Слобода

Пише: Емило Лабудовић

Слобода као појам спада у оне, превасходно онтолошке, категорије чијим су се дефинисањем бавили готово сви: филозофи, социолози, теолози, економисти, правници и, на крају, пјесници. И сваки од „тумача“ је, наравно из свог угла гледања, слободу дефинисао овако и онако, али су  се сви до једног сложили у једном – да је она врхунски принцип човјека као друштвеног бића. Његову бит, оно што га одваја од осталих бића „детерминисаних нужношћу“.

Једна од такође фундаменталних одредница овог појма јесте и тај што је он тешко искуствено доказив и опипљив. Мада ће правници рећи да је веома лако уочити разлику између затвора и стања ван његових зидова, марксисти да је лако направити разлику између ропског и рада под економском присилом, с једне,  и рада из задовољства и креативних побуда, с друге стране, теолози да се „слобода“ безгрешника као црно од бијелог разликује од „слободе“ оног који је гријешио, сви ће признати да је слобода увијек нешто више. Нешто што је више од чулног и материјалног и што је, заправо, стање духа. Или, да се човјек може осјећати слободним и у најцрњем катамату а, опет, сужњем у најслободнијој и најдемократскијој средини.

Слобода је, ипак, стање у којем „субјект може да дјелује без присиле и забране“. Између осталог, и да, неспутан и незаробљен ничим – гласа. Да, сходно својим политичким, економским, културним, етичким и другим интересима, гласа за оне за које сматра да ће у најбољој вјери и у највећој мјери испунити његова очеивања. Претпоследњег дана августа, грађани Црне Горе ће, једанаести пут у посткомунистичкој ери, изаћи на биралишта. Гласаће се у атмосфери велике друштвене  напетости, економске неизвјесности, отворених и прикривених насртаја на елементарне грађанске слободе. У атмосфери скоро неподношљивог медијског притиска и пропаганде скоро гебелсовских размјера. У атмосфери крајње неизвјесности опстанка постојећих и отварања нових радних мјеста. У атмосфери у којој се, као куга, са највиших адреса, шире авети неких бивших подјела, сукоба, мржње… Авети којима се, скоро отворено, пријети да ће васкрснути уколико се било шта промијени и, не дај Боже, „домобрани“ оду са власти.

Може ли грађанин Црне Горе, без обзира на своју националну и политичку припадност, социјални и образовни статус, да се тог 30. августа, ослобођен свега другога осим своје савјести, суочи са политичком понудом и изабере? Да у тих пар минута, у тјескоби и ширини гласачке кабине, буде само оно што објективно јесте а не оно каквим га други пројектују? Да својој, и искључиво својој, вољи, гледању на стварност и очекивању од ње, подреди све дуго? Ријечју, да буде слободан и свој, а не политички сужањ окован тешким партијским негвама и страховима од „курти и мурти“ које држе спискове са његовим свеколиком профилом. Тешко, или скоро па немогуће.

И они који би да мијењају и они који би да се ништа не мијења, читаву причу симплификују на раван смјене и одбране власти. Мада је још Аристотел демократско право слободног избора подгао на ниво општег принципа („Слобода као право припада да се наизмјенично влада и бива владан“), слобода избора у Црној.Гори је једна од оних која никада није извојевана. Царство неслободе избора Црном Гором влада више од турског. Стога је упорна битка за успостављање што демократскијих законских и формалних услова у којима се одржавају избори, унапријед изгубњена уколико се упоредо не води и битка за ослобођење од стања духовне неслободе којом смо као друштво вјековима инфицирани. Све док се с леђа, а с душа прије, не скине бреме политичког наслеђа којим су нас товарили редом, од књажева, краљева, деспота, комунистичких сатрапа па све до „краља из Растока“, сви наши избори биће само производ изван праве воље грађана.

Питање да ли слобода претходи слободном избору или је слободан избор предуслов слободи слично је питању да ли је старија кокошка или јаје. Ипак, више је него очигледно да је у Црној Гори да би се остварило обоје неопходна смјена власти. И то не само као политички резултат већ превасходно као етичка категорија. Као услов свих услова да се тек онда крене у „освајање слободе“ а онда са њом и у нова бирања и одлуке, не само политичке. А за ту промјену неопходна је не толико она политичка, друштвена, слобода које, очито, у Црној Гори нема. Неопходна је она унутрашња слобода која се „осваја“ скоро инатом, која надолази као адреналинска инјекција кад је човјек суочен са дилемом „бити или не бити“. А вријеме је да се, коначно, буде.

„Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човјека, човјечанских права, чак и своје дужности… Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим дјелима“, написао је својевремено Жан Жак Русо у свом „Друштвеном уговору“. Или, да појасним, морална је обавезна да, без  обзиром на све, своју вољу, па и изборну, базирамо на слободи. Оној личној, унутрашњој,  најближој Богу. Да се тих пар минута у гласачкој кабини буде неосвојива тврђава воље о коју се, као од камена, одбијају све стријеле политичких ментора, газди, послодаваца и власника свих облика. Јер само се тако бива човјеком, оним „који тако гордо звучи„!

Прочитајте ЈОШ:

Малена, буди часна и поштена

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: