Снио сам те у градини, ‘де о смиљу ружа дријема, да смо сами, душо моја, а маћије твоје нема
Лаза Костић
Снио сам те
Снио сам те у градини,
‘де’о смиљу ружа дрема,
да смо сами, душо моја,
а маћије твоје нема.
Гледало нас тихо вече
де се тихо милујемо,
цвеће вене па нас гледи
де се венућ` растајемо.
Цвеће вене, канда знаде,
испод суза сетно гледи:
стисло му се срце мало,
лековито биље цеди.
Под ту росу лековиту
из срдашца ружинога
подмето сам бону душу
из срдашца боланога.
Капало је на то срце,
капало је на ту душу,
капало је да разгали
ту паклену, жедну сушу.
Из твог ока капало је
у ту жедну, кобну чашу,
а ја сам ти напио је
у љубавну срећу нашу.
У љубавну срећу нашу
ти си чашу заискала,
како си је жедна била,
и чашу си прогутала.
*
Лаза Костић
Прочитајте још:
Нек’ осјете звијезде како клетве тиште, нек’ небу процвиле, нек’ Богу пропиште
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
