Sjećanje na velikog srpskog pjesnika Hadži Radovana Bećirovića

Piše: dr Mihailo Rundo

Radovana sam upoznao na Crkvicama ispod Orjena 1969 g. na proslavi stogodišnjice Krivošijskog ustanka. Tada je podignut i divan spomenik ustanicima koji je danas dosta zapušten. Radovan je sjedio na jednom kamenu okružen ljudima i potpisivao omanju knjigu njegovih pjesama. I ja kupih jednu koju mi on i potpisa. Nešto ga i pripitah, ali se on mnogo ne osvrnu na mene i pozdravljajući se, reče da dođem u Nikšić gdje ćemo o svemu moći razgovarati. I nastavi da potpisuje svoje pjesmarice… U ljeto 1985 svratio sam na Fiolozofski fakultet u Nikšiću na kojem je je te godine jedna moja mlada Rišnjanka diplomirala. Došao sam zajedno sa njenim ocem Vukašinom da za nju uzmemo neku potvrdu. Tom prilikom upoznah i profesora Novaka Kilabardu koji, kad ču zbog čega dolazim, reče: “Ta mlada Rišnjanka je bila odličan student. Poručite joj da me obavezno na svadbu pozove!“. Zapitah ga za Radovana. „Nije dobro, pobolijeva. Ali izlazi. Ne piše više pjesme, ali napiše poneki natpis za grob – epitaf! – ljudi ga zamole, a on to zna da radi. Nešto se tako i pripomogne. Vidim da idete kod njega, kuća mu je u predgrađu Čađalica, na kapiji je veliki metalni krst. Lako ćete ga naći.“ – reče Kilibarda. Tako je i bilo.

Primio me srdačno, ali upadljivo suzdržano, nepovjerenje mu se vidjelo u očima. Nije se mene sjetio, ali jeste velike proslave Krivošijskog ustanka na Crkvicama. „Nijesam samo svoje knjige prodavao, već sam tom prilikom i guslao!“ Kada je čuo da iz daleka dolazim i da sam ljekar, promjeni se u licu i nekako odobrovolji. Rekoh mu da sam upravo upoznao profesora Kilibardu. Po njegovom izrazu lica vidjeh da mu baš ne bi milo da to čuje pa, više kroza zube, reče: „ On je o meni nedavno svašta pisao! Zamjera mi kako pišem stihove, da ne valja da u svakoj pjesmi mora biti i slik, da stihove tobož nasilu slažem. A on ne zna da je slik u pjesmi važan i lijep isto kao što je mlado perje-paperje na sokolu lijepo!“ Iz razgovora vidjeh da imamo dosta zajedničkih prijatelja, posebno u Nikšiću. Pomenuh Zlopaše, dr-a Miša Maksimovića, dr-a Vaja Delića, itd. Kada pomenuh ovoga poslednjega, nekako se ozari, prekide me, pa reče: „Sad ću ga zvati, doći će on sigurno!“ Ne prođe dugo, stiže poznati nikšićki ginekolog Vajo, poljubi se sa mnom, a sa Radovanom se i zagrli, obojica se vidno radujući susretu. Radovan mu odmah doturi gusle, obojici oči zasvijetliše! Vaju nije trebalo dva puta reći, on uze gusle, poteže gudalo i tihim glasom zapjeva jednu Radovanovu pjesmu. On se prosto ograši, rekavši : „ Jače malo, pusti glas, neka ovaj Rundo to dobro čuje.“

To popodne smo proveli u priči, a priči nikada kraja! Nije bilo toga koga on nije poznavao, a sjećao se mnogih doživljaja iz bliže i dalje prošlosti. Dosta sam ga i ja pitao, a on mi je o svemu iskreno odgovarao. Odjedanput se trže, kao da se nečeg prisjeti, upitavši me da li poznajem vladiku Amfilohija, tada u Vršcu. Kada rekoh da ga ne poznajem, reče: „ Moraš ga svakako upoznati! Nema u njemu ni pedeset kila, a pametan je kao ni jedan do sada. Obećao mi je da će me on lično opojati i sahraniti! No, bojim se, prevariće me!“ -„Ma neće, Radovane!“ –„Hoće, hoće, daleko je Vršac“.

Rekoh mu da imam dva toma memoara patrijarha Gavrila Dožića pa, ako želi, mogao bih mu ih poslati. On me samo pogleda, pa reče: “Poznavao sam ga dobro, a da nije postao patrijarh – crka’ bi!“ – Pa nije valjda, rekoh. – „ Jeste, jeste, sigurno bi crka‘ – ponovi starac, pa nastavi „pričali su mu da je i svoga slugu tukao i udarao štapom po glavi.“ Ispričao mi je dosta i o poslednjem ratu, o zlikovcima koje je upamtio. Okomio se na Mošu Pijada i reče da je taj bio najveći zlikovac u Crnoj Gori, a da se još i oblačio crnogorsku robu! Kada je napisao poznatu pjesmu o Moši – Đavo u Crnoj Gori – „Dođe đavo u vidu čovjeka, pred svačijom kućom zaleleka…“ i dao je u narod, reče „pjesma je ubijala bolje nego ikakva puška.“

Moša je za nju čuo, pa je Radovan poslije rata očekivao najgore i morao se kriti po šumama i zemunicama. Zapitah ga i za druge počinioce zala. „Bilo ih je dosta, Radoje Dakić zvani Brko, Dragiša Ivanović, Nikola Popović, Peko Dapčević… Ovaj posljednji je popa Vujovića živog bacio u jamu kod Cetinja odakle je nesrećnik nekoliko dana i noći dozivao vapeći za pomoć. Zvao je poimenice i komšije, ali mu niko nije smio pomoći. Poslije rata sam mu ja kosti iz jame vadio. I ne samo njemu!“

Zapitah ga i za pjesmu koju je on navodno poslije rata napisao, a koja se do danas prepričava : „Molim Tita i Moša Jevreja da m’oproste što sam do sad bleja“. „To nije istina, ja nijesam to napisao, već su to komunisti izmislili! Poslije rata sam se krio, a kada je došla opšta amnestija, pojavio sam se u svom selu. Neko vrijeme sam bio u zatvoru na Cetinju, nisu me tukli.“ I požali se starac: „Nijesu mi nikada penziju dali.“

Imao sam utisak da se Radovan na svakoga žali! Mnogi su ga „prevarili“, a sada nema sredstava za život. „Ko bi reko da će mene jedan vladika prevariti! Onaj vaš iz Njemačke„ pomenu mu i ime!!“ „To nije moguće, ja ga dobro poznajem, ali ću to i da provjerim“. Kasnije sam nazvao vladiku i pitao o svemu. Reče mi da je on u Njemačkoj preštampavao Radovanovu knjigu pjesama „Stabljike Srpstva“. Dogovorili su se da prihod podjele, jedan dio ide srpskom manastiru u Himelstiru, a drugi dio njemu. Radovan je dobio svoje pare, ali mu se nekako učinilo malo….

Pričao mi je i o svojim putovanjima, da je bio u Parizu kod rođaka Komnena, da je u gradu na Seni vidio čuda, da je upoznao nekoliko tamošnjih Srba, među kojima i princa Mihaila, unuka kralja Nikole. „Pred njim sam se sagnuo i poljubio ga ka’ gospodara u ruku!“ reče starac. Bio je u Torontu i čak na Nijagarinim vodopadima u Kanadi, u carskoj Rusiji u Kijevu, u Diseldorfu u Njemačkoj gdje mu je vladika objavio zbirku pjesama Stabljike Srpstva. Posebno je pričao o njegovom hodočašću Hristovom grobu u Jerusalimu, nakon čega je dodao svom imenu – hadži Radovan!

Najednom se sjetio Matije Bećkovića! „Bio sam mu gost u Beogradu, a napisao je i lijep predgovor mojim pjesmama.“ Požalio mi se na svoje zdravlje, na uvećanu prostatu. Ispričao mi je da je bio u Kragujevcu na jednoj guslarskoj večeri. „Čudo me je bilo snašlo, najednom mi stala voda, jaki bolovi, oči da iskoče, zamalo ne umrijeh, odveli su me u bolnicu! Od tada nosim gumeni kateter, zađubrio se, on me jako muči. Ima li kakvog lijeka tamo, u Njemačkoj?“ zapitao me zabrinuto. Ja mu rekoh da je jedini lijek – operacija, ali da ima i pomoći. Rastali smo se uz moje obećanje da ću mu pomoći i učiniti sve što mogu.

Vraćajući se u Njemačku preko Beograda, svratih sam do jednog prijatelja. Dao sam mu petsto njemačkih maraka sa željom da Radovanu pošalje dinare. Nazvao sam ga iz Njemačke, a on mi reče: “Nisi mi trebao slati dinare, više mi trebaju marke!“ – „Biće i njih, Radovane!“ rekoh preko telefona.

Povremeno sam ga zvao i raspitivao sam se za njegovo zdravlje koje se pogoršavalo, kateter ga je mučio, a plašio se operacije. „Kada bi ti došao da me operišeš – bih!“ Rekoh mu da mora imati povjernja u naše ljekare, da ga ja ne mogu operisati, ali ću doći i pokušaću da mu pomognem. „A kako?“– radoznalo upita. „Vidjećeš, evo me uskoro kod tebe, na proljeće“ .

Obećanje sam izvršio i zaista na proljeće 1986. došao u Nikšić. Jedva je dočekao da me vidi! Zagrlili smo se, a on odmah zapita: „Koko hoćeš da mi pomogneš?“ Rekoh mu da sam donio moderne katetere koji se ne stavljaju kao ovi gumeni odozdo „kroz cijev“, već kroz kožu, ispod pupka pa pravo u bešiku. Stari kateter, koji se već zagnojio, izbacićemo, a on će moći da počine. Rekao sam mu da su kateteri tanki, da ništa neće osjetiti, ali da ih treba poslije dva mjeseca zamijeniti. Kateter se spoji sa plastičnom kesom, a ona se veže za pojas ili butinu.

Ovo je sve za njega bilo mnogo, vidno se uznemirio, kao i čitava njegova porodica, te me obasuše pitanjima. Jedino je njegova Jelena mirno sjedila i slušala. Tek negdje poslije podneva Radovan se naglo uspravi, pa reče: „Ja sam se dogovorio sa glavnim hirurgom u bolnici i on nas već čeka“. I tako poslije dugog razgovora i dvoumljenja, Radovan se pribrao i odlučio da me posluša. Meni kao da je pao kamen sa srca, jer sam već pomišljao da ću se vratiti u Risan neobavljenog posla. Odosmo svi zajedno u bolnicu. Tamo nas je već čekao šef hirurgije dr Nikčević(?) i anesteziolog, jedna lijepa i pribrana žena. Svi njegovi su ostali pred bolnicom, a uskoro se sakupilo „po Nikšića“. U bolnici je sve bilo spremno, čisto, vladala je tišina. Kao da su svi iščekivali da se toga dana dogodi nešto veliko! A i dogodilo se! Za dvadeset minuta je bilo sve gotovo. Radovanu sam dao malu inekciju protiv bolova ispod pupka, novim kateterom sam ušao kroz kožu bez ikakvih teškoća u već punu bešiku. Kateter sam prišio za kožu i spojio za već pripremljenu plastičnu kesu i flasterom sve zalijepio. Kesa je ostala uz njegovu butinu. Jedan bolničar je veoma vješto izvadio stari, ustajali kateter. Radovan je toga dana, poslije dugo vremena mogao da odahne.

Iz bolnice odosmo njegovoj kući. Za tu priliku Jelena je ispekla pola jagnjeta, svi smo se „bogovski“ počastili. Jedino Radovan nije jeo sa nama. Zapravo, on je pojeo laganu hranu, malo kaše i mlijeka. Kada ga upitah zbog čega on sa nama ne jede ovako divnu jagnjetinu, on mi reče: „Ti njega jedeš prvih četeres godina, a on tebe onih drugih četeres.“ Do kraja je ostao neiscrpan u mudrostima! U tome je došlo vrijeme rastnka. Ja mu poklonih treći tom Istorije srpske pravoslavne crkve od Đoka Slijepčevića. Kupio sam je kod samog autora koji je, kao emigrant, živio u Njemačkoj. Jako se obradovao, jer su u toj knjizi bili nabrojeni i zločini nad našim sveštenicima, posebno u Crnoj Gori. Radovan je meni poklonio divnu knjigu svojih pjesama, napisavši mi u stihovima posvetu, pravu pohvalu koju nijesam baš toliko zaslužio. Nažalost, kao što to kod nas često biva, nekome sam knjigu pozajmio, taj knjigu nikada vratio nije, a ja ne mogu da se sjetim – kome sam je dao! Sjećam se da se potpisao svojim punim imenom Hadži-Radovan i prezimenom i dodao – član ljudske zajednice!

Na ljeto je ipak u Podgorici operisan , sve je dobro prošlo, ali on to nije prebrodio. Kada su mi javili da je na umoru, došao sam u Nikšić da se oprostimo. On je mirno ležao, gledao poluotvorenim očima na stranu, tiho je disao, a hranu je odbijao. Kad sam ga ja ponudio, kratko me pogledao onim plavim pametnim očima, pa jedva izustio: „ Kada je Marko Miljanov umirao isto ovako su ga nudili, a on im rekao – šta mogu, kad ne mogu!?“

Ja sam morao da otputujem u Njemačku, a on se uskoro upokojio u Gospodu. Saznao sam da je vladika Amfilohije naravno ispunio svoje obećanje i da je da Radovanovo namučeno tijelo prenoćilo u lijepoj nikšićkoj crkvi posvećenoj Svetom Vasiliju Ostroškom. Vladika ga je sjutradan sa sveštenicima opojao i sa mnoštvom vjernog naroda iz Crne Gore i drugih srpskih krajeva od njega se oprostio i na vječni počinak ispratio.

Neka je vječna slava i hvala velikom bardu srpske epske poezije, sigurno najvećem u dvadesetom vijeku i, kako je volio da sam za sebe kaže – članu ljudske zajednice Hadži-Radovanu Bećiroviću – Trebješkom!