Света Петка и Срби у Пламену: Покољ у цркви на Коларићу

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић у својој збирка приповедака „Бол у прсима” подсећа нас на потресна страдања Срба у Хрватској. Из поменуте књиге овом пиликом одебрали смо приповетку „Света Петка и Срби у Пламену” Не да би вас „хранили” мржњом већ да се не заборами – на такав заборав немами право ни због пијетета према невиним жртвама.

Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чекају с храном у кошарама. Бијеле се рокље и повезаче. Ту је и понека дјевојчица жутим рупцем подбрађена. Хрватски војници поручују да ће натпоручник о свему одлучити. Ромиња прољетна кицица. Ниски сиво црни облаци журе према Дебелој коси.

Из Вргинмоста у Војнић зује талијански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацују двадесетак свезаних Срба и затварају у православну цркву Млада Неђеља. Чују се кундачења и јауци. Кроз Војишницу, према Војнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пјешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благојевић и Јандре Перић бјеже и падају погођени.

Цестом из Купленског корачају четири људске сподобе. Анка Мандић с дјецом свог брата Милића. Журе у Војнић. 

– Ајмо пилићи моји. Можда се туђи људи сажале, кад виде три босоноге сиротице, без маме. Бог јој души дао мјесто. Имају и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашега тају… 

– Теткице моја, Нине и Бране носе таји ручак, а ја? 

– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, јер без жлице не би било ручка…Да вас може виђети покојна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу… Док живите, морате знати да је покојна Љуба, лака јој земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увијек је око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прала му ноге и нокте резала. 

– Теткице моја, зашто су туђи људи одвели мога тају? 

– Рано моја, то само ђаво знаде! Кажу да је то зато, што страни људи не признају наше цркве и нашег Бога. То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге. 

У Војнић улазе без ријечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремају гозбу. Дјеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: 

– Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! 

Стражар је искесио зубе, покварене и труле шкрботине. Дјеца застају. Гледају и у страху узмичу од наоружаног човјечуљка стравичног изгледа. На његовој нахереној капи свјетлуца слово “ У „. Потсјећао је на авети из прича ђеда Николе Благојевића. 

С двојицом усташа у цркву улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Мијо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врата. Мошков је гласно наредио: „Напоље”! Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био је Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расјечена и натечена. Мала Драгица је заплакала и замолила тату МИлића: 

– Дођи тајко, кућа је сама!

Анка је клекла пред Мију Жунца и тражила милост, спомињући сироту дјецу. Пришао је Мошков. Пун себе, охол и суров, заповједник Павелићеве тјелесне бојне, одгурнуо је Анку и дрекнуо:

– Води ту гамад одавде!

Колона је кренула према Коларићу. За њом је Анка с дјецом, носећи у наручју малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи није скидала с ћаће Милића. Разјарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Војнића према Коларићу. Успут хапсе српске цивиле. Вичу, кундаче, трче и сабијају колону:

– Хајде народе на покрст! Или католици, или ништа!

На цесту је истрчао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:

– Моја сатнија натраг!

Неки се вратише, а други наставише пут. С лијеве стране, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побијена породица. Ту је и осмогодишњи дјечак. На зиду су крвави отисци његових прстију. У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Париповић. Изводи петнаест годишњег дјечака и уврштава у колону. Укућани заплакаше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређује:

– Ова врата, да никада нитко није затворио! Кажите да их је заувијек отворио Хрват и усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили!

Српски народ је довођен са свих страна. На њивама су остајали коњи и алатке. У двориште \уре Косијера трком је ушао Париповић. Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискује врх држалице,  па кроз стиснуте зубе, колутајући очима проциједи:

– Требаће нам ова алатка. А, можда и неће…

Бацио је лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлајући попут вепра:

– Да ли ви знадете, да сам ја усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Мајку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!

С цесте се јавио ројник Фрањо и позвао хрватског војника Париповића да пожури у правцу брежуљка  и цркве Свете Петке на Коларићу.

– Бјеже, бјеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се војник – усташа Пипан Девчић.

Први је, у покушају бијега убијен лугар Никола Благојевић, а затим: Драгић Маћешић и Никола Падежанин. Николу је пресјекао митраљески рафал. Његова цријева и плућа се расуше по живици…

У цркви народ. Измучен, претучен. Шћућурили се људи. Чекају главног… Стражари претражују џепове лугара Николе Благојевић. У цркви жагор:

– Шта ово значи? Каква је то држава? Што оће од нас? Ми смо овђе рођени! Ово је од вајкада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама… Ма, људи неће нас побити. Још Ивановић јарак, Шаулске луке и Капењак у Петровој гори нису оплакани! А, Јуца је био људина. Да није побјегао , остао би и у Шаулским лукама. Варали су народ, да су га убили и да га негдје у граби пси лижу. За њим је пуцало преко стотину усташа и домобрана. Није му суђено. Јуца је јунак, а ми смо бабетине! Јадна нас мајка родила! Лијепо нам је још прошле године говорио наш учитељ Жарко, да освједочене лопове не чекамо код куће…

Немојте људи тако! И прошле године, у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља. Тукли су и неколико убили. Можда су и били криви. Нијесу све побили. Било је ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбија носове, док крв не процури. Такав је ваљда рат. Данас је овђе и господин Жунац. Није, ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем крају…То нам је, што нам је! Погледајте кроз окно. Око цркве је све више усташа. Горе, на брдима су домобрани. Ја  знам само то, да усташама не треба вјеровати. Јуче сам се у то до краја увјерио. У кућу Боже Вучетића ушао је усташа, његов познаник из Цетинграда. Били су заједно у војсци. Божо му је приредио гозбу и дао овећи смотак куна. Кад су пристигли остали, усташа је пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све је то јасно! Људи, нас више нема! Ви можда и не знате, како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своје државе. У сјенику су запалили 22 жене, више дјеце и стараца. Око ватре су играли и пијанчевали…

Страх и бљедило. Бијеле маје су крвљу попрскане. Модрице на образима, руке изломљене. Лица воштана, погледи укочени, као они на зиду и иконама, светачки. Породице се држе за руке. Само жене и дјеца јецају. Ушао је натпоручник, намргођен и бијесан. Стао је испред убогог народа:

– И остале жене уведите!

Док су улазиле, натпоручник шета и лупка чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна јека… Зауставља се, фиксира уплашени српски народ и пита:

– Тко је од вас најстарији? Нека изиђе!

Људи се комешају. Траже погледима, ко би то могао бити…

– Најстарији сам ја, јер сте лугара Николу убили, јави се Стеван Напијало.

– Тко је кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино! Што да радимо онима који лажу и који су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него.., колико ти је година, старкељо?

– Па ето, закорачио сам седамдесету.

– Како се зове ова црква?

– Па, то је наша Света Петка, господине.

– Нисам те питао чија је, него како се зове!

Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, који затетура, али се одржа на ногама. Дјеца се узнемирише. Чуло се јецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чује. Чула су се и срца и крв у жилама… Неко зујање у ушима… Натпоручник се опет усмјерио према Стевану:

– Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове она ваша православна, или ортодоксна богомоља у Војнићу?

– Ако мене питате господине, оно је Млада Неђеља.

Добро учиш, старкељо! Данас је та ваша недјеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Војнићу требали приредити ову мису. Да ли је тако старкељо?

– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.

– Некултуран си стари! Толико причаш самном, а још се ниси представио! Тјераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш?

– Ја сам Стеван Напијало, покојног Павла…

– Право српско име имаш Стеване! Овдје си крштен, боље рећи регистриран, као копиле и једна туга више за нашу хрватску државу?

– Есам, господине.

– Да ли си овдје вјенчан?

– Есам, још 1982. године.

– Да, да… Ти си за мене право откриће. Овдје си крштен и вјенчан.

– Да, господине.

– А, да ти ниси у роду са Стеваном Првовјенчаним? Ћутиш Стеване… Ако првим вјенчањем ниси успио постати Првовјенчани, постат ћеш то другим, данас овдје… Красно, красно! Сутра шаљем извијешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за јавни ред и сигурност, да Срби више у својој историји немају Стевана Првовјенчаног… Дуго смо вас носили за вратом, Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова… Сунце вам крваво и недјељу данашњу! Убили су и мога врсног пријатеља др Владимира Чанића… Зато сви данас, и не само зато, умирете овдје! Гдје су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умјесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати свој положај и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватској треба свести на ништа.На ништа! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не тајимо! То је политика ове државе! Прошле недјеље одметници у Гејковцу убише 15 усташа Поглавникове тјелесне бојне. За њих ћемо се данас молити на наш усташки начин. О рањенима нећу говорити. И њих је било толико. А, знате ли ви, Власи и бунџије, тко су припадници Поглавникове тјелесне бојне? У Италији су 10 година припремали стварање ове државе, да једнога дана, уз помоћ наших моћних савезника: Њемачке и Италије добијемо своју независност. Нијемци и наше славне постројбе, под заповједништвом витеза Месића, су под Москвом и Стаљинградом, а ви се дижете на устанак? Болеса и умоболна нација, руља биједника. Ето, то сте ви руљо неотесана!

– Али, господине, ви знате да ми нијесмо ништа криви. Ми смо сиромашан сељачки народ, јави се Теодор Гушић… Познам вашег оца. Трговали смо и частили се на карловачком плацу. Он би нам био свједок у невољи… Радите ви од нас старијих, што вас је воља. Пустите дјецу, ову нејач и жене. Имајте срца! Не чините зло њима пред овим олтаром, пред очима светаца наших. Ако треба умријети, нека мушкарци умиру! Тако је овђе вајкада било. Мушка је чељад у ратовима умирала. Крајина је ово била господине…

Натпоручник Мијо Латковић се подиже на прсте, извади пиштољ и цикне:

– Не спомињи мога уваженог оца. И он је прославио ускрснуће наше хрватске државе! Ви не само да сте наивни, него и блесави. Каква Крајина? Нема је већ 60 година… Нејач! Каква нејач? Сви бисте сутра пуцали! Дигли сте се на државу! Жгоље! Имамо тенкове, зракоплове и топове! Имамо моћ! А ви? Сви ће те данас умријети, и то баш овдје!

Глас му је одјекивао, одбијајући се од звоника. Звецкали су свијећњаци, лустери и кандила… Натпоручнику је пришао усташа, предратни учитељ у Тушиловићу и замолио:

– Немој тако. Колегијално те молим. Обојица смо школовани. Знамо и праштати. Што радиш од ових људи?

Натпоручник се окрену. Снажно затабана ципелама и цикну:

– И ти! Сентиментална мрцино! Ако не можеш гледати, напоље! Ево, од свих ће живјети само ова црнопута жена, ова црнка! Ха, ха, чудна жена. Донијела мужу јело. Што је јео, јео је, али никада више!

Милена моли:

– Господине, пустите ми мужа. Имам злата код куће…

Натпоручник иронично:

– И твоја глава злата вриједи, љепотице! Усташе! Радите свој посао! За све су одговорни: Париповић и Пипан Девчић! А ти црнка, поведи ме у свој златни рудник.

Сјевнули су ножеви. Црква је за трен била у крви. Плећати Милић Вучетић скаче на Пипана, али га остали усмртише. Метеж, ножеви и крв. Вапаји и плач дјеце за родитељима, за браћом и сестрама. Јауци и запомагања…А, они, туђи, никад виђени само су резали гркљане, клали и опет клали. Крв и хроптање. Тек понека разговијетна ријеч: мама, тата, сине, једини збогом. Проклетници! Сјеме вам се затрло!

Натпоручник с тројицом усташа иде за Миленом према Леденику. Драга се у наручју расплакала. Њен плач је прекривао крикове ужаса. Тек је навршила годину, а овог трена постаје сирота. Никад више неће видјети тату Бранка. Препознавала је његов лик, смијешила му се и звала га Бајко.

Јауци и јека смрти престају. Из Свете Петке се извијао високи црни дим. Прекрио је кућерке села Коларића. Ношен вјетром путује према Војнићу и Петровој гори.

Милена је изнијела нанизане дукате, свој мираз и свадбене милоште. Натпоручник је радосно погледа и довикне:

– Црнка, ниси ме преварила! О, да. Заиста је то златни рудник. Него, имаш ли млијека или ракије?

– Имам господине!

Дрхтавим рукама је изнијела из подрума ракију  и понудила. Испричала се натпоручнику, да ће млијеко донијети кад пресвуче малу Драгу, што је овај, очито задовољан дукатима одобрио.

Милена се, с Драгом у наручју, иза штале домогла шумарака Дебеле косе. Трчала је шуштећом шумом. Стално се обазирала и прислушкивала. Никако да утврди, чује ли своје или туђе кораке, да ли је неко дозива или јој се причињава? Када стане: помисли: стали су и они. И поново тако, све до сутона и села Бурића. И у Горњем Будачком ватра. Видјела је како партизански командант, овдашњи сељак и комуниста из села Свињарице, Милутин Кошарић пали дрвену православну цркву, ремек дјело сеоске и црквене архитектуре из 18. вијека. С њим је у друштву комесар Групе кордунашких партизанских одреда, Хрват и карловачки комуниста Већеслав Хољевац. Очито задовољан и раздраган трљао је руке и добацио своме саборцу Милутину:

– Нека гори. Све нека гори! То је у нашем интересу! Биће више пролетера!

Милена је испричала паризанима, шта се десило у цркви на Коларићу, а један ће од њих:

– Слушај ти мене! Ја сам друг комесар 1. чете. Колико су ти усташе платили за ову пропаганду? Страшиш овај поштени народ. Ниђе ни ријечи о тим гњусним лажима! Да ли ти је јасно? Да немаш ту малу у наручју, ишла би у тринајсти батаљон! Лажна пропаганда се у нашем покрету строго кажњава, другарице!

Милена се повукла и шапутала у себи:

– Боже дај, да је ово  сан. Можда је друг комесар у праву?

Чврсто је стисла своју сиротицу и наставила пут код родбине у Перић Село.

Натпоручник у Леденику с пратњом претражује Миленино стање, обилази шталу и стожине, подиже даске на буњишту, а Милене нема. Угледао је грм и схватио да га је црнка преварила. Пиштољем је решетао према пропланцима Дебеле косе.

Дим је наткрио војнићку котлину. Кров цркве Свете Петке се руши. Варнице, као душе свјетлуцају, дижу се и гасе негдје високо. Пламени језици пуцкетају. Извлаче се повијено кроз полупане прозоре. Младо липово лишће усахло, а црни нагорјели огранци сабласно стрше у небо.

Кроз прозор сеоске дрвењаре ужас је гледала Ката Вукобратовић. Пратилац натпоручника Мије Латковића, припит и раздраган, подругљиво пита старицу:

– Пече ли те бако, Света Петка јако? Ката је, крстећи се, расплетене косе, без ријечи гледала овај пакао земаљски.

У зао час су, тога јутра поранила дјеца Милића Мандића. Хтјела су да нахране свога тајкана. Понијели су  здјекицу сира и комад погаче.Заклани су пред његовим очима. У ватри, с њим сагорјеше: тринаестгодишњи Никола, деветгодишњи Бранко и седмогодишња Драгица, суза татина.

На цести, поред црквеног згаришта, натпоручник Мијо сусреће пса. Мами га и даје крух. Из поповог стана износи мантију и набија псу око врата, па из свег гласа:

– Хајде псино! Обиђи села православна! Понеси свете водице! Посвети некрсте и антикрсте! О, хо! Добро ти стоји светачко рухо… Па, ти си ванредан влашки поп! Јест, да ти недостаје брадица… Предпостављам, да се и не осјећаш добро. Мислим на мирис тамјана. Ово ти је највећи дим црквеног кандила у повијести православља… Видиш да душе твојих вјерника с димом иду без повратка, право у небо… И ти си њихов! Сузне су ти очи, битанго србоправославна!

Пиштољ се огласио пет пута. Пас се стровалио у грабу испод живице, трзајући ногама, замотан у светачку мантију попа Душана Малобабића,којег су усташе с попадијом Миленом и слушкињом Анђелијом Кресојевић заклали на истом мјесту, осам мјесеци раније.

Натпоручник се, у друштву својих пратилаца спуштао коларићком низбрдицом, преко моста и упутио кроз димну завјесу необична мириса према Војнићу. Згариште је пуцкетало и варничило дуго у ноћ.

У огњу ове древне богомоље, с иконама и успоменама изгорјели су:

ИЗ КОЛАРИЋА: Божић Милоша Дмитар ( 1885. ), Божић Николе Милић -Бајт ( 1887. ), Ивошевић Теодора Јован ( 1902. ), Косијер Михајла Ђуро ( 1895. ), Косијер Михајла Јован  ( 1903. ), Косијер Ђуре Владимир ( 1925. ), Кресојевић, Марка, Никола – Џино ( 1898 ), Падежанин Милића Никола ( 1870. ), Опарница Милић ( 1908 ),

ИЗ ЛЕДЕНИКА: Мартиновић лазе Ана ( 1893. ), Мартиновић Дмитра Мила ( 1899. ), Мартиновић Михајла Милош ( 1922. ), Новаковић Саве Миле, Везмар Марка \уро (1900. ), Везмар Милића Милка ( 1903 ), Вукобратовић теодора Анелија ( 1910 ), Вукобратовић Јована Бранко ( 1920 ), Вукобратовић Јанка Даница ( 1900. ), Вукобратовић Милоша Душан ( 1920. ), Вукобратовић Нинка Душан ( 1910 ), Вукобратовић Јанка \уро ( 1896 ),Вукобратовић Милића Јован ( 1883. ), Вукобратовић Михајла Љубица ( 1889. ), Вукобратовић Теодора Љубица ( 1923. ), Вукобратовић Теодора Марко, Вукобратовић \уре Михајло ( 1914. ), Вукобратовић \уре Миле ( 1922. ), Вукобратовић Јована Милица ( 1918. ), Вукобратовић \уре Никола ( 1926. ), Вукобратовић Дмитра Павао ( 1924. ) и Вукобратовић Михајла Станко 1911. ).

ИЗ КУПЛЕНСКОГ: Благојевић Васе Марко (1909.),Благојевић Милоша Миле (1897.), Благојевић Миле Дмитар (1925.), Благојевић Васе Миле (1899.), Благојевић Лазара Никола (1872.), Благојевић Стевана Станка (1901.), Добросављевић Нинка Михајло ( 1887. ), Докић Павла Марко ( 1906. ), Докић Павла Миле ( 1898. ), Гушић Максима Теодор ( 1903. ), Гушић Петра Анђелија ( 1885.), Хајдин Стевана Марко (1904.), ХрстићНиколе Марко (1901.), Кресојевић Игњатије Божо (1884.), Маћешић Милоша Драгић (1926.), Маћешић Петра Драгић (1908.), Маћешић Петра Миле(1911.), Маћешић Петра Милић (1918.), Маћешић Дмитра Милић ), Маћешић Миле Петар (1887.), Магарац Милић (1918.), Мандић Павла Анка (1907.), Мандић Милића Бранко (1933.), Мандић Милића Никола (1929.), Мандић Милића Драгица (1935.), Мандић Павла Милић (908. ), Мандић МаркаПетар (1922.), Михајловић Марка \уро (1900.), Михајловић Гаје Милка (1903.), Напијало Симеона Цвијан (1875.), Напијало Милоша Драгић (1918.), Напијало Павла Драгић (1885.), Напијало Томе Драгић (1885.), Напијало Стевана Драго (1914.), Напијало Јанка Јулика (1885.),Напијало Миле Љубица (1928.), Напијало Илије Марко (1896.), Напијало Јована Марко (1885.), Напијало Боже Милић (1884.), Напијало ДрагићаМилић (1912.), Напијало Лазара Милић (1888), Напијало Цвијана Милош (1905.), Напијало Николе Нинко (1907.), Напијало Цвијана Симо (1907.),Напијало Павла Стеван (1873.), Сипић Симе Миле (1926), Сипић Велимира Милош (1925.), Вила Васе Мирко (1913.), Вучетић Милоша Даница (1930.), Вучетић Ката (1896.), Вучетић Миле Милић (1912.) и Вучетић Теодора Милош (1907.).

ИЗ РАДМАНОВЦА: Џодан Милоша Васо (1895.), Гушић Јанка Станка (1878.), Новковић Драгића Софија (1905.) и Новковић Јандре Станка (1890.), Новковић Станка (1900).

ИЗ ОСТАЛИХ СЕЛА: Ђипало Ђуре Боја (1918.) из Цвијановић Брда, Јурић Јанка Марко (1925.) из Кнежевић Косе, Кораћ Ђуре Анка (1902.) из Горњег Војнића, Крагуљац Јована Миле ( 1905. ) из Чремушнице, Ловрић Драгића Раде (1921.) из Цвијановић Брда, Магарац Ђуре МИлић (1920.)из Крњачког Грабовца, Перић Милића Новак (1895.) из Будачке Ријеке, Петрић Миле (1895.) из Свињарице, Петрић Вида (1900.) из Свињарице,Радуловић Илије Мила (1910.) из Војнићке Пољане, Тодорић Јована Милица (1917.) из Свињарице и Цукар Мићо из Кордунског Љесковца, Црнковић Анка из Кључара, Перић Драгица из Кључара, Перић Софија из Кључара, Бастајић Илија из Пркоса, Ловрић Раде из Бабиње, Слуњ.

—– о0о —–

Нижу се прољећа и године, а зидине цркве Свете Петке на Коларићу ћуте и подсјећају на крвави априлски прољетни дан… Гачу јата врана и гавранова. Мјесто крваво и тужно другује с црним тицама. Осипа се, зјапи и провирује камење брижним рукама слагано. Зуб времена га растаче и дроби.

Некад се овдје пјевало, крстило и вјенчавало. Чула се ојкача, дангуба и четверожица, играло кукуњешће, крушка, милица и сељанчица. Одавде су и кубуре и мужари и звона одјеке у села слали, на благдане подсјећали, мртве на вјечити починак испраћали…Стоје сиво црвене зидине од камена и цигле саздане. Стоје и крију вапај, пламен, ужас невољу и голготу српскога народа. Говоре изгледом стравичним и јатима црних тица на липама из давнине.

У овој пламеној гробници, на светом мјесу, хрватска војска ножем и огњем усмрти 26. априла 1942. године стотину и шест Срба: из Коларића, Леденика, Купленског, Радмановца, Цвијановић Брда, Свињарице, Крњачког Грабовца, Будачке Ријеке, Војничке Пољане, Горњег Војнића, Кнежевић Косе, Чремушнице и Кордунског Љесковца…Сабласно зјапе зидине окружене стољетним рањеним липама и крештећим крицима злосјетних и злослутних, врана, чавки и гавранова

Пише: Мр. Миле Дакић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: