Свикли смо, Боже мој, на речи погром, геноцид, етничко чишћење…

Пише: Борислав Косановић

Свикли смо се, Боже мој, на речи погром, геноцид, етничко чишћење. Толико пута смо их чули и доживели као народ да смо постали равнодушни, као да нам је тако нешто у наслеђе даровано, па нам се догађа и понавља. Престали смо да рачунамо, а пречесто нисмо ни покушали да саберемо све жртве разних погрома и злочина над нама. Јесмо ли на то осуђени, јер нам је твоје име на уснама, а вера у срцима? Јер, догађају се само тамо где те искрено славимо.

Ево, седим на истом месту, у истој соби као и пре 20 година. Тада сам на радију слушао Време спорта и разоноде и нисам слутио какве ће вести прекинути програм. Нисам знао какве ће размере попримити зло након што је пуштена у етар лаж о кривици Срба за страдање албанске деце. Нисам знао да ће по ко зна који пут лаж послужити за иживљавање над мојим народом. Имао сам 22 године и беснео по соби слушајући стравичне извештаје о насиљу над Србима на Косову и Метохији.

Прошло је пет година од рата, пет година испирања мозга издајничких власти и којекаквих организација како смо сами криви што су нас хумано бомбардовали. Како је један човек крив за све. Како су то радили за наше добро. Како су нас ослободили. Како нам је власт коју су довели права. С којом су нас слудили. А она је ћутала и пустила све. Пустили су, а могли су другачије. Допустили су убиства невиних који нису избегли 70-их, 80-их, 97-ме, 98-ме, 99-те. Допустили су да се затире, ломи и пали и нису реаговали. Двадесет година касније све су лажи пале, много више знам и још много више ме боли.

Свикли смо се, Боже мој, на речи погром, геноцид, етничко чишћење. Свикли смо се на терминологију, али не и на речи које још одјекују. На њих се још увек јежи кожа и задрхте груди. Оно што се кроз сузе говорило, оно што се кроз јецај вапило. Речи старих који можда више и нису живи. Речи деце која су 20 година старија. Речи које су заједно са светињама изгореле.

А горело се у пламену дивљег племена. Скупа са Љевишком нашом прелепом, скупа са конаком Архангела, Саборним храмом у Призрену, црквама и манастирима у Подујеву, Ђаковици, Гњилану, Урошевцу… Девич, прелепи Девич. 20.000 оних који су били ту да штите, да се супротставе, да спрече… Отели су монахиње, подигли их са земље и убацили у транспортере остављајући светињу на немилост оних угрожених чија су права дошли да бране. Злочинце од жртава да штите. Све што су могли, њих 20.000 било је да кажу бежите, не можемо да их зауставимо. А убијали су нас кад смо их заустављали, кад смо указивали на зло, кад смо говорили ко је жртва, а ко зликовац.

Горели су погледи, гореле су мисли и молитве. Руља је односила земаљску победу. Душе су капале сузе ка небесима. И још увек је исто. Говоре ми, Боже мој, да је готово, да одустанемо, да заборавимо. Неки нови плаћеници, неке нове невладине организације, неки нови издајници и шиптарски плаћеници. Признају им од истине непризнато, призивају их у светске организације, позивају нас да им у наслеђе предамо наше. Наше паљено, наше рушено. Од њих дивљих скрнављено.

Седим на истом месту после 20 година и гледам снимке, слушам јецаје и опет ми се очи влаже, али знам, видео сам, био сам и уверио се. Неће проћи, уздићи ће се све поново као што је оно до темеља минирано и спаљено сад опет у сјају и чека стадо да се врати. Пастири су тамо где и треба да буду, остало је до нас. Нећу ћутати и нећу одустати, нећу се приклонити и посустати. Док је оловке у руци, док је Дечана у мислима, док је Ораховца у срцу, док је Косова и Метохије у души.

Неће ми узети, Боже мој, ни Зочиште, ни Гориоч, ни Витину, ни Бањску. Неће, јер је моје, српско! И док сам део овог народа, биће и моје, биће и наше. Јер Србин се свикао на погром, геноцид и етничко чишћење, али није на заборав ма колико нам издајници међу нама говорили да јесте.

Још нам инат убили нису, још нам завет затрли нису, још се пале свеће за васкрсло Косово и Метохију! И да сви оду на неко време, вратићемо се. Остаће они који су у земљи косметској, остаће темељи цркава и манастира на којима ћемо се опет као народ ка небу зидати. Зато се и боје иако имају све.

Иако им је лаж истина, иако им је и даље топуз у рукама. Јер, главе су погнуте, али су молитве уздигнуте, а кад је тако из пепела ће Србин да васкрсне. Из истог оног од пре 20 година, мој Боже.

Русија је поново велика, а Косово ће опет бити ослобођено. Да гареж од 17. марта 2004. године са лица сперемо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: