Srpski narod 2121. godine

Piše: Čedomir Antić

1. Šta je danas budućnost ?

O budućnosti danas ne govore ni velike sile. Od sedamdesetih godina prošlog veka budućnost je tu da nas uplaši: tinktenkovi nas plaše apokaliptičnim svetovima totalitarnih režima, lišenom resursa, ekoloških katastrofa, čovekovom spremnošću da sâm sebe uništi… Budućnost je postala oružje regulacije u rukama onih koji su svet u kome živimo istorijski gledano najviše ugrožavali. Te eshatološke vizije sveta u kome više nema promene, bilo da je dobar ili loš, po pravilu se ne ostvare ali na oltaru njegove propasti ili preživljavanja postojećeg, obično ostane više krvi, novca i interesa malih i siromašnih, nego velikih i bogatih.

2. Kako mi vidimo budućnost?

Mi Srbi smo mali narod. Za nas zato ne treba da postoji čak ni zavodljiva i slatka iluzija konačnog uspeha i trajnog rešenja.

Pre više od veka, 1911. godine, veliki srpski istoričar, filolog, diplomata i premijer, Stojan Novaković, napisao je tekst pod naslovom „Beograd 2011. godine“. Predviđao je budućnost grada u kome je živeo i naroda kome je pripadao. Video je veliku jugoslovensku državu, jugosferu, privredni napredak, avione koji prevoze hiljade putnika. Ipak, njegova vizija raspala se već 1941. godine, a većina predviđenog nije nadživela vek u kome je umro. Samo osam godina nakon skromnog uspeha braće Rajt video je putnike kako lete iz grada u grad. Pogodio je za Beč i Zagreb, ali ne i za Odesu i Skadar.

Mi danas nemamo ni ovakve vizionare. Kada je tada vladajuća Demokratska stranka 2010. sačinila dokument „Srbija 2020 – Energija“, svakako nije predviđala da će za manje od deset godina biti vanparlamentarna, da će Vučić biti saveznik SAD, EU i RF, da će se njeni članovi na ulici tuči protiv karantina… O Britaniji izvan Evropske unije, trampizmu, ili prodoru NR Kine na Balkan i da ne govorimo.

3. Pre stotinu godina.

Ko je 1921. mogao da pomisli da će se Srbi boriti oko jednog dela Bosne i Hercegovine sa muslimanima? Pre stotinu godina elite su verovale da muslimani – ako nema Osmanskog carstva – u političkom smislu i ne postoje. Književnici – „Srbi-muslimani“ – su pisali o vodi nedovoljnoj da postane jezero, a prevelikoj da otekne. Čak je i srpski narod u BiH potcenjivao svoje dojučrašnje gospodare, pa su srpske partije sve do 1990. bile bolno podeljene i samo u zbiru jače od vodeće muslimanske stranke. Onda su se stvari promenile. Socijalizam i jugoslovenstvo doveli su do toga da Srbi i njima naklonjeni muslimani više ne čine 67% stanovništva BiH. Srbi su postali drugi po brojnosti narod. Među političarima od Pašića do Miloševića niko, osim tokom par godina kralja Aleksandra, nije razumeo potrebu jačanja srpskih pozicija u BiH. Projektovanjem budućnosti nije se, koliko mi je poznato, bavio niko. Posle osamdeset godina mi tek od 2001. možemo da vodimo dugoročnu nacionalnu politiku prema srpskom narodu izvan Srbije. Institutcije smo gradili neodlučno i kratkotrajno krajem prve decenije veka. Danas zavismo od prilike i talentovanih pojedinaca. Šta tek da kažemo o Crnoj Gori? Da li je neko u Beogradu ili Podgorici mogao da predvidi u šta će se pretvoriti Cetinje? Šta bi rekli Sv. Petar Cetinjski ili vladika Rade da im je bilo makar i malo poznato da će se crkva litijama braniti od braće i rođaka? Šta bi rekli Pašić, Garašanin i Risić da im je neko rekao da će sin Ličanina i Ličanke iz Novog Sada braniti vladiki da uđe u Cetinjski manastir?

Ako su 1921. naše vođe verovale da će Bosna biti bastion jugoslovenskog ujedinjenja, a da Jugoslovenima niko ništa neće moći kada ih bude 30-40 miliona; dok su 1945. sebe ubedili da će nacije odumreti, a u BiH živeti tek malo ljudi koji će se baviti poljoprivredom, teškom industrijom i odbranom države – šta misle političari danas?

Da li iko u javnosti ukazuje na činjenicu da neke trendove poznajemo bolje nego naši preci?

Naši političari računali su pre stotinu godina na bezdan demogarfskih resursa i na, koliko god ograničen, ali večni značaj poljoporivrede. Bili su uvereni da će nastati Jugosloveni, među kojima će Srbi biti biti većina, kao što će u zajedničkom kulturnom obrascu prevladati i srpske tradicije. To nije bilo tačno ni tada, a u međuvremenu su se promenili i njihovi sugrađani drugih narodnosti. Mislili su da će industrijalizacija ići istim razvojnim putem i u uz nepromenjenu dinamiku kao i u 19. veku. Ukratko, bili su uvereni da vreme radi za naše nacionalne interese.

4. Za stotinu godina

Danas je upravo suprotno: do kraja veka Srba će na Balkanu, ako ne bude neke velike i čudnovate promene, biti negde oko tri milona. Dakle dvostruko manje nego što ih je bilo 1892. godine. Biće u proseku stariji od pedeset godina i vreme njihovog daljeg opstanka biće predvidljivo ograničeno. Tokom devedesetih godina verovalo se da će nas naši muslimansko-albanski susedi nadbrojati, ali protekla decenija (2011-2021) pokazala je da su „demografske makaze“ delovale i kod njih, zbog čega sada broj svih tih naših suseda pada više i brže nego naš, usled čega će verovatno odnos naših stanovništava početkom 22. stoleća biti sličan kao i danas. U Srbiji od 1980-ih ponovo rastu površine pod šumama – prvi put posle Seobe pod patrijarhom Arsenijem Četvrtim iz tridesetih godina 18. veka. Od pre nekoliko godina mi prvi put, čak i u Beogradu (koji je uz Novi Pazar i Novi Sad jedini naš grad koji još uvek raste) imamo potrebu za stranom radnom snagom. Za sada na građevini rade ljudi sa Srednjeg i Dalekog Istoka. Naše elite već počinju da pripremaju naciju za naseljavanje stranaca, oni ne dolaze da doprinesu industriji u usponu – kao što je to bio slučaj sa zapadnim državama sredinom 20. veka – već da pomognu „starcu na umoru“. Naše vlade naravno o ovim pridošlicama razmišljaju sa pozicija globalizma ili populizma, i zato ne žele da prepoznaju posebnosti Srbije (kao i sličnih država) i njenog položaja.

Srpsko pitanje danas nije svetski važno kao pre stotinu godina, kada su sve globalne sile bile i evropske, kada je poljoprivreda bila stotinak puta konkurentnija i kada su Srbija/SHS bile hiljadu puta manje razvijene od Velikih sila ali su mogle da mobilišu tek tri puta manje vojnika od većine njih, a imale su artiljeriju koja može čak i da pobedi u ratu. To vreme je prošlo. Pre stotinu godina mi smo činili jedan promil svetske privrede, danas činimo pola promila. Tendencija je relativno opadanje. To je realnost. Danas je Srbija geopolitička tačka jednog skrajnutog i manje bitnog prostora. Ona je i devedesetih bila više primer i simbol, što nas je možda dovodilo i u teže probleme nego pre stotinu godina.

Konačno, u Srbiji je na vlasti i u punoj snazi genreracija koja se 1981. četvrtinom izjasnila kao nesrpska. Velike sile kod nas ulažu milijardu dolara godišnje da nas rasrbe, njihovi istočni konkurenti, na drugoj strani, ovde ne brane svoje imperije, već ekonomske interese.

5. Srpski nacionalni cilj?

Kada kažemo da je srpsko pitanje danas simbolično, mi ukazujemo na činjenicu da je pitanje nacionalnog ujedinjenja danas nebitno Rusima, a rešeno za druge narode. Delimičan izuzetak predstavljaju Mađari, Hrvati, Bugari i Albanci – koji nemaju ovakvu situaciju, a ujedinjenje im je u izvsnoj meri dozvoljeno. Još veće pitanje je ono vezano za naš Jerusalim – Kosovo, gde je zapadnim silama čak i rat prihvatljiviji od bilo kog rešenja koje smo mi do sada predložili.

Decenije totalitarnih i autoritarnih režima, nerešivi problemi, strani pritisci, korupcija, te nespremnost da promenimo privrednu politiku i kulturni obrazac, naveli su savremene srpske elite da ne stvaraju nacionalni i državni plan. To je svakako naš najveći savremeni problem. Od 1992. delujemo isključivo reaktivno, odbrambeno. Na Kosovu – čekamo. Predlozi svih osim onih koji imaju istu politiku kao i SAD (a ne čine više od par procenata birača u Srbiji) svode se na suštinsku podelu i očuvanje nekih simboličkih zajedničkih funkcija. Kad je reč o Srpskoj integrišemo se polako, u skladu sa potrebama redovnih, sve predvidivijih, tek formalno višestranačkih izbora. O policentričnosti i autonomističkoj prirodi srpskih krajeva – vojvođanskom i crnogorskom fenomenu – niko od zvaničnika ni ne razmišlja.

Čak i Nedićeva Srbija imala je nacionalne težnje i nadanja – general je hteo da objedini Srbe u Srbiji, Crnoj Gori i delovima Bosne i Hercegovine. Mi smo dozvolili da nam evropske integracije vode ljudi koje je odabrala i školovala Evropska unija. To je i danas tako. EU za nas nije postala sredstvo – kao za Mađare i Albance – ona je zamenila Jugoslaviju i socijalizam, kao državni placebo i socijalno-radikalna utopija. Danas mnogi govore o međunarodnom pravu. Tako je, nama su tri razbili međunarodno priznate države: SFRJ, DZSCG i R. Srbiju. Iste velike sile su drugima branile njihove nestabilne, nedemokratske i nemoguće države. Ali, šta smo mi uradili da naše razbijene države integrišemo? Branli smo ih srčano, ali kako smo se držali u miru? Ujedinjenje i međunarodno priznanje nisu dovoljni da bi jedna država bila dobra.

Samoupravljanje i Kardeljevo tumačenje mladog Marksa kao da je ogadilo nove zamisli tvorcima srpske politike. Srbija je u 19. veku uglavnom bila imitator stranih rešenja (za razliku, recimo, od Grčke). Savremena zamisao „Srpski svet“ lepo se primila u javnosti, ali niko ne zna o čemu se tu zaista radi. Da li se takva ideja definiše u Pečatu i promoviše putem delovanja čoveka kakav je Aleksandar Vulin? Da li je to izborna priča samo za jedan klaster naših birača? Konačno, da li ruski koncept, koji je vezan za kuturu, može da odgovori našim potrebama? Dvadeset i prvi vek biće po svemu sudeći vek srpskog opadanja. Balkan će i dalje u svakom pogledu gubiti na značju. Da bi te trendove makar malo promenili, treba da prestanemo da se ponašamo kao „balkanski Rusi“ i postanemo balkanski Jevreji. Osećaj neutemeljene veličine, treba da zameni svest o stvarnoj ugroženosti. Taj prelaz je težak. Nama treba novi kulturni obrazac. Na njemu treba da izgradimo sasvim novu privrednu politiku. Nama je potrebna nacija koja će pokrivati naši kulturni prostor i država koja će jednom objediniti Srbe tamo gde su većina. Treba nam nova privredna politika, prepoznavanje resursa i potrebâ budućnosti. U toj privrednoj reformi mi treba da ostanemo pravna država, da sačuvamo prava malog čoveka, da razbijemo monopole ali i da dozvolimo da se obogati onaj ko može. Prihvatimo jednom i da nikada više nećemo biti narod petnaest hiljada sela, već nacija desetak velikih gradova i najviše hiljadu sela oko njih. Potrebna nam je država novih elita, koja će odbaciti jugoslovenstvo i regionalizme, a modernizaciju i EU shvatiti kao sredstvo ujedinjenja i privrednog jačanja, a ne kraj istorije, zemlju Dembeliju ili panaceju. Potrebna nam je demokratija, uzorna kao 1905, ali srazmerno bolja i u narodu raširenija od nje. Neophodna nam je vizija koju će sprovoditi neko sa vlasti, a poznato je da su jugoslovenstvo, komunizam, devedesete i tranzicija učinili malo mogućim da na vlast dođe neko ko nije korifej našeg vremena.