Смјена власти више не представља било какво политичко, већ егзистенцијално питање

Пише: Срећко Црногорац

Друштвени уговор, којим се од почетака модерног доба легитимише ауторитет државе над појединцем, раскинут је на територији Црне Горе. Ово није теоријска фраза, већ најјезгровитији опис стања у коме је, не спољњом опасношћу или природном катаклизмом, већ разобрученом вољом, незаситим апетитима и апсолутном претензијом владајуће класе, нестао имплицитан однос између појединца и институција, који прве обавезује на послушност важећим нормама, а друге на заштиту индивидуалних права и службу у јавном интересу. Такав однос више ни у примисли не постоји.

Из диверзије изборног процеса спроведене на дан избора 2016, затим слома сваког привида легитимности врховног законодавног тијела, а тиме и изабране Владе и њених министарстава, укључујући и тзв. „министарства силе” у афери „Коверта”, потом суспензије секуларне природе државе кроз најаву стварања државне цркве, нечувене у оквирима европске цивилизације још од Вестфалског мира 1648, као и бестидно јавне и од стране органа реда заштићене политичке корупције, дрског и рутински неуставног начина на који су предстојећи парламентарни избори расписани, деконструисане правне државе и корумпираног правосудног система који игнорише поменута криминална акта, док кажњава вербални деликт и санкционише безазлену сатиру, при том благонаклоно гледајући на кршење базичних и гарантованих права и прекорачење службених овлашћења, не може се закључити ништа друго, до да се Црна Гора налази у процесу пузајућег друштвеног и државног колапса и ревертирања у хобсовско природно стање, систем заснован на праву јачег, у форми присиле приватних најамника, били они униформисани или не.

Степен репресивних мјера предузетих за трајања пандемије, обрнуто је пропорционалан капацитету здравственог система.

Како се ово осипање државних институција, а тиме и механизама заштите грађанства, одвија у предворју предстојеће, сасвим неизбјежне и незапамћене економске кризе, која ће наше систематски деиндустријализовано и непроизводно друштво погодити знатно теже неголи готово ма које друго на континенту, као и у ишчекивању зимског пандемијског таласа, који ће се у знатно тежим климатским условима обрушити на становништво коме је досадашњим „резултатом” ускраћен стечени колективни имунитет којим имуни штите ризичне, а без помена вриједних здравствених капацитета и заштите најугроженијих, тако систем неће бити у стању да, за дуге ноћи предстојеће јесење и зимске изолације, рачуна на подршку становништва.

Подршку, коју је захваљујући ирационалном страху и шокантном и раширеном, готово средњовјековном неразумијевању начина на који функционишу вирусна обољења, несумњиво у једном тренутку задобио.

Степен репресивних мјера предузетих за трајања пандемије, обрнуто је пропорционалан капацитету здравственог система – овога пута, схватићемо да ни оно фрапантно масовно и екстатично радовање повратку патернализму и наводно беневолентној диктатури, које је обиљежило прољеће и које је, дало би се закључити, наш примарни и менталитетски политички инстинкт, нећемо и надомјестити очигледну немаштину и напунити стомаке.

Јер, како посљедице тридесетогодишње владавине долазе на наплату у времену кризе, тако ће се и на Медицинском факултету морати присјетити, да глад убија извјесније од ковида-19. Отуда, проблем смјене власти и реконструкције црногорских државних институција више не представља било какво политичко, већ егзистенцијално питање.

Не треба гајити илузију да ће се одговор узурпатора на безнадежну економску, социјалну, а тиме и политичку и безбједносну кризу, састојати у било чему другом до у радикализацији репресије над црногорским становништвом и злоупотреби епидемиолошке ситуације као изговора за бескрупулозно спровођење те репресије.

Након што постане јасно да систем више није у стању да сервисира основне обавезе према сопственим радницима и пензионерима, нити да издржава главнину запослених у државној управи, он неће моћи да избјегне суочавање са неканалисаним колективним бијесом, потенцијално једнако опасним колико и отворена аутократија. Јер, у таквој констелацији прилика и у условима глобалне кризе, више неће бити могуће одржати се на површини путем неограниченог задуживања, које је у протеклим годинама представљало једини узрок многохваљеног привредног раста, нити заокупити народну пажњу баснословно скупим Потемкиновим селима попут аутопута ка ничему.

Мало је разлога за сумњу да узурпатор није свјестан оваквог исхода, као и да нема никакву намјеру да се редовним путем повуче, у чему би неко могао видјети и стварне разлоге за милионе утрошене на куповину војне опреме и борбених возила примарно намијењених урбаном ратовању – јер, њихова набавка није објашњива ни спољном пријетњом, уосталом сасвим непостојећом, нити представља ефикасан вид модернизације војске, нити је неопходна ради сасвим симболичног учешћа у НАТО мисијама – напротив, објашњива је искључиво потребом за очувањем контроле над сопственом популацијом.

Уколико легитимитет институција није заснован на слободно израженој већинској вољи, већ оној купљеној и фалсификованој, онда Влада није ништа боља од хунте, онда Скупштина није ништа боља од дебатног клуба, онда униформе војске и полиције нису ништа боље од маски и костима. Онда је државни суверенитет као ексклузивно право независног политичког ентитета на примјену силе непостојећи, јер нема ничег што би ту силу оправдало, до пуке и сасвим привремене и промјенљиве премоћи у посједовању инструмената за наметање воље.

Да, Скупштина и Влада Црне Горе су данас несумњиво фундаментално нелегитимне институције, чији се тренутни састав може сматрати искључиво обликом узурпације правног и политичког система земље. Сада, када је човјек који себе назива шефом државе на блатантно противуставан начин расписао изборе, не би ли предуприједио народно незадовољство и очувао контролу над средствима присиле, најургентнија дилема која стоји пред опозиционим политичким чиниоцима је јасна – учешће или бојкот?

Сцила избора

Као што је небројено пута истицано и од стране самих опозиционих субјеката, од 2016. наовамо није начињен нити један помена вриједан помак који би ишао у прилог одржавању регуларног и фер изборног надметања, радило се о законској регулативи, бирачким списковима, црним фондовима, застрашивању, куповини личних карата, предизборној и постизборној политичкој корупцији, слободи јавне ријечи итд, напротив.

Пошто ће по свој прилици изостати готово било какве кадровске промјене у опозицији, па чак и козметичке, а одлучни апстиненти и даље чине највећу политичку групацију, не постоји нити један добар разлог да се вјерује како ће се крајњи резултат избора по крајњем исходу значајно разликовати од претходних.

Способност владајуће партије да корумпира је несмањена, њен коалициони капацитет може у крајњој нужди апсорбовати макар један, добро познати а и даље номинално опозициони „тас на ваги”

У изборном систему какав смо почетком 90-их изабрали, одлука о томе ко ће вршити власт вишеструко је удаљена од воље грађана. Све што бирачи на парламентарним изборима чине, јесте да пружају почетне позиције за постизборне преговоре, који се обављају ван очију јавности и иза затворених врата. У свакој замисливој констелацији прилика, ДПС има огромну предност и способност да евентуалним партнерима понуди оно што опозиција никако није у стању. Сјетимо се да је Бошњачкој странци 2016. опозиција понудила и премијерску позицију, што је ова одбила, да би коалирала са особом најодговорнијом за депортације њихових сународника, зарад ситносопственичких интереса и породичних привилегија.

Способност владајуће партије да корумпира је несмањена, њен коалициони капацитет може у крајњој нужди апсорбовати макар један, добро познати а и даље номинално опозициони „тас на ваги” и заиста само потпун дилетант може вјеровати у супротно. То значи да је, захваљујући ранијој идеолошкој непопустљивости, љествица коју опозиција мора да прескочи заправо виша, а не нижа од оне којом би се анулирала предност коју је владајућа партија себи већ обезбиједила уобичајеним методама балканске изборне преваре.

Може ли јединствена опозициона листа анулирати нефер услове и припремљену манипулацију и тиме донијети побједу?

Рецимо одмах: постоји само један исход учешћа на изборима који је гори од пораза. А то је наступити заједно и пропасти заједно. Степен апатије тако произведен, могао би угрозити и народни ентузијазам пробуђен на литијама.

Јединствена листа не мијења изборне услове, нити онемогућава осипање гласова путем формално опозиционих, а заправо колаборационистичких организација, нити значајније анимира становништво у случају благовременог изостанка персоналних промјена. Свака најава јединства опозиције заиста наилази на дирљиву подршку грађана, али немојмо заборавити колико пута је оно у прошлости постизано, без икаквих резултата. Јединство је дакле нужан, али не и довољан услов за смјену власти.

Свакако, напад режима на православну цркву и катарзична реакција становништва, јесте највећи подстицај и ујединитељска сила која се јавила од Ђукановићевог доласка на власт, тим прије што његови покушаји да генерише и продуби подјеле, нису ни изблиза проузроковали онолико дубоку подјелу каквој се надао, чак ни уз сву псеудоинтелектуалну и медијску подршку која му је на располагању.

Без сумње, Епископски савјет и Митрополија се држе са заиста највећим достојанством, у ономе што је заиста веома сложена ситуација – нажалост, по цркву и знатно сложенија, неголи то већина становништва и слути. Да, макијавелиста који никада није читао Макијавелија, направио је кардиналну грешку, ударивши на институцију која, без икакве сумње, у континуитету ужива највеће повјерење популације. Да је упознао дјело фирентинског филозофа и дипломате, знао би и како завршава онај владалац који атакује на част и вјеру становништва којим управља.

Али, црква није и никада неће бити политички актер и онога ко мисли да на таласу те наде и ентузијазма може профитирати без сопствене заслуге, чека озбиљно и грубо отрежњење, баш као и онога ко не разумије да је Ђукановић савршено спреман на добро темпиран пут у Каносу, уколико би му он учврстио позиције. Резултат безусловног учешћа на изборима представљао би тако ништа друго, до извјестан повратак на статус qуо, ма колико он овога пута био сасвим несносан и дугорочно неодржив. Са становишта власти, обезбијеђене средствима за манипулацију изборним резултатом, избори су инструмент нормализације и подвођења апатичног становништва сопственој вољи, а не период посебно високог ризика од губитка стечених позиција.

Резимирајмо: учествовати на изборима значило би окончати четворогодишњи период нелегитимности и хунти пружити апаратуру на основу које би радикално трансформисала земљу из сатрапије у деспотију XXИ вијека. С обзиром на драматичност надолазеће кризе, одговорити на исход а приори нерегуларних избора уобичајеним безубим негодовањем и декларативним „неприхватањем резултата” никоме више не може бити ни импресивно, нити прихватљиво. Признајмо, напокон, једну просту и јасну истину: оног тренутка када дозволите верификацију својих скупштинских мандата, признали сте изборе. Сваки пут када подигнете посланичку плату са скупштинске благајне, признали сте изборе. Сваки пут када прихватите издашна редовна годишња буџетска издвајања за своје партије, од Владе чији легитимитет с правом јавно оспоравате, признали сте изборе. Јер, на основу чега уживате било коју од наведених привилегија, до на основу званичних резултата тих истих избора? Није ли овдје, напокон, неопходно једно уозбиљење какво нам је до сада измицало, као и договор о базичној искрености и одбацивању сваког лицемјерства, који смо до сада избјегавали склопити?

Сваки пут када прихватите издашна редовна годишња буџетска издвајања за своје партије, од Владе чији легитимитет с правом јавно оспоравате, признали сте изборе

У предстојећој постизборној реалности, никакав бојкот рада парламента не може представљати адекватан одговор на ванредне и кризне околности које долазе, од евентуалног увођења мјера изолације између октобра/новембра 2020. и маја 2021, па надаље. Уколико се тврди како је изборна побједа антирежимских снага извјесна, онда је савршено безбједно, а и према грађанима коректно, ту извјесност зајамчити унапријед и јавно ковертираним оставкама лидера опозиционих партија, које ће бити активиране у случају да таква побједа изостане. О побједи, јасно је, нема ни говора уколико су за скупштинску већину неопходни мандати мањинских партија, или бивших коалиционих партнера владајуће странке. На постизборну причу о таквој врсти „побједа”, молим вас, немојмо губити вријеме.

Предсједничка одлука

Нота бене – није ријеч само о томе да „институционална предност владајуће партије”, да употријебимо готово хуморан еуфемизам из рјечника Европске уније, онемогућава побједу опозиције. Ријеч је о томе, да опозиција не може доћи на власт, чак ни у хипотетичкој ситуацији у којој би и званично освојила парламентарну већину. Како је то могуће?

Општепознато је, како позиција Предсједника Црне Горе даје вршиоцу те функције право избора мандатара за састав нове Владе, што је једна од његових основних ингеренција и не постоји апсолутно ништа у Уставу што би га у том избору ограничило.

Са становишта највишег правног акта, Предсједника ништа не спрјечава да, након формално одржаних консултација, новој скупштинској већини свјесно предложи сасвим неприхватљивог мандатара, којег би ова свакако одбацила, те да потом на сличан начин опструира избор нове Владе у току неопходних 90 дана од дана када је предложен први мандатар, тиме директно изазвавши нове изборе. Устав је управо и писан тако да директно предвиђа ову могућност у члану 92. Онај ко је у стању да замисли Мила Ђукановића, како за премијера предлаже неког од лидера опозиционих партија, или било ког појединца чија би се агенда састојала у демонтирању спреге државе и организованог криминала, а тиме и рушења финансијске и политичке моћи тзв. „прве породице”, грађене читавог Ђукановићевог живота, тај свакако посједује знатно више маште од аутора овог текста.

Ко је у стању да замисли Мила Ђукановића, како за премијера предлаже неког од лидера опозиционих партија, или било ког појединца чија би се агенда састојала у демонтирању спреге државе и организованог криминала, а тиме и рушења финансијске и политичке моћи тзв. „прве породице”, грађене читавог Ђукановићевог живота

Онај ко сматра да би га у таквој намјери спријечио Уставни суд, није пратио развој догађаја у овој земљи, макар у последњој трећини вијека. Напокон, онај ко, пак, сматра да такав сценарио, мада савршено легалан, не би дозволила међународна заједница, што ће рећи прије свега Европска унија, онда тај, усудићу се да кажем, не зна апсолутно ништа о бриселској администрацији и о њој има идеалистичку и веома магловиту представу. Управо је ЕУ посегла за истовјетним маневром 2008, када је на одбијање Лисабонског споразума од стране народа Ирске реаговала организовањем новог референдума шеснаест мјесеци касније и у јеку свјетске економске кризе – уз јасну имплиците поруку да ће се референдумска изјашњавања организовати све док се не добије тражени одговор, тиме исмијавши сам појам плебисцита и редуциравши га на механизам овјере становишта донесених од стране елита. Заиста, значајан дио наших балканских друштвених канцера, институционалних корозија, као и метастазираног друштвеног нихилизма, јесу заправо локалне манифестације глобалних феномена, што је дубљи и готово метаполитички смисао нашег времена, који превазилази тему и намјере овог чланка.

Тако долазимо до питања суштинског и раширеног неразумијевања природе црногорског политичког система – кључеви за смјену режима не налазе се у Скупштини, већ у Плавом дворцу на Цетињу и без те побједе, незамислив је и немогућ било који други релевантан тријумф, о којем се може говорити тек када се на положају Предсједника нађе онај ко никада не би потражио мандатара унутар странке која је показала толико антидемократског капацитета и потпуну спремност да бесправно отуђи и присвоји добра која припадају свима.

Колико наивно данас морају звучати оцјене из времена предсједничких избора 2018, о шефу државе као „првом звиждачу”, а о његовом избору као питању од секундарне важности. Како несхватљиво изгледа бесловјесна незаинтересованост политичких партија да се о заједничком кандидату договоре на вријеме и тако му дају довољно маневарског простора. Мјесто шефа државе јесте и увијек ће бити бастион моћи у народној психи, без обзира на степен његових стварних ингеренција, па тако и на недавно, уосталом сасвим неуставно, расписивање парламентарних избора од стране Ђукановића треба гледати као на демонстрацију силе коју шеф државе може посједовати. Постоје функције које се прилагођавају карактеру и способности свог носиоца. Ово је једна од тих. Стога би нас прва наредна могућност изборног рушења аутократског режима очекивала о наредним предсједничким изборима 2023, јер поредак овог типа, у тој мјери завистан од култа једне личности, може бити деконструисан или револуционарним путем, који је у овом тренутку мало вјероватан, или путем предсједничких избора (јединих који представљају ситуацију „нулте суме” из теорије игара и на којима је непримјенљив Д’Онтов систем), или комбинацијом једног и другог. Напокон, управо је такав сценарио довео до пада Ђукановићевог некадашњег ментора у Београду, 5. октобра 2000. Као и у том случају, скромна формална уставна овлашћења коју позиција Предсједника даје, савршено су ирелевантна. Легитимитет добијен директно израженом народном вољом, међутим, јесте релеватан и увијек ће то и бити.

Припреме и планирање за те кључне наредне изборе, без обзира на то што се, буду ли редовни, одржавају тек за три године, морале би у свакој политичкој организацији која претендује да се назове озбиљном, почети већ у јутро 31. августа ове године.

Харибда бојкота

Бојкот је, свакако, легитимно средство политичке борбе. Такође, извршити самоубиство је, за неке, легитиман излаз из животне борбе, па би га опет било чудовишно ма коме препоручивати. Сви који са великим убјеђењем, или чак страшћу, данас говоре о бојкоту, морали би претходно разумјети о каквој врсти инструмента је ријеч. Бојкот парламентарних избора може рачунати на успјех само: а) уколико је власт у тој мјери заинтересована за демократски карактер изборног процеса, да ће радије пристати на компромис који штети њеним интересима, неголи дозволити компромитацију тог процеса – надам се да се већина може сложити да ДПС напросто није таква власт; и/или б) уколико је међународна заједница у тој мјери витално заинтересована за опозициону побједу, да ће извршити снажан притисак на земљу, како би осигурала одржавање праведних избора и омогућила евентуалан опозициони тријумф – онај ко вјерује у могућност испуњавања овог услова, или не познаје ту заједницу, или не познаје ригидне идеолошке ставове дијела црногорске опозиције, или ни једно ни друго.

Да ствар буде гора, власт је на примјеру протеклих локалних избора у Никшићу и једне од најбесмисленијих одлука у историји антирежимске борбе, већ јасно демонстрирала одлучност да игнорише опозициони бојкот, спроведе изборе и на њима учествује заједно са својим сателитима, а на државном нивоу засигурно и мањинским партијама, као и новоствореним странкама, које се на бојкот нису обавезале никаквим потписом нити споразумом, а које засигурно не би пропустиле златну шансу за стицање парламентарног статуса.

Немојмо се заваравати – наивно је помишљати како постоји било каква разлика између локалног и државног нивоа у овом смислу, што су јасно показали и недавни избори у Републици Србији, као и потпун дебакл тамошње стратегије бојкота. Како обавезан цензус за успјех избора одавно не постоји и како њихов легалитет ни најмање не зависи од броја изашлих бирача, бојкот не може довести до било чега, осим испоручивања апсолутне власти у руке владајуће партије, па је несхватљив емотиван приступ политичких ентузијаста по овом питању, који опстаје и поред емпиријски демонстрираног исхода такве тактике, којом би се Ђукановићу у најбољем случају комично запријетило – „Или ћеш отићи с власти, или ти се више нико неће супротстављати!”.

Ма колико се резултат нерегуларних избора чинио извјесним у значајној мјери, резултат бојкота је у цјелости извјестан и било би га рационално захтијевати само у два случаја: 1) уколико сте у позицији да га заговарате привремено и привидно, како би за његово кршење оптужили првог политичког актера који од бојкота одустане, да бисте на тог актера оборили и сву тежину очекиваног предстојећег пораза – стога је питање бојкота првенствено средство мутне и злосрећне унутаропозиционе борбе, којом се не делегитимише власт, већ ривал за дио опозиционог колача; или 2) уколико се надате елиминацији постојећих опозиционих партија са политичке сцене. Јер, бојкотом би постојећа опозиција свјесно и намјерно изабрала ирелеванцију, праћену сигурним нестанком, прво кроз рапидно фракционаштво, отцјепљења и напокон коначне распаде финансијски неодрживих партијских инфраструктура.

Крајњи резултат би се састојао у ресетовању опозиционе сцене и у мукотрпном, али неопходном стварању нових организација које би је могле ревитализовати, или у потпуном изласку из политичког и прелазак на илегалне облике борбе, за шта се хипотетички социолошки услови могу створити само након крајњег осиромашења и слома финансијског система.

Одсуство легитимитета већ одавно није скандал на овом свијету, ни у Подгорици, ни у Београду, а кад смо већ код тога, ни у Берлину, нити у Бриселу.

Често се може чути теза о „активном бојкоту”, чиме се заправо подразумијева стварање амалгама елемената изборног бојкота, општег штрајка, грађанске непослушности, одбијања плаћања дажбина и пореза, као и уличних демонстрација. Онај ко очекује такву сарадњу од стране грађана и вјерује у могућност анимирања становништва на општи бунт након што је путем бојкота омогућио апсолутну и легалну побједу владајућој партији, дакле након што она буде легитимисана, учврсти своју контролу над министарствима силе и стане примати куртоазне, али сасвим деморалишуће честитке из иностранства, тај је, уз жаљење то треба констатовати, изгубио сваки контакт са реалношћу. Осим спорадичног перформанса или пролазне и бескорисне ситуације на нивоу инцидента, у таквом стању се не може очекивати било какав релевантан бунт и они који га заговарају, а најчешће се заиста ради о нашим часним и врлим људима који вапе за позитивним промјенама, дозволили су да њиховим расуђивањем руководи „wishul thinking“ .

Од ових треба одвојити несносне, али бројне амбициозне аматере, који су од одсуства професионализма створили идеологију, а од активизма професију. Као што смо могли научити из наше недавне политичке историје, маргиналци ће и покрете створене из најчистијих побуда повући на маргину, гдје се налази њихово природно станиште и окружење. Зар је то изненађујуће?

Да ли је, дакле, разумно, да ли је уопште замисливо, да у тренуцима у којима је резултат по којем владајућа партија има више него двотрећинску већину у парламенту, не само општепознат, већ је њена побједа, први пут након толико времена, заправо захваљујући бојкоту истинита и стварна, да та чињеница иницира улични излив народног незадовољства? И шта би га мотивисало?

Скандализовање над нелегитимношћу такве власти? Зар постоје они који би били шокирани тим одсуством легитимитета? Зар заиста мислимо да би такво нешто изазвало гешталт-преокрет у уму становништва, да би пука чињеница да власт не рефлектује већинску народну вољу, одагнала страх и извела га на улице? Постоји ли неко ко је у овом тренутку сматра легитимном, укључујући многе од њених сопствених заробљених гласача, примораних животном нуждом на послушно и редовно гласање? Не, господо. Одсуство легитимитета већ одавно није скандал на овом свијету, ни у Подгорици, ни у Београду, а кад смо већ код тога, ни у Берлину, нити у Бриселу.

Као суорганизатор и учесник протеста одржаних ван ове земље, који су бројили стотине хиљада људи на улицама, у континуитету током значајног временског периода, и којима је знатно окрутнија власт уздрмана и приморана да призна изборну крађу, аутор ових редова може да посвједочи о истинитости најбитнијег аксиома сваког успјешног преврата (јер преврат је заправо стварна нада заговорника „активног бојкота”) – масован улични бунт, којем је у фокусу првенствено смјена режима, чак и када за такав постоји големо расположење, доводи до резултата само под условом да су његови организатори обезбиједили:

а) подршку макар неких елемената војске и полиције, довољну да ти инструменти силе у кључном тренутку макар остану инертни и б) подршку макар неких значајних међународних инстанци, спремих да нову власт јавно признају, док би остали чиниоци били доведени пред fait accompli и временом нормализовали билатералне односе. Сваком оном, ко мисли да се револуционарне промјене икада дешавају спонтано, стихијски и на таласу народног незадовољства и повријеђених осјећања, треба препоручити пажљивије изучавање како историјске, тако и актуелне реалности.

Чак је и Француској револуцији био неопходан чувени Лафајетов „сан против краља”. Нити први, нити други поменути предуслов није испуњен, како у Србији, тако ни у Црној Гори, нити постоји нада да ће постојећа лидерска номенклатура бити у стању да испуни било који од њих. И без обзира на то што протести могу изгледати чак и импресивно, док год организоване антирежимске структуре не задовоље и један и други услов, они ће неумитно згаснути и довести само до веће фрустрације и очајања, чак и уколико би у неком тренутку остварили привидан тактички успјех, попут привременог физичког заузимања неке од државних институција.

Зов прелазне Владе

Може ли очекивано рјешење доћи кроз заједничку или концентрациону владу, тј. заправо нову итерацију тзв. „владе изборног повјерења”, само под новим називом? Може ли таква, неинвентивна и опортунистичка извршна власт, довести до нормализације прилика и вратити нас у легалне токове? Схватимо, напокон, шта је заправо представљала тзв. влада изборног повјерења, та провидна и бизарна обмана – ништа друго до покушај нагодбе посједника крупног капитала око расподјеле политичке моћи, при којој су очекивања једне од страна изиграна, као што ће, не би било рђаво да ово запамти, увијек и бити, будући да хунта ничим није присиљена на подјелу власти, нити ће на њу, док год постоји, икада пристати.

Нити је рационално такву врсту цивилизоване сарадње и џентлменског договора очекивати од Демократске партије социјалиста – организације која није ништа од наведеног – јер, нити је демократска, већ аутократска, нити је партија, већ интересна група, нити је чине било какви социјалисти, већ заступници интереса сумњиво стеченог капитала. Таква политичка организација, сасвим посвећена узурпацији власти и периодичној офанзиви на уставни поредак, не представља странку и идеолошку опцију (јер је сасвим лишена било какве идеологије), већ завјеру против народа и државе Црне Горе, па се према њој у цјелини тако треба и односити, или ризиковати оправдану и трајну компромитацију. Још мање озбиљности је у овом погледу било у фантазмагоријским, преамбициозним и, показало се, токсичним сновиђењима о некаквој „трећини владе”, као да се власт драговољно поклања насумичним апликантима, а не мукотрпно заслужује и осваја.

Спољнополитичка надања

Рецимо одмах и једном за свагда: међународна заједница није партнер за смјену Ђукановићевог режима. Онима који у такво нешто одбијају да повјерују, било би препоручљиво да понављају претходну реченицу у себи, док је не запамте. Да ствар буде гора, међународна заједница је такво нешто небројено пута бјелодано јасно и сасвим отворено ставила до знања, свима онима који желе да чују.

Она не може пружити помоћ у овом смислу, без обзира на то што повремено јавно проговори индивидуална савјест познавалаца овдашњих прилика, или иностраних невладниих организација, чије се непристрасне оцјене и коректно обављене анализе наивно тумаче као сигнал промјене државног курса, као да се било ко запослен у секторима за Балкан при свјетским министарствима спољњих послова управља на основу њихових процјена и као да је икада уопште и вјеровао у могућност аутентичне демократизације тзв. „стабилократских” режима.

Степен те демократизације је интерни проблем, који напросто не улази у било чије спољнополитичке рачунице, особито у времену у коме су de fackto обустављени интеграциони процеси, као и док год у једном релативно ирелевантном дијелу свијета, не бјесне пожари које треба гасити. Она би свакако одустала од ма какве отворене подршке режиму, уколико би јој постало јасно како је он фактор нестабилности, који уз то више није у стању да контролише ситуацију (в. наредни сегмент).

Међународна заједница, дакле, није партнер за смјену режима, али свакако јесте и мора бити партнер након ње, јер се одговарајући односи, засновани на обостраном интересу, морају успоставити. За демонтирање режимских структура, међутим, једини неопходан партнер је народ Црне Горе. А то партнерство се не задобија ни међусобним нападима, ни опортунистичким девијацијама, ни избјегавањем одговорности за неуспјехе, већ аутентичном поруком, моралним интегритетом и инспиративном визијом.

Шта, дакле, изабрати, између Сциле неумитног пораза на намјештеним изборима и Харибде бојкота, што ће рећи, немојмо се заваравати, безусловне капитулације, која би узурпатору испоручила двотрећинску већину и пред ноге му прострла Устав, чија би измјена потом несумњиво услиједила, а на штету државе и народа, јер би највиши правни акт са лакоћом био замијењен једним тоталитарним документом без преседана у Европи XXI вијека?

Увјерење је аутора овог текста, да је овдје ријеч о лажном избору и сувишној дилеми. Постојао би и трећи пут, који би спајао најбоље елементе једног и другог рјешења. И тај пут, полазио би од једне несумњиве чињенице: опозициони посланици су и даље једини са било каквим степеном легитимитета, као и једини код којих је он несумњиво заслужен а не купљен, што ће бити случај све до одржавања парламентарних избора 30. августа. Да ли би било превише од њих тражити да, напокон, почну да се у складу с тим и понашају?

Пут којим се неће ићи

У готово било којој земљи изузев Црне Горе, на ову основну политичку дилему, наметнуо би се само један рационалан одговор, који би сличан режим довео у екстремно осјетљив положај и генерисао кризу какву више нико не би могао игнорисати. У овом мисаоном експерименту, тај одговор би се састојао у хитном установљавању паралелних институција система.

Не говорим ни о каквој влади у сјенци, нити о парламенту у сјенци, чије је стварање и код нас предлагано од стране појединих партијских лидера, иако нико разуман не може објаснити зашто за тридесет година вишестраначја никада нису примијењени тако базични елементи политичке борбе, који би становништво увјерили да опозиција посједује конкурентна рјешења, као и капацитет и амбицију (сиц!) да преузме власт.

Али, овдје није о томе ријеч. У овој хипотетичкој ситуацији, радило би се о народној Скупштини, која за себе одважно преузима ингеренције које јој припадају, која тврди да јесте и понаша се као једина легитимна Скупштина и која би изабрала прелазну Владу, такву да ова за себе такође тврди и понаша се као једина легитимна Влада; Владу, која би као таква тражила међународно признање на основу свог јасног и још увијек постојећег легитимитета.

Говорим дакле, о Скупштини хипотетичке државе са одважним опозиционим лидерством које би, затекавши земљу на ивици политичког, економског, безбједносног и епидемиолошког амбиса, разумјело да му се први задатак састоји у томе да учини оно што дедуктивно произлази из постулата о илегитимности постојећих институција и мандата владајуће партије, те да својим првим актом, прогласи састав крњег парламента и владе коју је овај изабрао, незаконитим и узурпираним институцијама, а сваку њихову одлуку ништавном ab initio – дакле од њиховог самог установљења. Јер, ако је састав неке скупштине доказано и блатантно нелегитиман, онда из тога јасно произлази да је свака донесена одлука, као и сваки закон изгласан за њеног трајања, укључујући и оне којима се атакује на, рецимо, најбројнију религијску заједницу, такође ништаван.

Вишемилионска редовна годишња буџетска издвајања које опозиционе партије једне такве земље примају, не као надокнаду за било какав рад, већ напросто зато што постоје, била би боље искориштена у сврху финансирања оваквих институција, неголи у а приори залудне изборне кампање

Као и у свакој другој сличној историјској ситуацији, једини изузетак од овог правила морале би бити преузете међународне обавезе, било билатералне, било мултилатералне, а с обзиром на несумњиву супремацију међународног права и императив очувања државног континуитета.

У теоријској држави из овог мисаоног експеримента, разуман човјек би, дакле, предложио, да у последњем часу, умјесто озакоњења владавине једне хунте путем учешћа на изборима, или пребацивања одговорности за изневјеравање потписа стављених на јавне споразуме путем декларативне и привремене намјере придржавања суштине тог споразума, или потпуне капитулације и добровољне предаје апсолутне и никада чвршће власти узурпатору путем бојкота, већина сада поступи јединственије, храбрије и одлучније него ли икада, јер историјски тренутак не би захтијевао ништа мање.

Такође, да би се створио венецуелански модел на територији такве земље, у којој се припадници владајуће квазиелите више не би могли осјећати комотно, а као генератор стварне кризе, коју нико не би могао игнорисати, споља или изнутра – јер у посвећено антидемократским системима, бојкот избора или скупштине након избора, не генерише ништа осим осјећаја олакшања у владајућим круговима.

Да би на драматичан начин биле оснажене, анимиране и мобилисане народне масе у одбрани својих изабраних представника и аутентичних институција и да би се тиме јасно показало како се потпуно одбацују постојеће, некада корумпиране, потом заробљене и напокон сасвим урушене институције. Да би се подстакли радници државне управе којима пријети масовно постизборно отпуштање, као и припадници МУП-а, од којих се многи стиде и постепено одричу партијске, антинародне и антихришћанске инструментализације своје часне професије, да стану на страну своје државе, својих грађана и уставног поретка – јер интерес државе и народа један је те исти и директно супротстављен интересу таквог режима.

Таква би тијела морала бити у сталном засједању до окончања узурпације званичних институција, доносити одлуке на основу постојећег Устава и закона, сједнице би морале бити јавне и одржане по важећем пословнику, а грађанима би се морала пружити јасна рјешења и нада у аутентичну промјену – почев од доношења сета закона којима се утврђују механизми побољшања материјалног положаја грађана у доба кризе путем агресивне редистрибуције богатства илегално стеченог од стране узурпатора, његове поредице и епигона, а на основу преседана у коме је, атакујући на имовину осамстогодишњих заједница, хунта напустила принцип неповрједивости власништва и наново увела de facto национализацију као метод успостављања власничких односа.

Уколико је то случај, аутор овог текста је у стању да замисли знатно приоритетније национализације, усмјерене ка отуђеној својини коју су стварале генерације и чији плодови припадају свима.

Јер, када аутократа напокон постави питање „Како ћете финансирати то ваше, Уставом загарантовано, друштво социјалне правде!?”, шта народ и његови аутентични представници могу боље учинити, до му са мирном супериорношћу одговорити: „Узећемо од тебе. Од тебе и од мафијашких структура око тебе”.

И није ли то, уз напоре ка ублажавању последица криминалне деиндустријализације и вишедеценијског претварања већине грађана те имагинарне земље у неактивно или у активно непроизводно становништво, чији ће се горки плодови тек кушати, задатак значајнији од ма које идентитетске јабуке раздора у таквој хипотетичкој земљи? И не би ли то био праведнији циљ, зауставити незајажљиву и никад довршену првобитну акумулацију капитала, отпочету срамним ратним профитерством, неголи јој омогућити неограничен наставак потенцирањем питања која чак нису ни par excellence политичке природе, колико су питања интерпретације историјских података?

И не би ли било бизарно и бесмислено ломити копља око константно, о сваком новом попису, флуидних и промјенљивих „изјашњавања” већинског народа, исте крви и исте културе, када је јасно да су такве најболније, вјештачки подгријаване идентитетске подјеле, заправо примарно замаскиране класне подјеле – јер, тамо гдје то нису у фактицитету, онда јесу у претензијама?

И наставимо ли такав спекулативни експеримент, не бисмо ли морали закључити да би се тим слиједом догађаја успоставио стваран судар ауторитета и искупило за минуле неуспјехе? Не би ли се тиме антагонизовао незаконити режим, а грађани охрабрили и наново увјерили у сврсисходност борбе приступом који је радикално демократски, а не партитократски? И не би ли се тиме установила привремена, технократска прелазна влада, која би обезбиједила услове за равноправну изборну трку и задобила домаћу и страну потпору за истинску транзицију и модернизацију земље?

Тако би тиха и пасивна већина, моћна и до сада неслућена маса, постала свјесна јачине свог гласа и усправила се. Не само то – овај процес било би могуће предузети чак и одмах након одржаних избора, уколико би опозиција – у било ком облику – одлучила на њима учествовати, али под условом да њени посланици одбију верификацију скупштинских мандата и презентују јасне и увјерљиве доказе о изборној превари.

Сасвим је јасно, да би предузимање наведених корака захтијевало велике напоре, ризике и одрицања. Поред осталог, одрицања од сасвим материјалних добити, како личних тако и партијских, које редовно учешће на изборима гарантује. Али, нико никада није рекао да је пут до слободе лаган и без опасности. Вишемилионска редовна годишња буџетска издвајања које опозиционе партије једне такве земље примају, не као надокнаду за било какав рад, већ напросто зато што постоје, била би боље искориштена у сврху финансирања оваквих институција, неголи у а приори залудне изборне кампање, које би од њих ефективно створиле мало више од лојалне опозиције, без обзира на сву реторичку жестину и бескористан скупштински mise-en-scene

Такав предлог не би произлазио из екстремизма, већ из хладне дедукције и логичке стипулације коју би наметала несумњива и широко прихваћена премиса о нелегитимности постојећих институција. Јер, ако оне немају легитимитет, онда нити треба учествовати у њиховом раду, нити прихватати њихове законе и одлуке као обавезујуће, нити доживљавати паравојну присилу коју користе као било шта друго до костимирани бандитизам и на њега адекватно здушно одговорити, систематским приступом и енергијом народа.

Жели ли се окончати ма која вишедеценијска узурпација, која становништву посвећено ампутира било какву смислену будућност, његов огроман потенцијал трансформише у низ промашених живота у сталном стању недовршености и борбе за биолошку егзистенцију, а Богом дане таленте у неоствареност и ирелеванцију, онда се морају предузети кораци који захтијевају фанатичну вољу, храброст и одрицање, као и постављање вјештом макијавелисти на власти оне врсте проблема, за који овај нема спремно рјешење, до употребе најгрубље силе, којом би само себи на крају наудио.

Морала би се, по први пут, вјешто, одважно и промишљено заиграти игра која се не одвија по његовим правилима и у вријеме које је он изабрао. И морао би се схватити степен у коме је са аутократама овога свијета, самозваним институцијама и њиховим скоројевићким псеудоинтелектуалним лакејима, сасвим немогућ демократски и коректан договор.

Јер, демонстрабилни карактер те нове и привилеговане класе није неморалан, као што многи погрешно мисле, већ аморалан, дакле лишен поимања значења морала. А не посрамите ли аморал, он ће посрамити вас.

Зашто онда о таквом предлогу говорим само као о хипотетичком и у границама мисаоног експеримента, који се одвија у неименованој држави сличног положаја? Зашто је у питању само вјежба из спекулативног мишљења, непримјењива на Црну Гору у овом политичком тренутку? Зато што захтијева одрицање од непосредних и уских интереса, захтијева стварну посвећеност преузимању одговорности и кључно – захтијева недостајуће аутентично лидерство, које није политичког, већ државничког калибра. Захтијева партије које су механизми за остварење политичких и идеолошких циљева, а не приватне компаније са апсолутном контролом, без одговорности за поразе и лишене интерне демократије и унутарстраначких избора. Заслужује ли народ ове земље мање?

Умјесто ове теоријске и сасвим немогуће, засигурно ћемо изабрати једну од двије наметнуте алтернативе – изборе или бојкот, надајући се да ће режим начинити изборну грешку, или поклекнути пред притиском, иако на такво нешто није апсолутно ничим присиљен. То су, бојим се, залудна и неозбиљна увјерења. Још горе, она свједоче о безидејности, која се не може надомјестити ни нервозом, ни тврдоглавошћу, ни ирационалном егзалтацијом, ни бескорисном и гротескном виком, ни храњењем ега и пропињањем на физичкој платформи у недостатку било које политичке, ни одсуством аутентичне лидерске и државничке свијести, па ни наплаћивањем бившег трпљења и позиције беспомоћне жртве, која је у религији пут ка спасењу, али је у политици само доказ мањка компетентности и одлучности. Јер, црква заиста може посматрати догађаје овога свијета sub speciae aeternitatis  Народи и државе то нису у стању.

Сјај и биједа статуса Quo

Да ли је наведени хипотетички сценарио опасан и радикалан по једнако хипотетичку државу? Одговарам: свјесно опасан и поносно радикалан. Јер, ма шта ко мислио о њему, Маркс је у једном свакако у праву – „бити радикалан, значи захватити проблем у суштини”.

Није ли вријеме да се и у глобалном смислу напусти досадашња импотентна реторика и склеротична политика, која се, резултира ли само новим поразима, не може разликовати од колаборације? Није ли вријеме да се ситни и приземни интереси, локалне синекуре и патетично привремено ухљебљење људи чији ентузијазам не долази из жеље за промјенама и друштвене одговорности, већ из одсуства личних постигнућа, основног занимања и друге перспективе ван политике, оставе по страни пред већим и важнијим, општим циљем? Није ли доста унутаропозиционог ривалства равноправно недостојних, баш као и неоправдано самоувјереног и гротескно амбициозног аматеризма, који је преовлађујуће карактерисао антирежимску политичку сцену – како страначку, тако и нестраначку – за ову безмало једну трећину вијека и који је основни узрочник њених хроничних и катастрофалних пораза, остали они непризнати или не?

И напокон, није ли вријеме да се народ, који се од позног средњег вијека налази у перманентном и непорецивом економском, политичком, културном и технолошком заостајању и који је у опасности да четврта индустријска револуција, баш као и све претходне, буде нешто што се догодило другима, придружи савременом свијету макар у нечему? Свијету, којим у овом тренутку одјекује једноставан и силовит, мада погрешно усмјерен поклич: „Нема правде, нема мира!”. И запитајмо се сада, као становништво које стоји пред надолазећом савршеном олујом криза и догађајима који ће измијенити лице планете: јесмо ли, смушено и покорно, колективно пристали на то да останемо упамћени као људи мање храбрости и ниже вриједности од својих савременика, који живе ван наших тијесних граница? И напокон, јесмо ли то учинили у замјену за мрвице бачене са узурпаторовог стола, иако знамо да нам припада и тај сто и све што је на њему?

(Аутор је филозоф и политиколог, алумнус Kellog и St Antony’s колеџа Универзитета у Оксфорду и изабрани члан Краљевског института за међународне односе у Лондону)

Извор: Вијести

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: