Соколи у Руми

После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.

У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку  су  учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносиле су се хитно резолуције… Од свега тога остао је лист „Омладински гласник“, који вегетира две године; оснива се помоћу омладинаца неколико нових земљорадничких задруга по селима; ствара се десетак народних књижница које ускоро нестају, и оснива се Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола на све стране. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима.

Оснивање Српског сокола је  био  једини трајни успех Омладинске скупштине. Омладинци који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза Поповић остао је сам са неповерљивим грађанима, и међу њима неколико романтичара прошле омладинске генерације. Било је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од старијих грађана и професора. Насупрот њима Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима. У тим чланцима говорио је о реформи видовданске славе у Раваници у Срему у националном ивитешком духу. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Српски соко  су помагали књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци. Нова соколска друштва  оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Врхунац рада били су  од 1906.

Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у Сремској Раваници. Друштво у Карловцима било је матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушкогорске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херцеговачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. Др Лаза Поповић настојао је да средиште Српског соколства буде у Београду. Техничко вођство и соколски лист прешли су из Карловаца у Београд. Због свог рада био је др Лаза Поповић заједно са осталим соколима бачен у тамницу и оптужен у загребачком издајничком процесу.

Српски соко основан је у Сремској Митровици 1905, Шиду 1905, Инђији 1905, Руми 1905, Врднику 1906, Старој Пазови 1906. …У предговору Споменице коју је издало Соколско друштво у Старој Пазови др Лаза Поповић истакао је: „Није било веће сиротиње, није било мање искуства, није било горих прилика, па се обарало, јуришало и заузимало, увек напред и са огромним одушевљењем само напред …оних дивних ђака, богословаца и омладинаца фрушкогорских од пре двадесетпет и више година… Чудна су и велика времена била, али за нас нису прошла.”

Српски соко у Руми основан је 19. маја 1905. На скупштини су изабрани: старешина др Жарко Миладиновић; заменик старешине Душан Поповић, равнајући учитељ; вођа др Младен симоновић, адвокат; тајник Тане Бировљев, благајник Михаило Бреберина. Соколи су вежбали у дворани школе. Вежбале су се просте вежбе и вежбе на справама. Негована је и национална песма. Вршени су излети у околна села: Вогањ, Јарак и Војку, где је увек био заступљен “Мали соко”. Приређени су излети у Радујевац код Неготина (лађом кроз Ђердап), Вранску бању, Ниш и Стару Србију. Друштво је било забрањено у Првом светском рату. Соколско друштво Рума интензивно је радило од 1928. Сваке године одржавало је јавни час и академију на дан Уједињења 1. децембра. Учествовали су на слетовима у Скопљу, Београду, Љубљани, Прагу, Сарајеву, Загребу, Софији, Суботици и Шибенику. Израдом четверогодишњег просветног плана по Савезном просветном одбору започели су соколи у Руми систематски рад у просветном одбору. Радом је руководио просветни одбор друштва према плану, упутама савезног и жупског просветног одбора и према месним приликама. Друштво је имало књижницу и сеоске чете Платичево, Вогањ, Буђановци и Стејановци. Гесло друштва било је: “Напред, напред, ни корака натраг!”.

Соколско друштво Рума одржало је10. октобра 1937. комеморативну седницу, уз суделовање Мешовитог хора реалне гимназије. Седници је присуствовао велики број грађана Руме, а посебно омладине. Предавање о витешком краљу Александру одржао је професор Петар Љубић, а на почетку и на крају седнице говорио је старешина друштва А. Ловасић. Друштво је одржало у соколани 19. септембра 1937. комеморативну седницу поводом смрти Томе Масарика, првог председника Чехословачке. Комеморацији је присуствовало многобројно грађанство, целокупно чланство, нараштај и деца. О Масарику је говорио просветар друштва др Петар Јовић.

Соколско друштво Рума одржало је 29. маја 1938. Јавни час. Пре подне одржане су пробе, дочек гостију и поворка кроз град. После подне изведена је јавна вежба са свим врстама и на крају играна одбојка.

Гангл, први заменик старешине Савеза Сокола, посетио је на позив румских сокола Руму 18. маја 1938. Два дана пре доласка Соколско друштво позвало је грађане да своје домове и радње иските народним бојама. Позив је наишао на одзив и 18. маја главне улице биле су искићене. Гангл је стигао возом из Београда. У његовој пратњи били су др Михаило Градојевић, старешина соколске жупе и Драги Лазаревић, члан управе и сарадник „Правде”. У пет аутомобила, домаћи и гости, кренули су у стан др Петра Јовића, просветара друштва. Гангл је после тога отишао да посети гимназију. На улазу га је дочекао директор Михаило Милинковић, увео је госте у наставничку собу, упознао са присутним наставницима, поздравио кратком беседом, на коју му је Гангл одговорио истичући улогу која школа има у васпитавању омладине и значај узајамног разумевања и допуне са соколима. Нарочито срдачан дочек приредила су деца основне школе Ганглу. Деца су се поређала од улаза, кроз ходнике, до дворане, где су чекали сви учитељи и учитељице. Међу децом био је стари управитељ школе, који је тог тренутка заборавио своју тешку болест и изашао да види како пролази његовом школом старешина сокола. Гангл је затим посетио општину. После ручка Гангл је посетио Венац и манастир Крушедол. Пред манастирском капијом, госте је дочекао настојатељ манастира Сава Петковић, са братијом. Детаљно и стручно је показивао све знаменитости задужбине и светиње. Гангл је у свом говору истакао да неће и не може пропасти народ који има ову веру и оваку снагу. После манастира Гангл је отишао на свечану соколску седницу. У гимназији дворана је била дупке пуна сокола, пријатеља соколских, грађана и представника свих народних, просветних и добротворних друштава у Руми. Било је преко 1.500 присутних. После свечане седнице приређена је вечера у Српском дому, на којој је узело учешћа више од 80 особа, многи соколи, представници државних, и самоуправних власти, друштава и удружења.

Друштво у Руми било је свесно величине и значаја историјске 1918. када је престала Голгота и настао Васкрс српског народа. Одлучило је да двадесетогодишњицу ослобођења и уједињења прослави на најсвечанији начин. Друштво је хтело да међу својим припадницима укаже сву лепоту борбе за ослобођење и уједињење. Као почетак и увод у прославу јубиларне године друштво је са свим категоријама и са бициклистичком секцијом и многобројним грађанима посетило Опленац, задужбину краља Петра, и у њој припалило воштаницу, а након одржаног помена, на коме је певао соколски хор, положило венац на гроб краља Петра. Говорио је старешина друштва Ловасић. Соколи су разгледали задужбину и њене мозаике. Соколима су се придружили сиромашнији грађани, којима је испуњена жеља да виде Опленац.

Соколско друштво у Руми положило је 1. децембра 1936. у оквиру Соколске Петрове петогодишњице свечани завет да ће подићи дом, у вечан спомен краљу Александру, а за телесни, духовни, морални, национални и друштвени напредак омладине Руме. Соколи су замолили Градско веће Руме да им поклони једно од својих имања. Градско веће под председништвом националног радника Лазара Јовановића донело је једногласан закључак 23. априла 1937. да соколима додели градилиште у средини града. Неколико грађана, којима је соколство трн у оку, се жалило и организовало протесне скупштине. Више управне надзорне власти су њихове жалбе одбациле као неумесне. По замисли управе друштва соколски дом требао је да буде средиште националног, соколског, културног и просветног живота и рада у Руми, па је ради тога замишњено, да се поред вежбаонице и других потребних просторија сазида велика сала са позорницом, која би служила не само румским соколима, већ и свим месним културним и националним установама. Идејну скицу урадио је архитекта и соколски радник Милош Коварж.

Румски соколи су 3. маја 1939. ударили темеље свом дому, а на освећењу темеља били су 21. маја 1939. Ђуро Чејовић, министар за физичко васпитање народа, др Јован Радивојевић, бан Дунавске бановине и представници војних и цивилних власти, сокола, месних установа и грађанство. Освећење Дома обављено је 26. новембра 1939. Био је присутан бивши народни посланик среза румског сенатор Димитрије Магарашевић. Савез Сокола представљали су др Владимир Белајчић и Љубомир Максимовић. Жупу Осек заступао је др Паја Шумановац, старешина Соколског друштва Винковци, са којим су дошли бројни представници његовог друштва са соколском фанфаром. Од соколских друштава били су заступљени Београд, Земун Матица, Земун I, Панчево, Шабац, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Шид, Инђија и Ириг.

Сам чин освећења обавио је викарни епископ Викентије Проданов уз асистенцију неколико свештеника. Толерантни и либерални као и сви соколи румски соколи су желели да се чин освећења обави и по обреду римокатоличке цркве. То није било могуће, јер им је било достављено решење ђаковачке бискупије, по коме римокатоличка црква не може то урадити, ако уједно и која католичка црква такође освећује.

У говору који је одржао старешина друштва др Петар Јовић, истакнуто је: „…Нас не смеју и неће ни једнога часа поколебати у нашем соколском и националном раду тренутне жалосне појаве и тешке прилике у извесним крајевима наше отаџбине, у којима су наша браћа и сестре извргнути погрдама и нападајима, а њихова и соколска имовина оштећивањима и уништавању. Исто тако неће убити наше словенске осећаје и мисли моментална зла судбина браће Словена са севера, јер ми и поред свега тога дубоко верујемо у препород и мисију Словенства.

„А ако – по писму брата др-а Лазе Поповића – понеку битку и изгубимо, ми још до сада нисмо побеђени”. А нећемо бити побеђени ако – опет по речима брата др-а Лазе Поповића – наш соколски дом буде „ковачница карактера за велике послове, који нас чекају.”

Социјални одсек Соколског друштва Рума одржао је 6. априла 1940. академију у Соколском дому краља Ујединитеља. Наступио је хор соколица певачица под управом Катице Ненадовић. На академији женска деца вежбала су тачку „Девојчице причају”, женска деца из гимназије тачку „Полкин плес”, чланице и нараштајке тачку „Валцер”, женски нараштај у народним ношњама тачку „Просте вежбе за 1941 годину”. Мушка и женска деца извела су три приказа Ј. Удицког, од којих се истицала „Весела гозба”. Соколана је била украшена сликама, зеленилом и ћилимовима.

За време Другог светског рата Савез Сокола био је забрањен. После рата Предсеништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реоганизацију и унапређење фискултуре.

Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, оптужио је  „Соко” заједно са  „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. Орлови су били клерикална теловежбена организација која је подржавала Аустрију, а соколи су били либерална организација која се борила за Југославију. Листу „Фискултура” у коме је објављен његов чланак није сметало да у чланку Јозефа Поспеха „Фискултура у Новој Чехословачкој” истакне да се за основно телесно васпитање у тадашњој Чехословачкој бринуо Соко. После пет деценија соколи су 1992. обновили свој рад.

Саша Недељковић – члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: