Svikli smo, Bože moj, na reči pogrom, genocid, etničko čišćenje…

Piše: Borislav Kosanović

Svikli smo se, Bože moj, na reči pogrom, genocid, etničko čišćenje. Toliko puta smo ih čuli i doživeli kao narod da smo postali ravnodušni, kao da nam je tako nešto u nasleđe darovano, pa nam se događa i ponavlja. Prestali smo da računamo, a prečesto nismo ni pokušali da saberemo sve žrtve raznih pogroma i zločina nad nama. Jesmo li na to osuđeni, jer nam je tvoje ime na usnama, a vera u srcima? Jer, događaju se samo tamo gde te iskreno slavimo.

Evo, sedim na istom mestu, u istoj sobi kao i pre 20 godina. Tada sam na radiju slušao Vreme sporta i razonode i nisam slutio kakve će vesti prekinuti program. Nisam znao kakve će razmere poprimiti zlo nakon što je puštena u etar laž o krivici Srba za stradanje albanske dece. Nisam znao da će po ko zna koji put laž poslužiti za iživljavanje nad mojim narodom. Imao sam 22 godine i besneo po sobi slušajući stravične izveštaje o nasilju nad Srbima na Kosovu i Metohiji.

Prošlo je pet godina od rata, pet godina ispiranja mozga izdajničkih vlasti i kojekakvih organizacija kako smo sami krivi što su nas humano bombardovali. Kako je jedan čovek kriv za sve. Kako su to radili za naše dobro. Kako su nas oslobodili. Kako nam je vlast koju su doveli prava. S kojom su nas sludili. A ona je ćutala i pustila sve. Pustili su, a mogli su drugačije. Dopustili su ubistva nevinih koji nisu izbegli 70-ih, 80-ih, 97-me, 98-me, 99-te. Dopustili su da se zatire, lomi i pali i nisu reagovali. Dvadeset godina kasnije sve su laži pale, mnogo više znam i još mnogo više me boli.

Svikli smo se, Bože moj, na reči pogrom, genocid, etničko čišćenje. Svikli smo se na terminologiju, ali ne i na reči koje još odjekuju. Na njih se još uvek ježi koža i zadrhte grudi. Ono što se kroz suze govorilo, ono što se kroz jecaj vapilo. Reči starih koji možda više i nisu živi. Reči dece koja su 20 godina starija. Reči koje su zajedno sa svetinjama izgorele.

A gorelo se u plamenu divljeg plemena. Skupa sa Ljeviškom našom prelepom, skupa sa konakom Arhangela, Sabornim hramom u Prizrenu, crkvama i manastirima u Podujevu, Đakovici, Gnjilanu, Uroševcu… Devič, prelepi Devič. 20.000 onih koji su bili tu da štite, da se suprotstave, da spreče… Oteli su monahinje, podigli ih sa zemlje i ubacili u transportere ostavljajući svetinju na nemilost onih ugroženih čija su prava došli da brane. Zločince od žrtava da štite. Sve što su mogli, njih 20.000 bilo je da kažu bežite, ne možemo da ih zaustavimo. A ubijali su nas kad smo ih zaustavljali, kad smo ukazivali na zlo, kad smo govorili ko je žrtva, a ko zlikovac.

Goreli su pogledi, gorele su misli i molitve. Rulja je odnosila zemaljsku pobedu. Duše su kapale suze ka nebesima. I još uvek je isto. Govore mi, Bože moj, da je gotovo, da odustanemo, da zaboravimo. Neki novi plaćenici, neke nove nevladine organizacije, neki novi izdajnici i šiptarski plaćenici. Priznaju im od istine nepriznato, prizivaju ih u svetske organizacije, pozivaju nas da im u nasleđe predamo naše. Naše paljeno, naše rušeno. Od njih divljih skrnavljeno.

Sedim na istom mestu posle 20 godina i gledam snimke, slušam jecaje i opet mi se oči vlaže, ali znam, video sam, bio sam i uverio se. Neće proći, uzdići će se sve ponovo kao što je ono do temelja minirano i spaljeno sad opet u sjaju i čeka stado da se vrati. Pastiri su tamo gde i treba da budu, ostalo je do nas. Neću ćutati i neću odustati, neću se prikloniti i posustati. Dok je olovke u ruci, dok je Dečana u mislima, dok je Orahovca u srcu, dok je Kosova i Metohije u duši.

Neće mi uzeti, Bože moj, ni Zočište, ni Gorioč, ni Vitinu, ni Banjsku. Neće, jer je moje, srpsko! I dok sam deo ovog naroda, biće i moje, biće i naše. Jer Srbin se svikao na pogrom, genocid i etničko čišćenje, ali nije na zaborav ma koliko nam izdajnici među nama govorili da jeste.

Još nam inat ubili nisu, još nam zavet zatrli nisu, još se pale sveće za vaskrslo Kosovo i Metohiju! I da svi odu na neko vreme, vratićemo se. Ostaće oni koji su u zemlji kosmetskoj, ostaće temelji crkava i manastira na kojima ćemo se opet kao narod ka nebu zidati. Zato se i boje iako imaju sve.

Iako im je laž istina, iako im je i dalje topuz u rukama. Jer, glave su pognute, ali su molitve uzdignute, a kad je tako iz pepela će Srbin da vaskrsne. Iz istog onog od pre 20 godina, moj Bože.

Rusija je ponovo velika, a Kosovo će opet biti oslobođeno. Da garež od 17. marta 2004. godine sa lica speremo.