Табана

Пише: Дарко Прелевић

На ријеци Црнојевића је прије четрдесетак година живјела ромска породица, чијег се презимена не сјећам. Глава куће, домаћин, знао je неколико заната и тако зарађивао за живот.

Поправљао је кишобране и правио разне врсте казана и лонаца. Мој отац му је повремено наручивао мање, украсне казане, више од севапа, него што мy je стварно требало. Сам мајстор нам је лично доносио рукотворине. Био је причљив и поприлично духовит, особито кaд попије пар чашица ракије.

Уживао је y свом послу и свака  наруџба му је била као добар даи. Ракија и бијели лук су иначе били његови искључиви елексири здравља, младости и љепоте.

Приликом једне oд посјета, задовољан пазаром, а и ободрен са три четири чашице, мастор тада већ у улози врховног ауторитета у својој фамилији, покушао је да утврди још један пазар, онако обашка, да уда кћерку, не сјећам се ко је био први пик, брат или ја.

Роми немају своју матичy земљу, а живе у ко зна колико земаља свијета, говоре све те језике и вјерују у разне богове, божје посланике и пророке.

Кoд нас су некад имали привилегију да живе у самом срцу Подгорице. Уз лијеву обалy Рибнице, близу yшћа y Морачу, налазило се њихово насеље Табана. Етимологија ријечи Табана нас води до садашгњег обичаја да се штављена кожа, натрпана каменим облуцима потапа у Рибницу. Taј „комплексни технолошки процес“ се звао табање, и тако је и насеље добило име.

Најпознатији становник Табане је била Раза Мурова. Под неким другим околностима Раза је могла да буде фатална, као Pадa из приче Горког „Макар Чудра“ (вјероватно познатије под филмованим насловом „Цигани лете у небо“), али зато њен човјек, Фико, није био ни налик Лојку 3обару.

Да би се дошло до Разиног загрљаја није баш било нужно и да јој се сломи срце, али је и тада било насилника који су у недостатку шарма, користили силу да дођу до Разине „љубави“.

Иако је била углавном боса и зими и љети, увијек модрих и  изудараних ногу, очигледно да ни италијански војници који су је звали ‘Raza della Muro’, нису били равнодушни на њу.

У некој малициозно-хумористичкој интерпретацији њених животних навика, тврдило се да је дала значајан допринос НОБ-у, тако што је полним болестима које је преносила, смањила борбену готовост италијанске војске.

Сумњам да је овај њен „диверзантски“ стаж препознат и адекватно награђен од стране истражних органа послије рата, па ће најприје бити да су јој средства за рад били нечији длан, олово или пасуљ.

Кад већ нису могли дa се похвале неком познатом љепотицом, наши студенти, који су послије рата студирали на страни, ко- ристећи дотично „италијанско“ или, чак, мелодичније  „француско“ име -„La Raz de la mur“ од прве даме Табане, пред другим студентима, неком вербалном мистеријом правили су мистичну љепотицу.

Кад би их мало више занијела бијела лаж, Раза је часком добијала статус глумице. Тако је, а да тога није била ни свјесна, постала оруђе у изнуђеној броби против инфериорности у односу на друге студенте, који су збиља имали ким да се похвале.

Вјерујем ла је било више него довољно материјала у Разином животу за неку пристојну романсирану биографију.

У некој сљедећој итерацији јe могло да сe унесе y њен литерални живот толико езотерије, љубави, ратовања, музике и окултизма да би то већ био посао за неког новог Миодрага Булатовића.

Нажалост, живот није литература, па сва та поетика нестаје већ у једном дану живота наших комшија Рома, испуњеном тешком борбом за парче хљеба, стари џемпер или ципеле, уколико занемаримо дане пред изборе, кад живе нешто мало боље.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: