Špadijer: Svetinja je lijepa samo dok se čeka
1 min read
Milica Špadijer
Ovaj život i dešavanja u njemu su – uprkos nju ejdž filozofiji koja nas ubeđuje da život, istina, jeste težak, ali je jednostavan – ipak vrlo komplikovani.
Recimo, medicina, fizika, hemija i ostale prirodne nauke nisu oblasti u koje se ljudi van struke često mešaju.
Kada se to desi, dobijemo antivakcinaše, ravnozemljaše i slične pokrete zasnovane na neznanju i samouverenosti.
Iako nije prirodna nauka, i pravo se doskora smatralo oblašću u koju se laici ne petljaju, iz prostog razloga što mogu mnogo da izgube ako nešto pogrešno protumače – a zakoni nisu jednostavni.
Čitajući tekst Borisa Dežulovića „Spasimo srpske svetinje“, u kojem iznosi svoj stav o aktuelnim dešavanjima u Crnoj Gori, stekla sam utisak da se on sa gorenavedenim ne slaže.
Nisam upoznata sa njegovim formalnim pravnim obrazovanjem, iako neformalno može biti dobro potkovan u toj oblasti, pa me je prilično začudilo kada sam naišla na sledeće: „riječ je bila o nekakvom Zakonu o slobodi vjeroispovijesti, aktu kojim crnogorski parlament – kako sam shvatio zabrinuto svetosavlje – pod krinkom slobode vjeroispovijedanja namjerava Srpskoj pravoslavnoj crkvi oteti stoljetne manastire na čelu s mitskim Ostrogom, pa ih u katastarskim knjigama prepisati na crnogorsku državu.
Na stranu što sam, ne budi lenj, pročitao prijedlog Zakona i uzalud u njemu tražio paragraf o otimanju manastira Ostrog i ostalih srpskih svetinja u Crnoj Gori…“
Dežulović, dakle, nije bio lenj, što je za svaku pohvalu.
On je predlog Zakona pročitao i u njemu nije našao ništa sporno, za razliku od prilično velikog broja pravnih stručnjaka, ili kako ih autor naziva „zabrinuto srpsko svetosavlje“.
Čak ni Venecijanska komisija nije želela da ulazi u priču oko crkvene imovine (biće da nije shvatala da se to sve lako rešava čitanjem predloga zakona).
Zašto se, onda, jedan pisac i novinar odlučio na to?
Iz estetskih razloga.
Naime, Dežulović pamti manastire na prostoru SFRJ iz „boljih dana“.
Ostrog iz ’70-ih kada se do manastira u steni nije moglo automobilom.
Za Đurđeve stupove kaže: „U tom davnom međuvremenu između djetinjstva i zrelih srednjih godina, kao student povijesti umjetnosti lutao sam Srbijom od manastira do manastira, radeći ambiciozni seminarski rad na temu ‘Srpska sakralna arhitektura srednjeg vijeka između Bizanta i romanike’: vidio sam tako, recimo, iznad Novog Pazara glasovite Đurđeve stupove, što su osamdesetih izgledali baš kao ruševine irskog dvorca Moydrum s omota albuma U2 „The Unforgettable Fire“, i vidio sam ih opet dvadeset godina kasnije, ‘stručno obnovljene’ u groznici iznenada probuđenog srpskog pravoslavlja“.
Nisam baš sigurna šta je u tom radu toliko ambiciozno, manje-više svako ko ima neko znanje iz istorije umetnosti zna da su srpske srednjovekovne crkve između vizantijske i romaničke arhitekture.
Ono što jeste ambiciozno je Dežulovićeva ideja da se on razume, dakle, ne samo u pravo, ne samo u istoriju umetnosti, pa čak ne ni samo u konzervatorske radove (Đurđeve stupove obnavljali su stručnjaci, počev od prof. dr Jovana Neškovića, koji je na Arhitektonskom fakultetu doktorirao upravo sa temom Đurđevih stupova; manastir je upisan i na Listu svetske kulturne baštine Uneska, pa radovi podležu monitoringu svetskih eksperata), već i u pravu i suštinsku ulogu sakralne arhitekture – da prija njegovom oku.
Strašno je, ružno i neodgovorno, ali što je najtužnije, čini se ne i zlonamerno, ono što je Dežulović pokušao svojim tekstom.
On bi samo želeo da crkve ostanu mitska mesta.
To je u redu, i ja bih volela da ne postoje automobili. Ne bi mi, ipak, nikada palo na pamet da u situaciji u kojoj je automobil u isto vreme i nečije prevozno sredstvo, i radno mesto, a možda i jedino što ima, pričam o štetnosti motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Da crkva upravo to može da znači narodu, trebalo bi da razume svako ko sebe smatra delom naroda, a da ona ne postoji bez imovine trebalo bi da razume baš svako.
Jedan moj prijatelj je Dežulovićev pristup ovom pitanju, koje je stvorilo ogromne tenzije u Crnoj Gori, državi uništenoj na toliko načina, od kojih je najgori zapravo polarizacija društva jer se sve ostalo da opet izgraditi, nazvao „odsustvom osećaja za kontekst“.
Odsustvo tog osećaja srodno je odsustvu empatije, a nalazim i da je blisko gordosti koja se, nažalost, može iščitati iz autorovih „pet šokova“ (gotovo kao neko antičudo) koje doživljava pod Ostrogom, kada dolazi ponovo da ga poseti.
Jedan od njih je to što je parking zatrpan automobilima (ružno, slažem se, kao što sam gore navela) „svih mogućih srpskih i crnogorskih tablica“ (zašto je to bilo neophodno istaći?), a drugi što je podignuta nova („nakazna betonska“) crkva u podnožju.
Pomenula sam ranije da se do Ostroga u steni dugo nije moglo automobilom, što implicira da se moralo pešice ili na konju. Veliki deo stanovništa nije mogao ni jedno ni drugo, a obično crkvama prva namena (this may come as a shock) nije zadovoljavanje estetskih potreba Borisa Dežulovića, već verske zajednice i obavljanje bogosluženja, krštenja, venčanja, opela i sl, što se nije moglo u gornjem manastiru.
Ali, kako parafraza stihova Desanke Maksimović u naslovu kaže, nekima su svetinje lepe samo dok su porušene i nedostupne, odnosno „na kraju svijeta, zapuštene i napuštene od vlastitoga stada“.
A neki od višedecenijske konfuzije koja im se nataložila u glavama ne mogu da vide šta se dešava ovde i sada, neki ne mogu da izađu iz ’90-ih, neki ne mogu da prevaziđu svoje simpatije i antipatije, lake ideološke podele i da zauzmu jasan stav, a nekakvo mišljenje imaju.
Takvo mišljenje je rezultat potrebe za iluzijom ravnoteže, sagledavanjem obe strane i nasilnim stavljanjem znaka jednakosti, poput izgleda da je zakon loš, ali je loša i crkva, u baš svakoj situaciji, što su zapravo simptomi lenjosti i/ili straha od ozbiljnijeg promišljanja.
To se, bojim se, može iščitati iz zaključka do kojeg je Boris Dežulović došao: „Sve, naime, kad bi spornim crnogorskim zakonom veličanstveni Ostrog i bio prepisan Đukanovićevoj mafijaškoj državi, sve i kad bi ga podgoričke vlasti prodale British Museum-u u Londonu – ili, još bolje, kamen po kamen rastavili i uglavili u okomitu liticu nekog od divovskih hotela iznad Budve, kao kockarnicu za Milove ruske i zemunske kolege, da im bude bliže dok s tetoviranih šija skidaju teške zlatne kajle i vješaju ih svome zaštitniku Vasiliju – ne bi čudesni Ostrog najebao gore nego što je najebao ovako, pod brigom i pažnjom rođene Srpske pravoslavne crkve.“
Zanimljivo je i to što se on Ostroga setio „bauljajući po južnoslavenskim portalima i vidjevši vijest o nekakvim protestima u Beogradu“, a ne nekakvim masovnim protestima u Crnoj Gori, koji traju od kraja prošle godine, kada je ovaj sramni predlog zakona izglasan u Skupštini.
Zakon je sraman iz mnogo razloga, ali u društvu u kojem živimo i koje, uprkos svemu, jeste građansko, glavni razlog je taj što je neustavan. On krši članove Ustava 17, 19, 58, 147, kao i članove 28 i 112 Zakona o svojinsko pravnim odnosima, odnosno članove 1, 8 i 9 Zakona o parničnom postupku.
Protiv njega su svi koji razumeju da bi Ustav jedne zemlje morao da garantuje osnovna ljudska prava i slobode njenim građanima, a da vlast ne sme da ih ponižava kršeći taj isti Ustav.
Za ostale važi rečenica sa početka teksta.
Autorka je klasična filološkinja i prevoditeljka, Milica Špadijer
Lijen sam da pročitam što ova pametna Špadijerka piše a i taj Dežulović al toliko mržnje na jednom mjestu nijesm našao kao u ovim komentarima koji su odraz čistog fašizma jednog dijela svetosavaca.Strašno.
Docekat ce,, oni „da im se vrati .nikad ili dva dana kasnije
Dotična mlada dama je filolog, a ne nekakva loškinja. Daleko je ona od bilo čega lošeg.
‘…stručno obnovljene’ u groznici iznenada probuđenog srpskog pravoslavlja“. Ova Dežulovićeve umotvorina iz koje isijava podsmeh, jeste podsećanje na reči drugog potomka nacionalnih konvertita novinara Gorana Milića koje glase, parafraziram: „Napustio sam Beograd kada su počeli da se ponovo ljube u obraz tri puta“. Što me opet podsetilo na tvrdnju koju je izneo pokojni Zoran Đinđić da je za Zapad dobar samo onaj Srbin koji ne brani srpske nacionalne interese.
SLOGA BIĆE PORAZ VRAGU!
Naša Bjørk, Milica naša carica!
Filolog i prevodilac, Milica Špadijer.
P.S. Djikane, liše naše matematike i lenjira, spreman li si bratac za new age barokoko???
Ili je to samo u nji’nim glavahh.
Da im pokažemo Tor, Valhalu jedinu sigurnu.me destinejšn.
Onako, klasično korektno?
Milice, bravo, utjesi me. Prezime ti govori da si iz Crne Gore, a mozda i zivis u njoj? Voljela bih da da. To bi znacilo da imamo jos mladih, lijepih, obrazovanih, hrabrih, slobodomislecih, nezavisnih intelektualaca, za koje sira javnost ne zna. Vidi se da si dosta radila na svom obrazvanju, a Bog ti je dao prirodnu inteligenciju i talenat za pisanje – umnozavaj ga. Casti nas cesce, a, hvala Bogu, vrijeme i dogadjaji su bas inspirativni
Dežulović, neobična, ponekad ljevičarska a ponekad desničarska ikona postjugoslovenskog neoliberalnog miljea. Zavisno od potreba i ciljeva građanskih i radničkih masa. Ipak, volim da pročitam njegove tekstove makar da budem u toku kako se i u kom pravcu komesarski usmjerava javnost (srpsko)hrvatskog govornog područja ili kako to danas vole da kažu „spinuje“. Jer, dobar spin je bolje oružje nego desetine žbira na terenu, bolji od stotina partijskih konferencija. No, ovim njegovim tekstom sam baš zatečen. A evo i zašto – prvo šta je familija Dežulović radila pod Ostrogom, ako njegov otac nije htio da, zbog očito ideoloških razloga, ni proviri u manastir, već je šetkao gore dolje, čekajući da dijete i žena završe ono zbog čega su došli? Cilj te njegove prve dječačke posjete očito nije bio ni estetske prirode već po svoj prilici molitvene. Zbog toga mislim da je ta posjeta bila uspješna, to jest da je Sveti Vasilije izliječio i blagoslovio Dežuloviće koji su mu sa svojom mukom došli iz daleke Dalmacije, prominuvši pritom desetine samostana ( franjevačkih i dominikanskih), župskih crkava, ali i opustjelih i razrušenih pravoslavnih svetinja. A vjerovatno da tada Dežulovići nijesu imali nikakvih primjedbi što je molitvu očitao pravoslavni pop, pominjući pri tom i tražeći oproštaj i zastupništvo od Svetog Save, Simeona, Stefana Dečanskog i ostalih „mrskih“ svetosavaca. Nebitno. Nebitno je i to kakvi su grijesi bili na njihovoj savjesti. Bitno je da su oni otišli zdravi, izliječeni i da ga snaga te molitve sudeći po Borisovoj fizionomiji i gordosti drži i dan danas. A da je Dežulović bio kako tada tako i danas fasciniran srpskom bogomoljom i ne pokušava da sakrije. Toliko da je kao odrastao obilazio sve stare srpske svetinje. Ali duha pravoslavnoga očito nije uspio da stekne. To me podsjeća na jednu staru rusku priču o psu koji je proveo godine u dubokoj mračnoj šumi, ali nije uspio da postane vuk.
Druga stvar koja me je iznenadila je Dežulovićeva strastvena potreba da se umiješa u stvari onih prostih folk(lornih) pravoslavnih Srba od kojih se užasava i koji ne bi ni u kom slučaju trebalo da se dotaknu njegovog tankoćutnog hrvatskog domoljubnog ukusa. U njihovu dogmu, u njihove svetinje, arhitekturu, u njihovu etiku i estetiku! Jer, njegovo ljevičarenje, koliko god bilo isticano u prvi plan nikad nije izašlo iz obrasca hrvatske svete posebnosti u odnosu na „pogani pravoslavni rod“ . To što je sva Dalmacija nakalemljena unijatskim nožem na srpski i svetosavski korijen nema veze. Nedostatak stida ili nedostatak znanja o pravoslavnoj vjeri? Opet nebitno, jer Dežulović je ovim tekstom smjestio sebe među istorijske navodnike koje su kraj riječi Hrvat stavili s jedne strane Miroslav Krleža a sa druge Jovan Dučić.
Ovaj zakon kao da je pisao don Korleone,i kad Dežulivić kaže da u njemu nema ništa sporno jednostavno laže.Njegov tekst u Novostima je pun poluistina i usiljenog humora,dobro on tačno cilja određeni dio publike,uglavnom Srba koji će reći bravo Boro šta će nam Crkva,šta će nam Pravoslavlj,šta će nam Svetosavlje to nije kul.A za Pupina,Milankovića i Teslu je to bilo sve,a za ove jadonje ništa.Ovaj zakon podsjeća na neprijateljsko preuzimanje koje su korporacije učinile nad manjim firmama od sebe,i kombinaciju mafijaškog preuzimanjem-daćemo vam ponudu koju ne možete odbiti.Dobro zna se ko je autor ovig sramnog zakona,vidi se taj rukopis.Ateisti i vojni savez pišu zakone o veri i religiji.Aliluja
Idemo redom: Vojska Srbije je svakog dana sve jača a njeni glavni saveznici Rusija i Kina imaju naoružanje koje je tri generacije ispred naoružanja trulih NATO fašista. To su videli Turci pa su razumno odmah kupili S 400. To najbolje pokazuje stanje na terenu ( Bliski istok ) gde se pokazalo da je PVO američkih baza beskoristan. S druge strane, ŠIPTARI I MONTENEGRINI IMAJU ISTE GAZDE ali NATO vampiri mnogo više vole šiptare. ZNAČI, šiptarska vojska nije opasnost za Srbiju nego za Crnu Goru
11 ranjenih u napadu Irana, čitaj slobodno 11 mrtvih. Priznali. ONAJ VOJNI ANALITIČAR ODE SA KATEDRE, ŠTO SU SE DOGOVORILI. ONAJ LAŽOV, PA SU U PIJESAK. PRIZNALI LJUDI! OVO JE TEK POČETAK. 30 MRTVIH SAOPŠTIO IRAN. TAKO ĆE I BITI. ODE ONAJ LUPEŽ!
Milice, vidi se da Imas kompleks od Dezulovica.
Od takvih može da se dobije samo kompleks više vrednosti…
Milogorac, pisi crnogorski, ne razumem te nista.
EVO GA, SAD ĆE DA IZMJERE ISTORISKA TEŽINU KOMITSKOG POKRETA,, TEŽINU NIKOLINIH ZAKONA, JE LI OD 1918 ILI OD MNOGO PRIJE. BBBBRRRRAVOOOOOOO!
ON KRŠI LJUDSKO DOSTOJANSTVO.
SVI USTAVI ČLANOVI SU NISTAVNI PRED BOGOM.
AKO KLEPTOMANI, I JUDE PIŠU TAJ USTAV..
800 GODINA SE ODBRANILA VJERA PA ĆE I OD OVIH 30 GODINA
OVE FUKARE LUPEŽA I NESOJA.
ZAMISLITE CRNOGORSKU INTELEKTUALNU ELITU.
IZABRALI GUZICU I PRODALI VJERU ZA VEČERU.
ĐECA IM NIJESU U CRNOJ GORI.
NO SE ŠKOLUJU DA JE ČIM DOĐU JE POSERU KA RODITELJI.
E NEĆEMO VAM DAT IZRODI I NESOJI..
Vjera se brani evo 2000 godina. 800 godina je od dobijanja autokefalnosti srbske Crkve.
Dezulovic je ustasa u rukavicama.
DOBRA NOVOST! NA PROTESTU SE TRAŽI MEDJU NARODNA RASPRAVA. TRAŽE DA DRŽAVA SRBIJA POKRENE RASPRAVU O IMOVINI SPC. BRAVO! NEMA RASPRAVE SA DUŠKOM U CRNOJ GORI.
Taj sjajni novinar i publicista, autor kovanice najbliže istini “ dogovoreni rat“, jednostavno nije odoljeo – jače njega!
I meni je žao zbog toga.
Bolji je Dežulović od tog njemu nepotrebnog i nedostojnog pamfleta.
Kako ja svakako neću da sudim o njemu na osnovu jednog teksta kakav gođ da je!
Ne bi bilo pošteno.
Radi se o stipendisti Soros fondacije cini mi se. Tako da ga nebih ja bas tako hvalio. Daleko je to od sjaja.
Bravo Milice! Hvala ti!
Mi čekamo naše svetinje. Zato nam i jesu tako lijepe.
Betovene daj ime svoje pa da te pomenem sutra da se pomolim za tebe.
Zalud vam je čekati Betovene?Jedino možete od Gospodara dobiti drveno korito sa sve pomijama da se naločete splačina u crkve roda Srbinova ga ulaziti nećete.
U tome je tvoj (vaš) problem, moj Komlene, to uporno čekanje nečega i nekoga. Tvoje kolege u čekanju, znam ih nekoliko, nikada nisu ni za jednu crkvu dali nijednu jedinu paru, vjerojatno čekajući da to bude „naše“ (tj „vaše“). Jednako će se ponašati i ako ikad bude „vaše“ jer su svi tvoji istomišljenici uglavnom kamataši i secikese, koji ne bi ni žednome čašu vode dali na pragu od kuće, a kamoli podnijeli kakvu veću žrtvu zbog bilo čega. Zato, nikad nećete dočekati.
Ne znam šta čekaš, ali bi ti preporučio nešto drugo da pročitaš, to jest uputiću te na moj blog da pročitaš ilustracuiju sebe samoga. Adresu ću postaviti dole ispod teksta.
Autor me podseti na nešto što sam davno proučavao na Rajersonovom Koledžu u Tornotu još davnih osamdesetzih godina. Recimo jedna grana prava se odnosi i na tehničke nauke pošto je nekada potrebno da neko ima obostrano znanje iz tehničkih i i pravne nauke kako bih mogao da psše dokumenta vezana za oblast inžinjeringa. Ne može jedan advokat koji nema znanja iz oblasti inženjeringa da piše patent ili patentni dokument. To rade specijalizovani stručnjaci koji poseduju znanje iz obe oblasti. Zbog toga sam jedan deo svoga životaposvetio pravnoj nauci. Tada beše jedna divna osoba predavač uvoda u pravo po imenu Morice Arčer koja je bila i pisac udžbenika. Već u drugom ili trećem pasusu opisujući prirodu pravne nauke između ostalog opisala je zbog čega je nebrojeno puta kroz istoriju čovečanstva narod ustajao i bunom poništavao zakone. Zato slažem se sa Autorkom da oni koji ne razumeju osnove pravne nauke i pravnog sistema ne bi trebali da oni tumače zakone. Čak i sami advokati ako uđu u sukob sa zakonom ne preporučuje im se da se na sudu sami brane, a to iz prostog razloga pristrasnosti. To se u stvari ne preporučuje nikome, ne samo advokatima ako je reč o pravom sudu, a ne o Haškom kazamatu koji je sudio nevinim Srbima, jer na njemu i ne behu istinski sudije već neki pravni pripravnici i sudski pisari koji su samo izricali ono koje su pisali ovakvi kao ovaj glavni „junak“ autorkine priče. Zato, moje bi ovde jedno drugo pitanje bilo. Da li su oni koji su pisali zakon protiv koga je ustao narod i zaista prvni stručnjaci po znanju ili su to zvanju? Uvek je narod ustajao protiv zakona koje su pisali oni koji su bili pravnici po zvanju a ne nikada protiv onih koje su pisali pravnici po znanju. Koji su ti koji su u Podgoričkom Pašaluku napisali zakon po kome te kadija tuži i sudi, ja sam ih opisao u jednom odlomku iz mog živopisanija ovde https://slobodaitradicija.blogspot.com/. Prvi članak pod naslovom Samo Svinja Vere Nema govori o mnogima pa i o i takvim pravnicima.