ИН4С

ИН4С портал

Шпадијер: Светиња је лијепа само док се чека

1 min read

Милица Шпадијер

Овај живот и дешавања у њему су – упркос њу ејџ филозофији која нас убеђује да живот, истина, јесте тежак, али је једноставан – ипак врло компликовани.

Рецимо, медицина, физика, хемија и остале природне науке нису области у које се људи ван струке често мешају.

Када се то деси, добијемо антивакцинаше, равноземљаше и сличне покрете засноване на незнању и самоуверености.

Иако није природна наука, и право се доскора сматрало облашћу у коју се лаици не петљају, из простог разлога што могу много да изгубе ако нешто погрешно протумаче – а закони нису једноставни.

Читајући текст Бориса Дежуловића „Спасимо српске светиње“, у којем износи свој став о актуелним дешавањима у Црној Гори, стекла сам утисак да се он са горенаведеним не слаже.

Нисам упозната са његовим формалним правним образовањем, иако неформално може бити добро поткован у тој области, па ме је прилично зачудило када сам наишла на следеће: „ријеч је била о некаквом Закону о слободи вјероисповијести, акту којим црногорски парламент – како сам схватио забринуто светосавље – под кринком слободе вјероисповиједања намјерава Српској православној цркви отети стољетне манастире на челу с митским Острогом, па их у катастарским књигама преписати на црногорску државу.

На страну што сам, не буди лењ, прочитао приједлог Закона и узалуд у њему тражио параграф о отимању манастира Острог и осталих српских светиња у Црној Гори…

Дежуловић, дакле, није био лењ, што је за сваку похвалу.

Он је предлог Закона прочитао и у њему није нашао ништа спорно, за разлику од прилично великог броја правних стручњака, или како их аутор назива „забринуто српско светосавље“.

Чак ни Венецијанска комисија није желела да улази у причу око црквене имовине (биће да није схватала да се то све лако решава читањем предлога закона).

Зашто се, онда, један писац и новинар одлучио на то?

Из естетских разлога.

Наиме, Дежуловић памти манастире на простору СФРЈ из „бољих дана“.

Острог из ’70-их када се до манастира у стени није могло аутомобилом.

За Ђурђеве ступове каже: „У том давном међувремену између дјетињства и зрелих средњих година, као студент повијести умјетности лутао сам Србијом од манастира до манастира, радећи амбициозни семинарски рад на тему ‘Српска сакрална архитектура средњег вијека између Бизанта и романике’: видио сам тако, рецимо, изнад Новог Пазара гласовите Ђурђеве ступове, што су осамдесетих изгледали баш као рушевине ирског дворца Моyдрум с омота албума U2 „The Unforgettable Fire“, и видио сам их опет двадесет година касније, ‘стручно обновљене’ у грозници изненада пробуђеног српског православља“.

Нисам баш сигурна шта је у том раду толико амбициозно, мање-више свако ко има неко знање из историје уметности зна да су српске средњовековне цркве између византијске и романичке архитектуре.

Оно што јесте амбициозно је Дежуловићева идеја да се он разуме, дакле, не само у право, не само у историју уметности, па чак не ни само у конзерваторске радове (Ђурђеве ступове обнављали су стручњаци, почев од проф. др Јована Нешковића, који је на Архитектонском факултету докторирао управо са темом Ђурђевих ступова; манастир је уписан и на Листу светске културне баштине Унеска, па радови подлежу мониторингу светских експерата), већ и у праву и суштинску улогу сакралне архитектуре – да прија његовом оку.

Страшно је, ружно и неодговорно, али што је најтужније, чини се не и злонамерно, оно што је Дежуловић покушао својим текстом.

Он би само желео да цркве остану митска места.

То је у реду, и ја бих волела да не постоје аутомобили. Не би ми, ипак, никада пало на памет да у ситуацији у којој је аутомобил у исто време и нечије превозно средство, и радно место, а можда и једино што има, причам о штетности мотора са унутрашњим сагоревањем.

Да црква управо то може да значи народу, требало би да разуме свако ко себе сматра делом народа, а да она не постоји без имовине требало би да разуме баш свако.

Један мој пријатељ је Дежуловићев приступ овом питању, које је створило огромне тензије у Црној Гори, држави уништеној на толико начина, од којих је најгори заправо поларизација друштва јер се све остало да опет изградити, назвао „одсуством осећаја за контекст“.

Одсуство тог осећаја сродно је одсуству емпатије, а налазим и да је блиско гордости која се, нажалост, може ишчитати из ауторових „пет шокова“ (готово као неко античудо) које доживљава под Острогом, када долази поново да га посети.

Један од њих је то што је паркинг затрпан аутомобилима (ружно, слажем се, као што сам горе навела) „свих могућих српских и црногорских таблица“ (зашто је то било неопходно истаћи?), а други што је подигнута нова („наказна бетонска“) црква у подножју.

Поменула сам раније да се до Острога у стени дуго није могло аутомобилом, што имплицира да се морало пешице или на коњу. Велики део становништа није могао ни једно ни друго, а обично црквама прва намена (this may come as a shock) није задовољавање естетских потреба Бориса Дежуловића, већ верске заједнице и обављање богослужења, крштења, венчања, опела и сл, што се није могло у горњем манастиру.

Али, како парафраза стихова Десанке Максимовић у наслову каже, некима су светиње лепе само док су порушене и недоступне, односно „на крају свијета, запуштене и напуштене од властитога стада“.

А неки од вишедеценијске конфузије која им се наталожила у главама не могу да виде шта се дешава овде и сада, неки не могу да изађу из ’90-их, неки не могу да превазиђу своје симпатије и антипатије, лаке идеолошке поделе и да заузму јасан став, а некакво мишљење имају.

Такво мишљење је резултат потребе за илузијом равнотеже, сагледавањем обе стране и насилним стављањем знака једнакости, попут изгледа да је закон лош, али је лоша и црква, у баш свакој ситуацији, што су заправо симптоми лењости и/или страха од озбиљнијег промишљања.

То се, бојим се, може ишчитати из закључка до којег је Борис Дежуловић дошао: „Све, наиме, кад би спорним црногорским законом величанствени Острог и био преписан Ђукановићевој мафијашкој држави, све и кад би га подгоричке власти продале British Museum-у у Лондону – или, још боље, камен по камен раставили и углавили у окомиту литицу неког од дивовских хотела изнад Будве, као коцкарницу за Милове руске и земунске колеге, да им буде ближе док с тетовираних шија скидају тешке златне кајле и вјешају их своме заштитнику Василију – не би чудесни Острог најебао горе него што је најебао овако, под бригом и пажњом рођене Српске православне цркве.“

Занимљиво је и то што се он Острога сетио „бауљајући по јужнославенским порталима и видјевши вијест о некаквим протестима у Београду“, а не некаквим масовним протестима у Црној Гори, који трају од краја прошле године, када је овај срамни предлог закона изгласан у Скупштини.

Закон је сраман из много разлога, али у друштву у којем живимо и које, упркос свему, јесте грађанско, главни разлог је тај што је неуставан. Он крши чланове Устава 17, 19, 58, 147, као и чланове 28 и 112 Закона о својинско правним односима, односно чланове 1, 8 и 9 Закона о парничном поступку.

Против њега су сви који разумеју да би Устав једне земље морао да гарантује основна људска права и слободе њеним грађанима, а да власт не сме да их понижава кршећи тај исти Устав.

За остале важи реченица са почетка текста.

Ауторка је класична филолошкиња и преводитељка, Милица Шпадијер

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

25 thoughts on “Шпадијер: Светиња је лијепа само док се чека

  1. Lijen sam da pročitam što ova pametna Špadijerka piše a i taj Dežulović al toliko mržnje na jednom mjestu nijesm našao kao u ovim komentarima koji su odraz čistog fašizma jednog dijela svetosavaca.Strašno.

  2. Дотична млада дама је филолог, а не некаква лошкиња. Далеко је она од било чега лошег.
    ‘…стручно обновљене’ у грозници изненада пробуђеног српског православља“. Ова Дежуловићеве умотворина из које исијава подсмех, јесте подсећање на речи другог потомка националних конвертита новинара Горана Милића које гласе, парафразирам: „Напустио сам Београд када су почели да се поново љубе у образ три пута“. Што ме опет подсетило на тврдњу коју је изнео покојни Зоран Ђинђић да је за Запад добар само онај Србин који не брани српске националне интересе.
    СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ ВРАГУ!

  3. Naša Bjørk, Milica naša carica!
    Filolog i prevodilac, Milica Špadijer.

    P.S. Djikane, liše naše matematike i lenjira, spreman li si bratac za new age barokoko???
    Ili je to samo u nji’nim glavahh.

    Da im pokažemo Tor, Valhalu jedinu sigurnu.me destinejšn.
    Onako, klasično korektno?

  4. Milice, bravo, utjesi me. Prezime ti govori da si iz Crne Gore, a mozda i zivis u njoj? Voljela bih da da. To bi znacilo da imamo jos mladih, lijepih, obrazovanih, hrabrih, slobodomislecih, nezavisnih intelektualaca, za koje sira javnost ne zna. Vidi se da si dosta radila na svom obrazvanju, a Bog ti je dao prirodnu inteligenciju i talenat za pisanje – umnozavaj ga. Casti nas cesce, a, hvala Bogu, vrijeme i dogadjaji su bas inspirativni

  5. Dežulović, neobična, ponekad ljevičarska a ponekad desničarska ikona postjugoslovenskog neoliberalnog miljea. Zavisno od potreba i ciljeva građanskih i radničkih masa. Ipak, volim da pročitam njegove tekstove makar da budem u toku kako se i u kom pravcu komesarski usmjerava javnost (srpsko)hrvatskog govornog područja ili kako to danas vole da kažu „spinuje“. Jer, dobar spin je bolje oružje nego desetine žbira na terenu, bolji od stotina partijskih konferencija. No, ovim njegovim tekstom sam baš zatečen. A evo i zašto – prvo šta je familija Dežulović radila pod Ostrogom, ako njegov otac nije htio da, zbog očito ideoloških razloga, ni proviri u manastir, već je šetkao gore dolje, čekajući da dijete i žena završe ono zbog čega su došli? Cilj te njegove prve dječačke posjete očito nije bio ni estetske prirode već po svoj prilici molitvene. Zbog toga mislim da je ta posjeta bila uspješna, to jest da je Sveti Vasilije izliječio i blagoslovio Dežuloviće koji su mu sa svojom mukom došli iz daleke Dalmacije, prominuvši pritom desetine samostana ( franjevačkih i dominikanskih), župskih crkava, ali i opustjelih i razrušenih pravoslavnih svetinja. A vjerovatno da tada Dežulovići nijesu imali nikakvih primjedbi što je molitvu očitao pravoslavni pop, pominjući pri tom i tražeći oproštaj i zastupništvo od Svetog Save, Simeona, Stefana Dečanskog i ostalih „mrskih“ svetosavaca. Nebitno. Nebitno je i to kakvi su grijesi bili na njihovoj savjesti. Bitno je da su oni otišli zdravi, izliječeni i da ga snaga te molitve sudeći po Borisovoj fizionomiji i gordosti drži i dan danas. A da je Dežulović bio kako tada tako i danas fasciniran srpskom bogomoljom i ne pokušava da sakrije. Toliko da je kao odrastao obilazio sve stare srpske svetinje. Ali duha pravoslavnoga očito nije uspio da stekne. To me podsjeća na jednu staru rusku priču o psu koji je proveo godine u dubokoj mračnoj šumi, ali nije uspio da postane vuk.
    Druga stvar koja me je iznenadila je Dežulovićeva strastvena potreba da se umiješa u stvari onih prostih folk(lornih) pravoslavnih Srba od kojih se užasava i koji ne bi ni u kom slučaju trebalo da se dotaknu njegovog tankoćutnog hrvatskog domoljubnog ukusa. U njihovu dogmu, u njihove svetinje, arhitekturu, u njihovu etiku i estetiku! Jer, njegovo ljevičarenje, koliko god bilo isticano u prvi plan nikad nije izašlo iz obrasca hrvatske svete posebnosti u odnosu na „pogani pravoslavni rod“ . To što je sva Dalmacija nakalemljena unijatskim nožem na srpski i svetosavski korijen nema veze. Nedostatak stida ili nedostatak znanja o pravoslavnoj vjeri? Opet nebitno, jer Dežulović je ovim tekstom smjestio sebe među istorijske navodnike koje su kraj riječi Hrvat stavili s jedne strane Miroslav Krleža a sa druge Jovan Dučić.

  6. Ovaj zakon kao da je pisao don Korleone,i kad Dežulivić kaže da u njemu nema ništa sporno jednostavno laže.Njegov tekst u Novostima je pun poluistina i usiljenog humora,dobro on tačno cilja određeni dio publike,uglavnom Srba koji će reći bravo Boro šta će nam Crkva,šta će nam Pravoslavlj,šta će nam Svetosavlje to nije kul.A za Pupina,Milankovića i Teslu je to bilo sve,a za ove jadonje ništa.Ovaj zakon podsjeća na neprijateljsko preuzimanje koje su korporacije učinile nad manjim firmama od sebe,i kombinaciju mafijaškog preuzimanjem-daćemo vam ponudu koju ne možete odbiti.Dobro zna se ko je autor ovig sramnog zakona,vidi se taj rukopis.Ateisti i vojni savez pišu zakone o veri i religiji.Aliluja

  7. Идемо редом: Војска Србије је сваког дана све јача а њени главни савезници Русија и Кина имају наоружање које је три генерације испред наоружања трулих НАТО фашиста. То су видели Турци па су разумно одмах купили С 400. То најбоље показује стање на терену ( Блиски исток ) где се показало да је ПВО америчких база бескористан. С друге стране, ШИПТАРИ И МОНТЕНЕГРИНИ ИМАЈУ ИСТЕ ГАЗДЕ али НАТО вампири много више воле шиптаре. ЗНАЧИ, шиптарска војска није опасност за Србију него за Црну Гору

  8. 11 ranjenih u napadu Irana, čitaj slobodno 11 mrtvih. Priznali. ONAJ VOJNI ANALITIČAR ODE SA KATEDRE, ŠTO SU SE DOGOVORILI. ONAJ LAŽOV, PA SU U PIJESAK. PRIZNALI LJUDI! OVO JE TEK POČETAK. 30 MRTVIH SAOPŠTIO IRAN. TAKO ĆE I BITI. ODE ONAJ LUPEŽ!

  9. EVO GA, SAD ĆE DA IZMJERE ISTORISKA TEŽINU KOMITSKOG POKRETA,, TEŽINU NIKOLINIH ZAKONA, JE LI OD 1918 ILI OD MNOGO PRIJE. BBBBRRRRAVOOOOOOO!

  10. ON KRŠI LJUDSKO DOSTOJANSTVO.
    SVI USTAVI ČLANOVI SU NISTAVNI PRED BOGOM.
    AKO KLEPTOMANI, I JUDE PIŠU TAJ USTAV..
    800 GODINA SE ODBRANILA VJERA PA ĆE I OD OVIH 30 GODINA
    OVE FUKARE LUPEŽA I NESOJA.
    ZAMISLITE CRNOGORSKU INTELEKTUALNU ELITU.
    IZABRALI GUZICU I PRODALI VJERU ZA VEČERU.
    ĐECA IM NIJESU U CRNOJ GORI.
    NO SE ŠKOLUJU DA JE ČIM DOĐU JE POSERU KA RODITELJI.
    E NEĆEMO VAM DAT IZRODI I NESOJI..

    1. Вјера се брани ево 2000 година. 800 година је од добијања аутокефалности србске Цркве.

  11. DOBRA NOVOST! NA PROTESTU SE TRAŽI MEDJU NARODNA RASPRAVA. TRAŽE DA DRŽAVA SRBIJA POKRENE RASPRAVU O IMOVINI SPC. BRAVO! NEMA RASPRAVE SA DUŠKOM U CRNOJ GORI.

  12. Taj sjajni novinar i publicista, autor kovanice najbliže istini “ dogovoreni rat“, jednostavno nije odoljeo – jače njega!
    I meni je žao zbog toga.
    Bolji je Dežulović od tog njemu nepotrebnog i nedostojnog pamfleta.
    Kako ja svakako neću da sudim o njemu na osnovu jednog teksta kakav gođ da je!
    Ne bi bilo pošteno.

    1. Бетовене дај име своје па да те поменем сутра да се помолим за тебе.

    2. Залуд вам је чекати Бетовене?Једино можете од Господара добити дрвено корито са све помијама да се налочете сплачина у цркве рода Србинова га улазити нећете.

    3. U tome je tvoj (vaš) problem, moj Komlene, to uporno čekanje nečega i nekoga. Tvoje kolege u čekanju, znam ih nekoliko, nikada nisu ni za jednu crkvu dali nijednu jedinu paru, vjerojatno čekajući da to bude „naše“ (tj „vaše“). Jednako će se ponašati i ako ikad bude „vaše“ jer su svi tvoji istomišljenici uglavnom kamataši i secikese, koji ne bi ni žednome čašu vode dali na pragu od kuće, a kamoli podnijeli kakvu veću žrtvu zbog bilo čega. Zato, nikad nećete dočekati.

    4. Не знам шта чекаш, али би ти препоручио нешто друго да прочиташ, то јест упутићу те на мој блог да прочиташ илустрацуију себе самога. Адресу ћу поставити доле испод текста.

      Аутор ме подсети на нешто што сам давно проучавао на Рајерсоновом Колеџу у Торноту још давних осамдесетзих година. Рецимо једна грана права се односи и на техничке науке пошто је некада потребно да неко има обострано знање из техничких и и правне науке како бих могао да псше документа везана за област инжињеринга. Не може један адвокат који нема знања из области инжењеринга да пише патент или патентни документ. То раде специјализовани стручњаци који поседују знање из обе области. Због тога сам један део свога животапосветио правној науци. Тада беше једна дивна особа предавач увода у право по имену Морице Арчер која је била и писац уџбеника. Већ у другом или трећем пасусу описујући природу правне науке између осталог описала је због чега је небројено пута кроз историју човечанства народ устајао и буном поништавао законе. Зато слажем се са Ауторком да они који не разумеју основе правне науке и правног система не би требали да они тумаче законе. Чак и сами адвокати ако уђу у сукоб са законом не препоручује им се да се на суду сами бране, а то из простог разлога пристрасности. То се у ствари не препоручује никоме, не само адвокатима ако је реч о правом суду, а не о Хашком казамату који је судио невиним Србима, јер на њему и не беху истински судије већ неки правни приправници и судски писари који су само изрицали оно које су писали овакви као овај главни „јунак“ ауторкине приче. Зато, моје би овде једно друго питање било. Да ли су они који су писали закон против кога је устао народ и заиста првни стручњаци по знању или су то звању? Увек је народ устајао против закона које су писали они који су били правници по звању а не никада против оних које су писали правници по знању. Који су ти који су у Подгоричком Пашалуку написали закон по коме те кадија тужи и суди, ја сам их описао у једном одломку из мог живописанија овде https://slobodaitradicija.blogspot.com/. Први чланак под насловом Само Свиња Вере Нема говори о многима па и о и таквим правницима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *