Седам вјекова од помена Бањана

Пише: др Васиљ Јововић

Писање у црногорској штампи, почев од прве штампане публикације, календара Грлице 1835. године па до Првог свјетског рата, одражавало је мишљење званичне политичке елите, пошто су периодичне штампане публикације већином исказивале став званичне државне политике. Црна Гора је за то вријеме прошла кроз период теократске заједнице Његошевог времена и Књажевине/Краљевине Црне Горе и у борби против Османског Царства ширила своју територију и изграђивала државу. У дугом временском периоду од 1835. до 1918. године простор данашње Црне Горе био је у склопу различитих државних организација. Црна Гора са престоницом Цетињем, временом је ширила своје границе ослобађајући вјековне српске просторе од Османског Царства, тако да су се, од старе Црне Горе са Брдима, у њеном саставу 1878. године нашла подручја старе Херцеговине са градом Никшићем, као и градови: Подгорица, Бар и Улцињ. За вријеме Балканских ратова (1912, 1913) Црна Горе је такође проширила своје границе на подручја Старе Србије са градовима: Пљевља (које је улазило у састав старе Херцеговине), Беране, Бијело Поље, Пећ и Ђаковица. Подручје Боке Которске било је до 1918. године у склопу Аустроугарске монархије. Од 1918. године сви ови простори улазе у састав Краљевине СХС/Краљевине Југославије.

Током своје владавине владари Црне Горе Петровићи Његоши су баштинили српску државну идеју темељену највише на средњовјековној српској држави Немањића. Цетињска митрополија је његовала традицију српске средњовјековне државе, а она је била била уткана и у народну свијест становништва које је живјело на територији којом су Петровићи Његоши владали. Посебно је књижевно, културно и уопште духовно стваралаштво српског народа на подручју Старе Црне Горе и Брда, Херцеговине и Боке Которске било надахнуто српском средњовјековном државом. Поготово је култ Немањића и Светог Саве дубоко надахњивао и усмјеравао владаре светородне династије Петровића у њиховој државотворној и националној мисији. Подсјећање на подвиг и значај Светог Саве зрачило је снажном вјером да ће осванути бољи дани и да ће српство коначно бити ослобођено и уједињено, а тиме и Српска Православна Црква, чије је темеље поставио управо Свети Сава. Култ Светог Саве и светосавско предање је помогло очувању српског националног идентитета и православног духа на простору данашње Црне Горе.

У том контексту су обрађиване и средњовјековне теме у црногорској штампи (Орлић, Просвјета, Глас Црногорца, Оногошт, Невесиње, Нова Зета и др.), па самим тим на тај начин је писано и о старим црквама и манастирима на подручју Херцеговине (Косијерево, Добрићево, Завала, манастир Св. Петра и Павла код Требиња, Тврдош, манастир Св. Тројице код Пљеваља).

Говорећи о старим црквама и манастирима у истицано је да је култ Светог Саве, осим у области његових манастира и другим областима, веома распрострањен и у Херцеговини. Као што каже историчар Иван Божић: „Тако је светосавље током векова постајало богата ризница народног искуства и на свој начин схваћених хришћанских поука, без обзира на њихово порекло из Светог писма или текстова доста рано састављених житија.“ Такође у  Житију Светог Стефана Штиљановића, последњег кнеза паштровског и деспота српског, каже се да је био из Захумља (Херцеговине) и да је рођен у жупи која се зове ,,Паштроковић“ (тј. Паштровић).

Највише је писано о манастиру Косијерево.

Један број текстова односи се на пренос моштију Св. Арсенија, другог српског архиепископа, из манастира Ждребаоник у манастир Косијерево 1884. године и његовом култу код српског народа.

У једном тексту публицистичког карактера, објављеном у Слободној мисли, описана је историја манастира Косијерево. У тексту се наводи да: „споменици наше средњовјековне славе и величине још и данас стоје и трају широм наше земље, … да је Немањићко доба обиљежено толиким и тако ријетким споменицима из наших славних дана, … да су народне пјесме и манастири из Немањићког доба најљепши свједоци наше славне прошлости и нашег националног замаха из онога времена.“ Даље се наводи да се манастир налази на лијевој обали ријеке Требишњице, између Требиња и Билеће, и да писаних докумената осим народног предања о подизању манастира нема. По предању манастир је саграђен у XII или XIII вијеку и важио је све до пада Херцеговине под Турке (1482) као једно од најјачих културних средишта у овим крајевима. Василије Ђелевић говори да су манастир подигли Немањићи у XII вијеку, да се ниједан докуменат од тих најстаријих дана није сачувао услед бурне прошлости коју је имао манастир и да је манастир саграђен у византијском стилу. Архимандрит Леонтије Нинковић наводи да је темељ манастиру Косијерево ударен у првој половини XIV вијека, и то негдје између 1320-1335. године, за вријеме владавине краља Стефана Дечанског. Нинковић наводи да је Душан као млади краљ управљао Зетом од 1322. године и да је по свој прилици овај манастир за вријеме његове владавине Зетом и по његовој заповијести сазидан.

Андрија Јовићевић наводи да се у манастиру Косијереву, који се налази са лијеве стране ријеке Требишњице, нешто испод манастира Добрићева, налази печат са натписом у којем стоји 6778. година од створења свијета. По Јовићевићу је печат направљен 1270. године, а да је нешто прије тога подигнут и манастир, средином XIII вијека, а наводи и да је овај печат по изради и облику личи ономе у манастиру Завали, али је година на овоме јасна.

Писано је о црквама у Љубомиру.

Леонтије Нинковић наводи да се у Љубомиру, у селу Врхпоље, налази црква Св. Јоакима и Ане, коју су по народном предању подигли Грци. Око цркве се налази група стећака из средњег вијека, гробнице су разне величине, на једној која се налази југо западно од цркве, на побочној западној страни, налази се натпис у коме се каже да је споменик подигнут у вријеме босанског војводе Сандаља Хранића (1390-1420). За цркву храм Св. Петра у Подима – Домашево у Љубомиру, Леонтије Нинковић каже да су је градила три брата Зотовића, који су живјели на измаку XV вијека и да су ове цркве зидали негдје око 1480-1500. године.

Леонтије Нинковић је писао и о рушевинама манастира Св. Петра и Павла у Бијовима код Требиња, и каже да је манастир сазидао 1082. године из сопствених средстава травунијско-требињски кнез Радослав, син дукљанског краља Војислава Драгомировића. И Нинковић наводи да се манастир налази у рушевинама, да је главна црква била огромна, и да је постојала и једна мала црква, као и и да се у манастиру налази кнежевска гробница или како народ назива „краљевско гробље“. У овој гробници су се сахрањивали чланови српске владалачке династије из града Требиња, а да је ту сахрањен и кнез Радослав.

У манастиру Завала, на лијевој страни ријеке Требишњице, чува се један печат из 1271. године, а у манастиру Добрићево, који лежи на десној обали ријеке Требишњице, налази се печат из 1283. године. По писању Андрије Јовићевића на печат из манастира Завале забиљежена је изгледа 1271. година, али се не може поуздано рећи да је то година оснивања манастира јер је печат прављен доцније, те је ова година могла бити погрешно унијета, а са друге стране у то доба већином се рачунало вријеме од стварања свијета, а не од Христовог рођења, како стоји на печату. За печат манастира Добрићево Јовићевић каже да је печат сличан ономе у манастирима Косијерево и Завала и сматра да су ови печати прављени много касније, па је могло бити да је година узета произвољно или нетачно преписана са старог печата, ако га је било, или са неке биљешке.

Старе цркве и манастири обрађени су и у оквиру каноничних визитација. Такво једно саопштење са каноничне визитације херцеговачко-захумског митрополита Серафима изашло је у Шематизму њихове митрополије, а Нова Зета га у цјелости преноси. У извјештају су описани манастири и цркве херцеговачко-захумске епархије: манастир Милешево са црквом Вазнесења Христовог, задужбином српског краља Владислава, у њој су почивале мошти Светог Саве до 1595. године, када је манастир порушен и спаљен. Кров са манастирске цркве налази се у великој џамији у Пљевљима, као и два велика свијећњака. Манастирска црква је обновљена 1868. године. Манастир Св. Тројице код Пљеваља по предању су градили Немањићи, и у њему се налазе ћивот и штава Светога Саве. Манастир Завала, на лијевој страни ријеке Требишњице, испод брда Острога, по предању је подигао цар Константин, у манастиру се чува један печат из 1271. године. Манастир Добрићево лежи на десној обали ријеке Требишњице, не зна се ко га је градио, али има печат из 1283. године. Црква је посвећена Ваведенију Господњем. У рушевинама леже Требињски манастир, Петров манастир и манастир Миролова. У рушевинама је био и манастир Довоља, у пљеваљској нахији, крај ријеке Таре, у коме је једно вријеме лежало тијело Св. Арсенија, које се кад је вршена канонична визитација налазило у манастиру Косијереву. Манастир Аранђел, ниже Довоље, покрај Таре, по предању су градили Немањићи. У рушевинама такође лежи и манастир Немања у пљеваљској нахији. У манастиру Дубочици је митрополит Сава Косановић пронашао натпис да је манастир саграђен 1492. године. У селу Сопотници покрај Дрине у близини Горажда је црква задужбина Херцега Стефана посвећена Св. Ђорђу, са натписом изнад врата, по којем се закључује да је црква саграђена 1446. године и да је херцег Стефан Вукчић Косача био православне вјере.

Велики број текстова о црквеним грађевинама које су подигли српски средњовјековни владари (у првом реду Немањићи и Косаче) на просторима којима су владали (обухватајући и простор Херцеговине) говори о дубоко укоријењеној традицији о владарској династији Немањића и Косача у српском народу. На тој традицији градили су државну политику и црногорски владари Петровићи. Андрија Јовићевић наглашава да се „српске земље поносе са великим бројем цркава и манастира, које су градили Немањићи по својој држави из велике побожности и страхопоштовања према Богу, а и са намјером да би се њихов народ – Срби, одржавао у православној вјери, молећи се Богу у овим светим обитељима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: