала династија Петровића, јер је тада на застави био бијели орао, али исто тако не може се порећи да су се они који су изгласали да такво знамење буде званично знамење данашње Црне Горе позивали, а и данас се позивају на то да је то исти орао који је био и на заставама у доба династије Петровић. Жута умјесто бијеле боје, не мјења суштину, тако је то тада предстаљено народу Црне Горе и на такав став се рачуна и данас. О овоме могу да свједоче и архиве са насловницама , текстовима и насловима текстова, најчитанијих медија у времену када је изгласавано да знамења данашње Црне Горе постану званична.

Дакле, на застави данашње Црне Горе је исти орао који је био и на заставама Црне Горе у доба династије Петровић, барем режим жели да тако мислимо. Шта историјска стварност зна о орлу који се налазио на заставама Црне Горе у доба Петровића? Стварност зна да су тог орла Црногорци у доба Петровића звали „Душанов орао“. О овоме имамо и поуздано, документовано, историјско свједочанство, а можемо га сви наћи ако уђемо на званичну интернет-страницу, ни мање ни више него, Централне народне библиотеке Црне Горе, у чијој се дигиталној збирци чувају, између остале периодике, и сви бројеви „Гласа Црногорца“ који је познат као званично гласило Црне Горе у доба књаза Николе. У броју од понедјељка 29. августа 1877. године можемо видјети да је цио број посвећен прослави ослобођења Никшића од Турака. У тексту, који се налази у доњем десном углу насловне стране, а чији је наслов „Пад Никшића“, тим поводом, између осталог пише: „Аманетни завјет свијех црногорскијех владара да Никшићем овладају, данас је испуњен: Душанов орао вије се побједоносно над његовијем зидовима.“

Дакле, бијели двоглави орао се на застави Црне Горе, из доба Петровића, нашао тако што је преузет са заставе цара Душана Немањића, или ако ћемо да будемо још прецизнији, то је орао са заставе српског цара Стефана Уроша IV Душана Немањића. Сасвим је јасно да је, на тај начин, књаз Никола хтио да се позове на то да му легитимитет књажевања даје то што је насљедник династије Немањића на територији Црне Горе.

Застава која се, како пише „Глас Црногорца“, побједоносно вила над зидовима Никшића може се, уосталом, и описати истим ријечима као и званична застава Цара Душана, а те ријечи би биле: „Двоглави бијели орао, уздигнутих крила, на црвеној подлози“.

Сасвим је јасно да је двоглавог бијелог орла цар Душан на заставу ставио преузевши га од својих предака и претходника на династичком престолу, Немањића.

Када Српска Православна Црква буде у суботу 21. маја прослављала Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, над зидовима Никшића виће се Душанов орао, али не само над зидовима Никшића већ и Подгорице, Котора (старог Немањићког лучког града) и свих градова Црне Горе.

Да ли ће се вити побједоносно, остављам читаоцима да просуде. Такође остављам да свак просуди, по својој памети, да ли Немањићки двоглави орао може да симболизује противљење тежњи да Црна Гора буде дио јединствене српске државе, наслиједнице Немањићке државе и може ли да симболизује некакву, замишљену, побједу над том тежњом.

Ако се погледа на улоге и роле описане у првом дијелу текста, или ако се погледа на „мајсторе“, како сам их ту назвао, може се примјетити да није ни неко чудо да они који, по сопственом признању, немају изграђени или довршени идентитет немају ни своје симболе, симболе новоцрногорског несрпства, симболе отцјепљења од Србије, па немајући такве своје симболе није, опет, неко чудо што посежу за нашим символима. Толико о томе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: