Sokoli u Rumi

Posle Majskog prevrata 1903. jačala je aktivnost srpske omladine u Austro-Ugarskoj. Novi duh u Srbiji, slom režima grofa Kuena u Hrvatskoj, teška kriza režima u Bosni posle smrti Kalajeve, buran protestni pokret u Dalmaciji, ustanak u Makedoniji i sporazum o reformama turske uprave u Evropi zaključen u Mircštetu sve je to budilo nove nade.

U tome času održana je krajem septembra 1903. skupština srpske akademske omladine u Sremskim Karlovcima, da rešava o „novim zadacima omladine“. Na sastanku  su  učestvovali đaci iz svih srpskih pokrajina i pratili svoje reči živim primerima iz Dalmacije, Vojvodine, Bosne i Makedonije. Donosile su se hitno rezolucije… Od svega toga ostao je list „Omladinski glasnik“, koji vegetira dve godine; osniva se pomoću omladinaca nekoliko novih zemljoradničkih zadruga po selima; stvara se desetak narodnih knjižnica koje uskoro nestaju, i osniva se Srpski soko u Sremskim Karlovcima, a osnivač njegov Laza Popović, predložio je u „Omladinskom glasniku“ osnivanje sokola na sve strane. Laza Popović stupio je u kontakt sa češkim sokolima.

Osnivanje Srpskog sokola je  bio  jedini trajni uspeh Omladinske skupštine. Omladinci koji su pokrenuli Srpski soko, razišli su se po školama, a Laza Popović ostao je sam sa nepoverljivim građanima, i među njima nekoliko romantičara prošle omladinske generacije. Bilo je prisutno nepoverenje i ometanje rada sokolskog društva od starijih građana i profesora. Nasuprot njima Tihomir Ostojić, profesor Novosadske gimnazije, izdao je svesku svojih članaka o gimnastici i posvetio je Sokolima u Karlovcima. U tim člancima govorio je o reformi vidovdanske slave u Ravanici u Sremu u nacionalnom iviteškom duhu. Patrijarh Branković je 1906. poklonio karlovačkom sokolu kuću s okolnim zgradama i zemljištem. Srpski soko  su pomagali književnik Paja Marković Adamov i drugi srpski pisci. Nova sokolska društva  osnivana su u svim srpskim krajevima pod Austro-Ugarskom. Sa svih strana stizale su Karlovačkom sokolu molbe za uputstva radi osnivanja sokolskih društava (iz Zagreba, Zemuna, Sombora, Korenice, Knina, Udbine, Melenaca, Pakraca, Dvora). Ubrzo je osnovano 30 srpskih sokolskih društava, koja su podeljena na župe. Vrhunac rada bili su  od 1906.

Vidovdanski sletovi sa vežbama i takmičenjima u junačkim igrama u Sremskoj Ravanici. Društvo u Karlovcima bilo je matica srpskog sokolstva na teritoriji Austro-Ugarske Monarhije. Iz Sremskih Karlovaca odlazili su prednjaci, gimnazijska i bogoslovska omladina, u sve srpske krajeve. Sremski Karlovci kao središte Fruškogorske sokolske župe podstakli su osnivanje Bosansko-Hercegovačke, Krajiške i Primorske srpske sokolske župe. Na Ravaničkim sokolskim sletovima srpski sokoli zavetovali su se da će se boriti za oslobođenje i ujedinjenje. Dr Laza Popović nastojao je da središte Srpskog sokolstva bude u Beogradu. Tehničko vođstvo i sokolski list prešli su iz Karlovaca u Beograd. Zbog svog rada bio je dr Laza Popović zajedno sa ostalim sokolima bačen u tamnicu i optužen u zagrebačkom izdajničkom procesu.

Srpski soko osnovan je u Sremskoj Mitrovici 1905, Šidu 1905, Inđiji 1905, Rumi 1905, Vrdniku 1906, Staroj Pazovi 1906. …U predgovoru Spomenice koju je izdalo Sokolsko društvo u Staroj Pazovi dr Laza Popović istakao je: „Nije bilo veće sirotinje, nije bilo manje iskustva, nije bilo gorih prilika, pa se obaralo, jurišalo i zauzimalo, uvek napred i sa ogromnim oduševljenjem samo napred …onih divnih đaka, bogoslovaca i omladinaca fruškogorskih od pre dvadesetpet i više godina… Čudna su i velika vremena bila, ali za nas nisu prošla.”

Srpski soko u Rumi osnovan je 19. maja 1905. Na skupštini su izabrani: starešina dr Žarko Miladinović; zamenik starešine Dušan Popović, ravnajući učitelj; vođa dr Mladen simonović, advokat; tajnik Tane Birovljev, blagajnik Mihailo Breberina. Sokoli su vežbali u dvorani škole. Vežbale su se proste vežbe i vežbe na spravama. Negovana je i nacionalna pesma. Vršeni su izleti u okolna sela: Voganj, Jarak i Vojku, gde je uvek bio zastupljen “Mali soko”. Priređeni su izleti u Radujevac kod Negotina (lađom kroz Đerdap), Vransku banju, Niš i Staru Srbiju. Društvo je bilo zabranjeno u Prvom svetskom ratu. Sokolsko društvo Ruma intenzivno je radilo od 1928. Svake godine održavalo je javni čas i akademiju na dan Ujedinjenja 1. decembra. Učestvovali su na sletovima u Skoplju, Beogradu, Ljubljani, Pragu, Sarajevu, Zagrebu, Sofiji, Subotici i Šibeniku. Izradom četverogodišnjeg prosvetnog plana po Saveznom prosvetnom odboru započeli su sokoli u Rumi sistematski rad u prosvetnom odboru. Radom je rukovodio prosvetni odbor društva prema planu, uputama saveznog i župskog prosvetnog odbora i prema mesnim prilikama. Društvo je imalo knjižnicu i seoske čete Platičevo, Voganj, Buđanovci i Stejanovci. Geslo društva bilo je: “Napred, napred, ni koraka natrag!”.

Sokolsko društvo Ruma održalo je10. oktobra 1937. komemorativnu sednicu, uz sudelovanje Mešovitog hora realne gimnazije. Sednici je prisustvovao veliki broj građana Rume, a posebno omladine. Predavanje o viteškom kralju Aleksandru održao je profesor Petar Ljubić, a na početku i na kraju sednice govorio je starešina društva A. Lovasić. Društvo je održalo u sokolani 19. septembra 1937. komemorativnu sednicu povodom smrti Tome Masarika, prvog predsednika Čehoslovačke. Komemoraciji je prisustvovalo mnogobrojno građanstvo, celokupno članstvo, naraštaj i deca. O Masariku je govorio prosvetar društva dr Petar Jović.

Sokolsko društvo Ruma održalo je 29. maja 1938. Javni čas. Pre podne održane su probe, doček gostiju i povorka kroz grad. Posle podne izvedena je javna vežba sa svim vrstama i na kraju igrana odbojka.

Gangl, prvi zamenik starešine Saveza Sokola, posetio je na poziv rumskih sokola Rumu 18. maja 1938. Dva dana pre dolaska Sokolsko društvo pozvalo je građane da svoje domove i radnje iskite narodnim bojama. Poziv je naišao na odziv i 18. maja glavne ulice bile su iskićene. Gangl je stigao vozom iz Beograda. U njegovoj pratnji bili su dr Mihailo Gradojević, starešina sokolske župe i Dragi Lazarević, član uprave i saradnik „Pravde”. U pet automobila, domaći i gosti, krenuli su u stan dr Petra Jovića, prosvetara društva. Gangl je posle toga otišao da poseti gimnaziju. Na ulazu ga je dočekao direktor Mihailo Milinković, uveo je goste u nastavničku sobu, upoznao sa prisutnim nastavnicima, pozdravio kratkom besedom, na koju mu je Gangl odgovorio ističući ulogu koja škola ima u vaspitavanju omladine i značaj uzajamnog razumevanja i dopune sa sokolima. Naročito srdačan doček priredila su deca osnovne škole Ganglu. Deca su se poređala od ulaza, kroz hodnike, do dvorane, gde su čekali svi učitelji i učiteljice. Među decom bio je stari upravitelj škole, koji je tog trenutka zaboravio svoju tešku bolest i izašao da vidi kako prolazi njegovom školom starešina sokola. Gangl je zatim posetio opštinu. Posle ručka Gangl je posetio Venac i manastir Krušedol. Pred manastirskom kapijom, goste je dočekao nastojatelj manastira Sava Petković, sa bratijom. Detaljno i stručno je pokazivao sve znamenitosti zadužbine i svetinje. Gangl je u svom govoru istakao da neće i ne može propasti narod koji ima ovu veru i ovaku snagu. Posle manastira Gangl je otišao na svečanu sokolsku sednicu. U gimnaziji dvorana je bila dupke puna sokola, prijatelja sokolskih, građana i predstavnika svih narodnih, prosvetnih i dobrotvornih društava u Rumi. Bilo je preko 1.500 prisutnih. Posle svečane sednice priređena je večera u Srpskom domu, na kojoj je uzelo učešća više od 80 osoba, mnogi sokoli, predstavnici državnih, i samoupravnih vlasti, društava i udruženja.

Društvo u Rumi bilo je svesno veličine i značaja istorijske 1918. kada je prestala Golgota i nastao Vaskrs srpskog naroda. Odlučilo je da dvadesetogodišnjicu oslobođenja i ujedinjenja proslavi na najsvečaniji način. Društvo je htelo da među svojim pripadnicima ukaže svu lepotu borbe za oslobođenje i ujedinjenje. Kao početak i uvod u proslavu jubilarne godine društvo je sa svim kategorijama i sa biciklističkom sekcijom i mnogobrojnim građanima posetilo Oplenac, zadužbinu kralja Petra, i u njoj pripalilo voštanicu, a nakon održanog pomena, na kome je pevao sokolski hor, položilo venac na grob kralja Petra. Govorio je starešina društva Lovasić. Sokoli su razgledali zadužbinu i njene mozaike. Sokolima su se pridružili siromašniji građani, kojima je ispunjena želja da vide Oplenac.

Sokolsko društvo u Rumi položilo je 1. decembra 1936. u okviru Sokolske Petrove petogodišnjice svečani zavet da će podići dom, u večan spomen kralju Aleksandru, a za telesni, duhovni, moralni, nacionalni i društveni napredak omladine Rume. Sokoli su zamolili Gradsko veće Rume da im pokloni jedno od svojih imanja. Gradsko veće pod predsedništvom nacionalnog radnika Lazara Jovanovića donelo je jednoglasan zaključak 23. aprila 1937. da sokolima dodeli gradilište u sredini grada. Nekoliko građana, kojima je sokolstvo trn u oku, se žalilo i organizovalo protesne skupštine. Više upravne nadzorne vlasti su njihove žalbe odbacile kao neumesne. Po zamisli uprave društva sokolski dom trebao je da bude središte nacionalnog, sokolskog, kulturnog i prosvetnog života i rada u Rumi, pa je radi toga zamišnjeno, da se pored vežbaonice i drugih potrebnih prostorija sazida velika sala sa pozornicom, koja bi služila ne samo rumskim sokolima, već i svim mesnim kulturnim i nacionalnim ustanovama. Idejnu skicu uradio je arhitekta i sokolski radnik Miloš Kovarž.

Rumski sokoli su 3. maja 1939. udarili temelje svom domu, a na osvećenju temelja bili su 21. maja 1939. Đuro Čejović, ministar za fizičko vaspitanje naroda, dr Jovan Radivojević, ban Dunavske banovine i predstavnici vojnih i civilnih vlasti, sokola, mesnih ustanova i građanstvo. Osvećenje Doma obavljeno je 26. novembra 1939. Bio je prisutan bivši narodni poslanik sreza rumskog senator Dimitrije Magarašević. Savez Sokola predstavljali su dr Vladimir Belajčić i Ljubomir Maksimović. Župu Osek zastupao je dr Paja Šumanovac, starešina Sokolskog društva Vinkovci, sa kojim su došli brojni predstavnici njegovog društva sa sokolskom fanfarom. Od sokolskih društava bili su zastupljeni Beograd, Zemun Matica, Zemun I, Pančevo, Šabac, Sremski Karlovci, Sremska Mitrovica, Šid, Inđija i Irig.

Sam čin osvećenja obavio je vikarni episkop Vikentije Prodanov uz asistenciju nekoliko sveštenika. Tolerantni i liberalni kao i svi sokoli rumski sokoli su želeli da se čin osvećenja obavi i po obredu rimokatoličke crkve. To nije bilo moguće, jer im je bilo dostavljeno rešenje đakovačke biskupije, po kome rimokatolička crkva ne može to uraditi, ako ujedno i koja katolička crkva takođe osvećuje.

U govoru koji je održao starešina društva dr Petar Jović, istaknuto je: „…Nas ne smeju i neće ni jednoga časa pokolebati u našem sokolskom i nacionalnom radu trenutne žalosne pojave i teške prilike u izvesnim krajevima naše otadžbine, u kojima su naša braća i sestre izvrgnuti pogrdama i napadajima, a njihova i sokolska imovina oštećivanjima i uništavanju. Isto tako neće ubiti naše slovenske osećaje i misli momentalna zla sudbina braće Slovena sa severa, jer mi i pored svega toga duboko verujemo u preporod i misiju Slovenstva.

„A ako – po pismu brata dr-a Laze Popovića – poneku bitku i izgubimo, mi još do sada nismo pobeđeni”. A nećemo biti pobeđeni ako – opet po rečima brata dr-a Laze Popovića – naš sokolski dom bude „kovačnica karaktera za velike poslove, koji nas čekaju.”

Socijalni odsek Sokolskog društva Ruma održao je 6. aprila 1940. akademiju u Sokolskom domu kralja Ujedinitelja. Nastupio je hor sokolica pevačica pod upravom Katice Nenadović. Na akademiji ženska deca vežbala su tačku „Devojčice pričaju”, ženska deca iz gimnazije tačku „Polkin ples”, članice i naraštajke tačku „Valcer”, ženski naraštaj u narodnim nošnjama tačku „Proste vežbe za 1941 godinu”. Muška i ženska deca izvela su tri prikaza J. Udickog, od kojih se isticala „Vesela gozba”. Sokolana je bila ukrašena slikama, zelenilom i ćilimovima.

Za vreme Drugog svetskog rata Savez Sokola bio je zabranjen. Posle rata Predseništvo ASNOS-a donelo je odluku kojom se ovlašćuje Inicijativni sportski odbor Srbije, da može preuzeti na rukovanje svu pokretnu i nepokretnu imovinu bivših fiskulturnih saveza, koju će upotrebiti za reoganizaciju i unapređenje fiskulture.

Rato Dugonjić u svom članku „11 novembar”, optužio je  „Soko” zajedno sa  „Hrvatskim Orlom”, da je nastojao da omladinu odgoji u šovinističkom i antidemokratskom duhu. Orlovi su bili klerikalna telovežbena organizacija koja je podržavala Austriju, a sokoli su bili liberalna organizacija koja se borila za Jugoslaviju. Listu „Fiskultura” u kome je objavljen njegov članak nije smetalo da u članku Jozefa Pospeha „Fiskultura u Novoj Čehoslovačkoj” istakne da se za osnovno telesno vaspitanje u tadašnjoj Čehoslovačkoj brinuo Soko. Posle pet decenija sokoli su 1992. obnovili svoj rad.

Saša Nedeljković – član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije