Сјећање на великог српског пјесника Хаџи Радована Бећировића

Пише: др Михаило Рундо

Радована сам упознао на Црквицама испод Орјена 1969 г. на прослави стогодишњице Кривошијског устанка. Тада је подигнут и диван споменик устаницима који је данас доста запуштен. Радован је сједио на једном камену окружен људима и потписивао омању књигу његових пјесама. И ја купих једну коју ми он и потписа. Нешто га и припитах, али се он много не осврну на мене и поздрављајући се, рече да дођем у Никшић гдје ћемо о свему моћи разговарати. И настави да потписује своје пјесмарице… У љето 1985 свратио сам на Фиолозофски факултет у Никшићу на којем је је те године једна моја млада Ришњанка дипломирала. Дошао сам заједно са њеним оцем Вукашином да за њу узмемо неку потврду. Toм приликом упознах и професора Новака Килабарду који, кад чу због чега долазим, рече: “Та млада Ришњанка је била одличан студент. Поручите јој да ме обавезно на свадбу позове!“. Запитах га за Радована. „Није добро, поболијева. Али излази. Не пише више пјесме, али напише понеки натпис за гроб – епитаф! – људи га замоле, а он то зна да ради. Нешто се тако и припомогне. Видим да идете код њега, кућа му је у предграђу Чађалица, на капији је велики метални крст. Лако ћете га наћи.“ – рече Килибарда. Тако је и било.

Примио ме срдачно, али упадљиво суздржано, неповјерење му се видјело у очима. Није се мене сјетио, али јесте велике прославе Кривошијског устанка на Црквицама. „Нијесам само своје књиге продавао, већ сам том приликом и гуслао!“ Када је чуо да из далека долазим и да сам љекар, промјени се у лицу и некако одобровољи. Рекох му да сам управо упознао професора Килибарду. По његовом изразу лица видјех да му баш не би мило да то чује па, више кроза зубе, рече: „ Он је о мени недавно свашта писао! Замјера ми како пишем стихове, да не ваља да у свакој пјесми мора бити и слик, да стихове тобож насилу слажем. А он не зна да је слик у пјесми важан и лијеп исто као што је младо перје-паперје на соколу лијепо!“ Из разговора видјех да имамо доста заједничких пријатеља, посебно у Никшићу. Поменух Злопаше, др-а Миша Максимовића, др-а Ваја Делића, итд. Када поменух овога последњега, некако се озари, прекиде ме, па рече: „Сад ћу га звати, доћи ће он сигурно!“ Не прође дуго, стиже познати никшићки гинеколог Вајо, пољуби се са мном, а са Радованом се и загрли, обојица се видно радујући сусрету. Радован му одмах дотури гусле, обојици очи засвијетлише! Вају није требало два пута рећи, он узе гусле, потеже гудало и тихим гласом запјева једну Радованову пјесму. Он се просто ограши, рекавши : „ Јаче мало, пусти глас, нека овај Рундо то добро чује.“

То поподне смо провели у причи, а причи никада краја! Није било тога кoга он није познавао, а сјећао се многих доживљаја из ближе и даље прошлости. Доста сам га и ја питао, а он ми је о свему искрено одговарао. Одједанпут се трже, као да се нечег присјети, упитавши ме да ли познајем владику Амфилохија, тада у Вршцу. Када рекох да га не познајем, рече: „ Мораш га свакако упознати! Нема у њему ни педесет кила, а паметан је као ни један до сада. Обећао ми је да ће ме он лично опојати и сахранити! Но, бојим се, превариће ме!“ -„Ма неће, Радоване!“ –„Хоће, хоће, далеко је Вршац“.

Рекох му да имам два тома мемоара патријарха Гаврила Дожића па, ако жели, могао бих му их послати. Он ме само погледа, па рече: “Познавао сам га добро, а да није постао патријарх – црка’ би!“ – Па није ваљда, рекох. – „ Јесте, јесте, сигурно би црка‘ – понови старац, па настави „причали су му да је и свога слугу тукао и ударао штапом по глави.“ Испричаo ми je доста и о последњем рату, о зликовцима које је упамтио. Окомио се на Мошу Пијада и рече да је тај био највећи зликовац у Црној Гори, а да се још и облачио црногорску робу! Када је написао познату пјесму о Моши – Ђаво у Црној Гори – „Дође ђаво у виду човјека, пред свачијом кућом залелека…“ и дао је у народ, рече „пјесма је убијала боље него икаква пушка.“

Моша је за њу чуо, па је Радован послије рата очекивао најгоре и морао се крити по шумама и земуницама. Запитах га и за друге починиоце зала. „Било их је доста, Радоје Дакић звани Брко, Драгиша Ивановић, Никола Поповић, Пеко Дапчевић… Овај посљедњи је попа Вујовића живог бацио у јаму код Цетиња одакле је несрећник неколико дана и ноћи дозивао вапећи за помоћ. Звао је поименице и комшије, али му нико није смио помоћи. Послије рата сам му ја кости из јаме вадио. И не само њему!“

Запитах га и за пјесму коју је он наводно послије рата написао, а која се до данас препричава : „Молим Тита и Моша Јевреја да м’опросте што сам до сад блеја“. „То није истина, ја нијесам то написао, већ су то комунисти измислили! Послије рата сам се крио, а када је дошла општа амнестија, појавио сам се у свом селу. Неко вријеме сам био у затвору на Цетињу, нису ме тукли.“ И пожали се старац: „Ниjeсу ми никада пензију дали.“

Имао сам утисак да се Радован на свакога жали! Многи су га „преварили“, а сада нема средстава за живот. „Ко би реко да ће мене један владика преварити! Онај ваш из Њемачке„ помену му и име!!“ „То није могуће, ја га добро познајем, али ћу то и да провјерим“. Касније сам назвао владику и питао о свему. Рече ми да је он у Њемачкој прештампавао Радованову књигу пјесама „Стабљике Српства“. Договорили су се да приход подјеле, један дио иде српском манастиру у Химелстиру, а други дио њему. Радован је добио своје паре, али му се некако учинило мало….

Причао ми је и о својим путовањима, да је био у Паризу код рођака Комнена, да је у граду на Сени видио чуда, да је упознао неколико тамошњих Срба, међу којима и принца Михаила, унука краља Николе. „Пред њим сам се сагнуо и пољубио га ка’ господара у руку!“ рече старац. Био је у Торонту и чак на Нијагариним водопадима у Канади, у царској Русији у Кијеву, у Диселдорфу у Њемачкој гдје му је владика објавио збирку пјесама Стабљике Српства. Посебно је причао о његовом ходочашћу Христовом гробу у Јерусалиму, након чега је додао свом имену – хаџи Радован!

Наједном се сјетио Матије Бећковића! „Био сам му гост у Београду, а написао је и лијеп предговор мојим пјесмама.“ Пожалио ми се на своје здравље, на увећану простату. Испричао ми је да је био у Крагујевцу на једној гусларској вечери. „Чудо ме је било снашло, наједном ми стала вода, јаки болови, очи да искоче, замало не умријех, одвели су ме у болницу! Од тада носим гумени катетер, зађубрио се, он ме јако мучи. Има ли каквог лијека тамо, у Њемачкој?“ запитао ме забринуто. Ја му рекох да је једини лијек – операција, али да има и помоћи. Растали смо се уз моје обећање да ћу му помоћи и учинити све што могу.

Враћајући се у Њемачку преко Београда, свратих сам до једног пријатеља. Дао сам му петсто њемачких марака са жељом да Радовану пошаље динаре. Назвао сам га из Њемачке, а он ми рече: “Ниси ми требао слати динаре, више ми требају марке!“ – „Биће и њих, Радоване!“ рекох преко телефона.

Повремено сам га звао и распитивао сам се за његово здравље које се погоршавало, катетер га je мучиo, а плашиo се операције. „Када би ти дошао да ме оперишеш – бих!“ Рекох му да мора имати повјерња у наше љекаре, да га ја не могу оперисати, али ћу доћи и покушаћу да му помогнем. „А како?“– радознало упита. „Видјећеш, ево ме ускоро код тебе, на прољеће“ .

Обећање сам извршио и заиста на прољеће 1986. дошао у Никшић. Једва је дочекао да ме види! Загрлили смо се, а он одмах запита: „Коко хоћеш да ми помогнеш?“ Рекох му да сам донио модерне катетере који се не стављају као ови гумени одоздо „кроз цијев“, већ кроз кожу, испод пупка па право у бешику. Стари катетер, који се већ загнојио, избацићемо, а он ће моћи да почине. Рекао сам му да су катетери танки, да ништа неће осјетити, али да их треба послије два мјесеца замијенити. Катетер се споји са пластичном кесом, а она се веже за појас или бутину.

Ово је све за њега било много, видно се узнемирио, као и читава његова породица, те ме обасуше питањима. Једино је његова Јелена мирно сједила и слушала. Тек негдје послије поднева Радован се нагло усправи, па рече: „Ја сам се договорио са главним хирургом у болници и он нас већ чека“. И тако послије дугог разговора и двоумљења, Радован се прибрао и одлучио да ме послуша. Мени као да је пао камен са срца, јер сам већ помишљао да ћу се вратити у Рисан необављеног посла. Одосмо сви заједно у болницу. Тамо нас је већ чекао шеф хирургије др Никчевић(?) и анестезиолог, једна лијепа и прибрана жена. Сви његови су остали пред болницом, а ускоро се сакупило „по Никшића“. У болници је све било спремно, чисто, владала је тишина. Као да су сви ишчекивали да се тога дана догоди нешто велико! А и догодило се! За двадесет минута је било све готово. Радовану сам дао малу инекцију против болова испод пупка, новим катетером сам ушао кроз кожу без икаквих тешкоћа у већ пуну бешику. Катетер сам пришио за кожу и спојио за већ припремљену пластичну кесу и фластером све залијепио. Кеса је остала уз његову бутину. Један болничар је веома вјешто извадио стари, устајали катетер. Радован је тога дана, послије дуго времена могао да одахне.

Из болнице одосмо његовој кући. За ту прилику Јелена је испекла пола јагњета, сви смо се „боговски“ почастили. Једино Радован није јео са нама. Заправо, он је појео лагану храну, мало каше и млијека. Када га упитах због чега он са нама не једе овако дивну јагњетину, он ми рече: „Ти њега једеш првих четерес година, а он тебе оних других четерес.“ До краја је остао неисцрпан у мудростима! У томе је дошло вријеме растнка. Ја му поклоних трећи том Историје српске православне цркве од Ђока Слијепчевића. Купио сам је код самог аутора који је, као емигрант, живио у Њемачкој. Јако се обрадовао, јер су у тој књизи били набројени и злочини над нашим свештеницима, посебно у Црној Гори. Радован је мени поклонио дивну књигу својих пјесама, написавши ми у стиховима посвету, праву похвалу коју ниjeсам баш толико заслужио. Нажалост, као што то код нас често бива, некоме сам књигу позајмио, тај књигу никада вратио није, а ја не могу да се сјетим – коме сам је дао! Сјећам се да се потписао својим пуним именом Хаџи-Радован и презименом и додао – члан људске заједнице!

На љето је ипак у Подгорици оперисан , све је добро прошло, али он то није пребродио. Када су ми јавили да је на умору, дошао сам у Никшић да се опростимо. Он је мирно лежао, гледао полуотвореним очима на страну, тихо је дисао, а храну је одбијао. Кад сам га ја понудио, кратко ме погледао оним плавим паметним очима, па једва изустио: „ Када је Марко Миљанов умирао исто овако су га нудили, а он им рекао – шта могу, кад не могу!?“

Ја сам морао да отпутујем у Њемачку, а он се ускоро упокојио у Господу. Сазнао сам да је владика Амфилохије наравно испунио своје обећање и да је да Радованово намучено тијело преноћило у лијепој никшићкој цркви посвећеној Светом Василију Острошком. Владика га је сјутрадан са свештеницима опојао и са мноштвом вјерног народа из Црне Горе и других српских крајева од њега се опростио и на вјечни починак испратио.

Нека је вјечна слава и хвала великом барду српске епске поезије, сигурно највећем у двадесетом вијеку и, како је волио да сам за себе каже – члану људске заједнице Хаџи-Радовану Бећировићу – Требјешком!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: