Срби и Црногорци

Пише: Јереј Огњен Фемић

Тешко је мени као Србину говорити за неког другог Црногорац, а да под тим не подразумијевам прије свега Србе, да не подразумијем прије свега пет вјековну борбу за очување српског имена од нестанка. Али да не улазимо превише у проблематику јер од нас Срба многи много узимају, па да дозволимо и нашој браћи да користе и тај назив независно од историјског контекста. Циљ овог текста је по ко зна који пут писати на тему помирење Срба и Црногораца, помирења рођене браће.

Заиста већега проклетства, већега зла не треба жељети једноме народу, него да се сам између себе завади и подијели. И царста нестају када се подијеле, а не мали и премали народи као што је наш, као што негдје и пише у књизи вјечних истина-Светоме Писму. Братомржња је највећи гријех, који је једини сличан мржњи ђавола према Богу. И врло је незахвално писати на ову тему, јер не вјерујем да ћу наћи рецепт за лијечење ове тешке болести у нашем народу. Идеологије и друштвена уређења углавном поспјешују и хране ту мржњу и раздор, неки чак на томе и профитирају, и немогуће је у тим околностима надати се неком бољитку, осим очекивати погоршање тога стања. Гледајући ово наше безнађе и паклену мржњу, једино ми остаје нада у Бога, јер што је људима немогуће, Богу је могуће.

У нашој многовјековној историји наћи ћемо многе завадиоце, али само једног измиритеља – Господа Бога. Од како су се завадили Вукан и Стефан, па преко крвних освета у старој Црној Гори, па све до данашњих дана, једино је Бог код нас могао да измири непомирљиво и сједини подијељено. Бог и они који су Божији, Свети Сава, Свети Василије, Свети Петар Цетињски и многи други Божији свједоци у нашем народу. Свети Сава је знао да једино пред нетрулежним и мироточивим моштима свога и њихов оца Симеона, који је живи свједок живога Бога, могао да помири браћу и врати братску љубав међу њима. Вјероватно негде од присуства Божијег бјежи ђаво од људи, а са њим и све његово, поготову мржња и братомржња. И Свети Василије и Свети Петар Цетињски су знали да само именом Божијим могу сачувати народ од подјела и пропасти. Клели су они не људе, већ демоне у људима, не би ли их напустили и побјегли, као што су некад од имена Исусовог бјежали у свиње. Као и тада, тако и сада, једино пред Богом и у Цркви пред његовим светитељима ћемо стати један пред другим ослобођени мржње и гнијева. Једино мјесто гдје ће се Црногорац и Србин срести као два брата је Црква Божија, јер тамо се и сретају сви они који су се пред Богом измирили. Црква је мјесто не само гдје се мире два човјека, већ мјесто гдје се прије свега мире човјек и Бог.

У овој нашој тешкој подјели рођене браће, једино је Црква та копча Црногораца са својим братом Србином. У Цркви се састају Црногорац и Србин и Бог, гледајући у лице једни друге. Наш брат Црногорац ту се сусреће не само са овоземаљским Србима, већ што је још важније са небеским Србима, са Светим Савом, са Симеоном Мироточивим, са Арсенијем Сремцем чије мошти нетрулежне и мирисне цјеливамо у манастиру Ждребаонику, са Светим Петром Цетињским и са оним чудотворцем кога сви ми посебно поштујемо, а који је такође Србин, Светим Василијем Острошким. И још са хиљаде других српских светитеља, који ће га са љубављу дочекати. Ти Срби ће дочекати сваког Црногорца као рођеног брата. А ми овоземаљски Срби ако мислимо да личими на те Божије Србе морамо вољети браћу Црногорце истом љубављу.

Вукан и Стефан су имали Светог Саву  да их мири, ми имамо Светог Василија Острошког. Ако Црногорци могу да се моле светом Василију, и да га прихвате као свог и да га воле, нека тако прихвате и том љубављу заволе и браћу Србе. Браћо Црногорци и браћо Срби чувајмо ову цркву Светог Саве и Светог Василија Острошког,  то нам једини спас од коначног нестанка као народ. Или браћа или туђин за господара!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: