Snio sam te u gradini, ‘de o smilju ruža drijema, da smo sami, dušo moja, a maćije tvoje nema

Snio sam te

Snio sam te u gradini,
‘de’o smilju ruža drema,
da smo sami, dušo moja,
a maćije tvoje nema.

Gledalo nas tiho veče
de se tiho milujemo,
cveće vene pa nas gledi
de se venuć` rastajemo.

Cveće vene, kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stislo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdašca ružinoga
podmeto sam bonu dušu
iz srdašca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dušu,
kapalo je da razgali
tu paklenu, žednu sušu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu žednu, kobnu čašu,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu sreću našu.

U ljubavnu sreću našu
ti si čašu zaiskala,
kako si je žedna bila,
i čašu si progutala.

*

Laza Kostić

Pročitajte još:

Nek’ osjete zvijezde kako kletve tište, nek’ nebu procvile, nek’ Bogu propište