Тајана Потерјахин: Милан Недић доказао да „колаборационистичка власт“ не мора нужно да буде издајничка

Пише: Тајана Потерјахин за ИН4С портал

„Ја стојим на своме месту одлучно решен да спасем српски народ. У
томе са фанатичном решеношћу ићи ћу до краја. Ништа ме у томе неће
поколебати. И исто онако као што сам смрвио црвену аждају, смрвићу и
прљаву и срамну грамзивост где год се буде појавила…
Српски народ мора да живи. Српски народ ће живети.“

Генерал Милан Недић, 2. августа 1942.

Нашу прошлост, као историје свих народа дугог трајања и богате традиције, обележавају догађаји и личности који својим значењем и значајем представљају угаони камен, симбол епохе или вредности, национални карактер или културни узор, персонификацију обрасца који може бити позитиван или негативан (као у случају Вука Бранковића кога је народни гениј уобличио у отелотворење издаје). Ипак, наша традиција далеко је посвећенија херојима: у тој галерији личности најразличитијих карактера, периода, животних и историјских околности и постигнућа, један портрет упадљиво недостаје. Празно место на коме би требало да стоји слика генерала Милана Недића трагични је симбол свих наших националних промашаја, својеврсне испражњености и одсуства самосвести, историјског пораза српске идеје.

Иако несумњиво спада међу најинтригантније историјске личности наше епохе, без обзира на вредносни суд који појединац може имати о њему, Милан Недић још увек је затамњен наговештај у прљавом оквиру пропаганде. И данас, у Србији постоји снажна политичка воља да се његова улога никада поштено не истражи. Зашто је тако? Овај текст пишем уочи још једне годишњице рођења генерала Недића коју дочекујемо без приговора савести због историјске неправде која му је почињена, али немам амбицију да публицистичким радом докажем његову „невиност.“ Чак ни судска рехабилитација, после свих ових деценија, не би представљала задовољење – желим да укажем на то да је однос српске јавности, историографије (ту постоје извесни, једва уочљиви помаци), наших уметника, новинара, политичара и других према Другом светском рату код нас и улози генерала Недића у њему симптом, колико и последица, дуге и тешке болести од које је наше национално биће не само оболело, него и полудело.

„Не може бити милости ни захвалног сећања на Милана Недића“ – изјавио је 2015. године најуспешнији политички прежитак најсмешније странке у нашој историји (ЈУЛ), тада министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, данас потпредседник Владе Србије, Александар Вулин. Тако је један човек без икаквих националних заслуга, али са богатом политичком каријером, оценио историјску улогу српског генерала, јунака Великог рата, политичара који је, у великој мери, заслужан за биолошки опстанак српског народа у двадесетом веку. Вулин, разуме се, има много идеолошких разлога да прижељкује да трајно остане затворена фиока у којој стоји попис жртава Брозовог режима.

Као министар унутрашњих послова, Ивица Дачић је наложио да се портрет Милана Недића уклони из зграде Владе Србије. Премда је сасвим логично да председник СПС-а поступа по агенди својих комунистичких претходника, постоји хипотетичка могућност да је овој одлуци допринела извесна нелагодност коју је министар осећао при сусрету са ликом оклеветаног српског државника. У сваком случају, тешко да икога од нас интересују морал и савест Ивице Дачића, но портрет је тада уклоњен. Тако смо добили бизарну перспективу у којој током окупације у Другом светском рату влада Србије није имала председника, подвиг спасавања српских избеглица и старања о српском народу се никада није догодио, Милан Недић није постојао, и није убијен без пресуде, сахрањен у тајном гробу без обележја, али несумњиво доказује кључно: да је мржња деце комунизма равна оној са којом су њихови очеви писали историју коју уче наша деца.

Сваки пут када упознајем нове људе, уколико желим да сазнам које су им идеолошке позиције, а нарочито ако се самоидентификују као националисти, питам за однос према генералу Милану Недићу. Српско становиште, без сумње и без релативизација, подразумева афирмативан став – у чувеним речима војводе Момчила Ђујића сажета је истина о једином српском избору који је постојао у страшним годинама светског рата током ког је наш народ доживео геноцид библијских размера. Ниједно друго страдање, понављам, баш ниједно, није упоредиво са оним што се Србима догодило у Јасеновцу. Име, личност и дело Милана Недића значајни су управо у том контексту, и ни у једном другом.

„Колаборација“, „квислинг“ и многи други – идеолошки израбљени и вредносно преоптерећени изрази стоје и данас, као музејски експонати мале вредности, уз скоро сваки спомен Недићевог имена, то је последица чињенице да је историјски фалсификат деценијама у Југославији, и касније у Србији, заузимао место научне истине. Чак и пре тренутка када је револуција „успела“ и када је страни окупатор (СССР) устоличио на власти Јосипа Броза Тита, започео је државни пројекат расрбљавања Срба. Њему су, разуме се, претходили масовни злочини над Србима: зверства почињена на простору Независне Државе Хрватске али и у другим крајевима где је српски народ подносио окупацију, у блажој варијанти, али са истим циљем, поновила су се, мада је сада крвник носио петокраку. Масовни злочини били су прво и најефикасније средство да се ућуткају они који нису били вољни добровољно да приме нову националност и идентитет.

Једва да можемо замислити у којој мери је личност генерала Милана Недића у послератним околностима ужасавала нове комунистичке власти. Можда није било одвише тешко, у складу са циљевима класног рата, конструисати и пласирати обичном народу мит о НОБ-у, који конфронтира изгладнеле и храбре партизане са декадентном београдском елитом у чијим се домовима неуморно, од сумрака до свитања, разблудне даме и наједени капиталисти проводе са Немцима, али у срцу те сатанизације морала је да се нађе Недићева влада, управо стога што је њен председник учинио за српски народ све оно што Јосип Броз није: у тој тачки револуција више није само класни рат него постаје много више од тога, рат Југословена против Срба, национално питање, а Србин, то је Милан Недић: у том смислу, идеолошка, стратешка, национална опозиција Брозу није Драгољуб Михаиловић него генерал Недић, док се Михаиловић налази негде на средини те кривуље, између препознавања српског националног интереса и погрешних тактичких процена у циљу његовог остваривања.

У овом формату немогуће је, али и непотребно, набројати све заслуге и подвиге које су, лично Милан Недић али и његови сарадници, извели како би барем једно српско дете било отето испод усташке каме. А спасене су, излечене и нахрањене, хиљаде. О томе, између осталог, написала сам и роман, у коме има више историјских чињеница (наглашавам, чињеница) него у школским уџбеницима из којих сам ја учила историју.

Немогућност великог броја искрено родољубивих Срба да схвате величину Недићевог дела последица је управо лошег образовања и свакако, изложености агресивној полувековној пропаганди која није само конкретне историјске личности и догађаје свела на стриповске црте већ је трајно онемогућила неколико генерација да разумеју шта је то окупација. Много пута поновљена фраза о Србима као „слободарском народу“ подразумева наводну неспособност Срба да трпе туђинску власт једног јединог минута, али ми знамо да је српски народ током своје дуге историје итекако умео да подноси окупацију, не зато што воли ропство, или нема храбрости да се побуни, него стога што је окупација материјална чињеница, а не „стање духа“, премда може да постане и то, ако се дух преда.

Дух Милана Недића није се предао. Ентитет познат као „Недићева Србија“, парадоксално, усред окупације, последња је српска држава коју смо имали. Комунистичка Југославија, и данашња Србија, као бивша југословенска република, оквири су у којима се заправо догодила наша национална, духовна, идентитетска капитулација.

И могло би бити да Милан Недић данас смета управо због тога. Он је доказао да „колаборационистичка власт“ не мора нужно да буде издајничка. Његова свесна и смислена борба за биолошки опстанак српског народа, у најтежим замисливим околностима показује нам како, уколико наступи војни слом, елите морају да преузму одговорност и да сачувају име, писмо, идеју, крв свог народа, без обзира на цену која је, показало се и у Недићевом случају, најчешће сам живот. Биолошко постојање и историјска част појединца ништавни су пред могућношћу нестанка народа. Недић је то разумео и поступао у складу са том спознајом.

Милан Недић није био кукавица. Његова војничка каријера, животни пут, лична трагедија која се укрстила са трагедијом државе, све говори о човеку високог морала, изузетне храбрости, али ништа тако речито о њему и његовом делу не говори као „Недићеви дечији градови“ и његов, касније такође руглу извргнут надимак. Српска мајка.

Можемо ли да замислимо, само на тренутак, ситуацију у којој се један дечији живот налази у нашим рукама? Живот српског детета, које је можда гледајући смрт својих ближњих, попут брава утоварено у неки воз и испоручено најсвирепијим убицама у људској историји, без ичије заштите, док Тито и његова партија изводе револуцију, пушкарају се са немачким млекаџијама, па онда беже у планине, претходно, испред одмазде, сакривајући своје породице у брдима (као што је, рецимо, учинио „народни херој“ Павле Јакшић код Краљева).

Можемо ли, дакле, да се запитамо шта бисмо учинили пред спознајом о хиљадама хиљада такве нејачи за коју неће бити милости, ако ми одаберемо „слободарски резон“ и све их, без ичијег пристанка, жртвујемо зарад до баналности поједностављене идеје о „слободи“? Јер, слобода се задобија дугим ходом кроз историју, исто тако се и губи, па се изнова стиче. Са друге стране, ишчезли народ више не може да се обнови, као што северноамерички Индијанци немају биолошки капацитет да поново ступе на историјску сцену као политички и етнички фактор.

Има ли родољубља, дакле дословно, љубави према роду, у идеализацији и романтизацији самоуништења? Управо тај механизам, глорификацију, обожавање нестанка, употребили су наши непријатељи, комунисти, против нас.

Убеђујући нас да су сада прави родољуби, јер су наводно усиновљеници Русије, данашњи комунисти желе да заборавимо тужну чињеницу да је смртоносна зараза левичарства код нас управо и дошла из, претходно већ поражене и окупиране Русије.

Због тога увек питам за став о Милану Недићу. Велика геополитичка питања и прегруписање на мапи света, извесна превазиђеност класичних идеолошких подела, стални глобални потреси и неке политичке очигледности, све то омогућава нашим непријатељима да неометано носе овчије крзно и србују међу нама као да су заиста Срби. Али постоје неке теме, личности, идеје, којима се успешно испитују духови.

Истина о Милану Недићу и његовом делу није потребна њему. Он је знао цену свог избора, и платио је. Насушно је потребна нама. Након немачке, преживели смо комунистичку окупацију, из које смо се, без једног јединог дана слободе, стропоштали у безизлаз глобалистичког ропства. Колико још можемо тако?

И сви они који су се, током тих многих и дугих деценија представљали као српске власти и елите, нису показали ни националну свест ни издржљивост, храброст, нити спремност на саможртвовање, којима је генерал Милан Недић себи стекао место у Небеској Србији.

Зато, није чудно што склањају његове портрете, штуцају и стењу кад му се спомене име, и „боре се против ревизионизма“, а заправо умиру од страха пред историјском истином. Колаборација није издаја, ако је њен циљ очување биолошке виталности народа, његовог идентитета и права на име. Чак ни ако је њен циљ спасавање једног српског детета чије би очи биле извађене и згажене, мајка силована и рашчеречена, браћа поклана и запаљена, да Милан Недић није одабрао оно што бисмо и ви, и ја, верујем и надам се, да смо се у тим страшним годинама нашли на његовом месту.

Генералу Недићу свакако није потребна милост једне заборава достојне појаве као што је Александар Вулин, зато што је сам изобилном милошћу загрлио душе све оне српске деце о којој је писао и о којој се очински старао. Али, изван сентименталне поетике која природно продире у сваки опис наше националне судбине, данас, док се налазимо у стању перманентне окупације, укључујући војну окупацију Косова и Метохије и свакодневно насиље коме је наш народ тамо изложен, и док геополитичко комешање још није омогућило да одахнемо, баш напротив: можда не би било бесмислено да истражимо начине на које је Недићева Србија функционисала, како бисмо престали да оправдавамо своје нечињење и националну млитавост околностима окупације.

Постоји јасна црвена линија између издаје и подвига спававања онога што мора да се спасе. Не постоје околности у којима се не може бити патриота: дело Милана Недића то доказује, као уџбеник из одговорног и родољубивог поступања у ситуацији минималних могућности. Упорност и мржња са којима одбијамо да учимо из њега не чине штету генералу Недићу, већ нама.

Но и данас, када је „антифашизам“ увеколико показао своје право лице, иако је комунизам подло покушао да се сакрије иза њега, док уживо посматрамо геноцид који врши држава која је монополизовала и злоупотребила изнуђени положај жртве, ми још увек имамо прилику да преиспитамо своје изборе и да се сретнемо са својом историјом и са својом стварношћу лицем у лице. У супротном, српски народ неће живети, иако су најбољи дали животе да би опстао. Један од најбољих, несумњиво, био је и генерал Милан Недић. Слава му и хвала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: