„Шта је брате мој, где су м*да?“: Гуровић зна како је кад са Каријем разбијеш Амере!

Репрезентаивац кошаркашки Милан Гуровић био је миљеник Светислава Пешића, не без разлога.

Прошле су 22 године откад су Гуровић и другови, срушили Америку усред „Консеко филдхауса“, тачније 5. септембра те 2002. године.

У Спорталовом документарцу „20 година од Индијанаполиса“ легендарни репрезентативац говорио је о Светиславу Пешићу, тој чувеној утакмици и путу до злата, али је открио и бројне анегдоте. Идеално је време да се присетите ове приче.

Експлозивност, дрчност, спортски безобразлук и моћ да се тројкама цепају мрежице, били су главни адути у 2001. и 2002. години, кад је Гуровић објединио европску и светску титулу првака. Прошле су 22 годне од Индијанаполиса, сећања не бледе, али време је немилосрдно када се све погледа из другог угла.

Сви смо се подредили тиму, иако смо у наше време имали неке важније улоге у тимовима у којима смо играли. Углавном је то била Евролига. Ја сам био у Уникахи, Дејан у Панатинаикосу или Барселони… Сви смо били неки од носилаца, али када дођеш у репрезентацију, сви се подреде колективу, један дан ћеш да убациш 20, други не мораш, кад је неко други расположен. То се и десило. Ето, у четвртфиналу против Американаца је мене хтело, да није било Котуровића у полуфиналу, не верујем да бисмо играли финале са Аргентином. И наравно, „цаптаин“ Бодирога… Не би злата било да није тог човека, то потписујем.

Гуровић је описао и Америку, али и допринос Пеђе и Дивца.

– Њих двојица су сигурно имали респект код америчких играча, нас остале и нису знали, па су вероватно ушли потцењивачки. Не могу да кажем да нису били мотивисани против њих. Нису они нас пуно спремали пуно за тај меч, ми смо гледали утакмицу против Аргентине, седели смо на трибинама и гледали кад их је Аргентина добила са 20 разлике. Знаш, нисмо глупи људи. Једноставно, гледаш, снимаш, коментаришеш. Кад смо видели да су их Ђинобили, Сконокини, Ноћиони, Пепе Санчес и остали добили… Окренуо сам се према саиграчима и рекао сам, „људи, па можемо ми њих да добијемо“. Зашто? Па зато што је већина тих играча осим Ђинобилија играла у Шпанији. Оберто, Скола, Ноћиони… Ми смо сто пута играли једни против других у клупској кошарци. Ти си на истом нивоу. Ја нисам имао респект према њима, знао сам да сигурно могу и да чувам Реџија Милера и да му дам кош, јер човек има 80-90 кила. Нисам имао респект према њима. Читам коментаре, није то тај дрим тим и те глупости. Па кад вратиш филм, од тих 12, мислим да је девет играча било ол стар. Селектор Џорџ Карл, помоћник му Грег Поповић, где ћеш више. Од девет ол стар играча, четворица имају НБА прстен – Мајкл Финли, Шон Мерион, Бен Валас и Пол Пирс. Али ми смо такав народ, да је играо Шекил, било би „није играо Коби“. Онда, 2004. су играли Леброн, Ајверсон и Данкан ако се добро сећам, па их је Аргентина опет добила. То је неки мит да су недодирљиви, да не можеш да играш са њима, глупости.

На зиду хале Гуровићеве академије стоји натпис „шта је било, брате мој, где су му*а?“ Да ли је и Кари аутор ових речи?

– То је Кари нама говорио нон стоп, ја сам мало преформулисао. Углавном, на тај је фазон. Стално је долазио до нас, знао је и да нас извређа, поштено, са разлогом. Сећам се, те 2002. у Железнику смо играли са неком репрезентацијом која нам је била спаринг партнер, да ли је била Мађарска, слагаћу те. Углавном, нисам могао ништа да погодим, мислим да сам шутирао 0/7. Онда сам се изнервирао, Кари је пришао и рекао ружну реч коју ја не бих да спомињем, али у фазону, имаћеш кад буде потребно.

Пеђа Стојаковић је имао посебну захвалницу београдским сплавовима. Колико се заиста излазило и како гледаш на тај потез?

– Види, да нисмо били прваци, вероватно бисмо били на гиљотини. Избегли смо је. Да ти кажем, сви смо људи, и да нисмо излазили, вероватно би дошло до фазе менталног пуцања. Читаве сезоне имаш два пута дневно тренинг, путовања, знаш каква је Евролига, аеродроми и хотели. Немаш слободно током сезоне, у зачараном си кругу, стакленом звону. Наравно да се родила жеља да мало изађемо. Јесте тог било мало више, што каже Пеђа, али смо били тога свесни и били смо мангупи. Напијали смо се, нисмо ми алкохоличари, али наравно да смо се напијали. Дођемо у 6, у 9 смо били на тренингу, плаве усне, мука, алкохол излази из тебе, али мајсторе – ако си шмекер да изађеш увече, одради тренинг, мајсторе. Е, то је био наш мотор, да кажемо.

Блиц спорт

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: