Tajana Poterjahin: Milan Nedić dokazao da „kolaboracionistička vlast“ ne mora nužno da bude izdajnička

Piše: Tajana Poterjahin za IN4S portal

„Ja stojim na svome mestu odlučno rešen da spasem srpski narod. U
tome sa fanatičnom rešenošću ići ću do kraja. Ništa me u tome neće
pokolebati. I isto onako kao što sam smrvio crvenu aždaju, smrviću i
prljavu i sramnu gramzivost gde god se bude pojavila…
Srpski narod mora da živi. Srpski narod će živeti.“

General Milan Nedić, 2. avgusta 1942.

Našu prošlost, kao istorije svih naroda dugog trajanja i bogate tradicije, obeležavaju događaji i ličnosti koji svojim značenjem i značajem predstavljaju ugaoni kamen, simbol epohe ili vrednosti, nacionalni karakter ili kulturni uzor, personifikaciju obrasca koji može biti pozitivan ili negativan (kao u slučaju Vuka Brankovića koga je narodni genij uobličio u otelotvorenje izdaje). Ipak, naša tradicija daleko je posvećenija herojima: u toj galeriji ličnosti najrazličitijih karaktera, perioda, životnih i istorijskih okolnosti i postignuća, jedan portret upadljivo nedostaje. Prazno mesto na kome bi trebalo da stoji slika generala Milana Nedića tragični je simbol svih naših nacionalnih promašaja, svojevrsne ispražnjenosti i odsustva samosvesti, istorijskog poraza srpske ideje.

Iako nesumnjivo spada među najintrigantnije istorijske ličnosti naše epohe, bez obzira na vrednosni sud koji pojedinac može imati o njemu, Milan Nedić još uvek je zatamnjen nagoveštaj u prljavom okviru propagande. I danas, u Srbiji postoji snažna politička volja da se njegova uloga nikada pošteno ne istraži. Zašto je tako? Ovaj tekst pišem uoči još jedne godišnjice rođenja generala Nedića koju dočekujemo bez prigovora savesti zbog istorijske nepravde koja mu je počinjena, ali nemam ambiciju da publicističkim radom dokažem njegovu „nevinost.“ Čak ni sudska rehabilitacija, posle svih ovih decenija, ne bi predstavljala zadovoljenje – želim da ukažem na to da je odnos srpske javnosti, istoriografije (tu postoje izvesni, jedva uočljivi pomaci), naših umetnika, novinara, političara i drugih prema Drugom svetskom ratu kod nas i ulozi generala Nedića u njemu simptom, koliko i posledica, duge i teške bolesti od koje je naše nacionalno biće ne samo obolelo, nego i poludelo.

„Ne može biti milosti ni zahvalnog sećanja na Milana Nedića“ – izjavio je 2015. godine najuspešniji politički prežitak najsmešnije stranke u našoj istoriji (JUL), tada ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, danas potpredsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vulin. Tako je jedan čovek bez ikakvih nacionalnih zasluga, ali sa bogatom političkom karijerom, ocenio istorijsku ulogu srpskog generala, junaka Velikog rata, političara koji je, u velikoj meri, zaslužan za biološki opstanak srpskog naroda u dvadesetom veku. Vulin, razume se, ima mnogo ideoloških razloga da priželjkuje da trajno ostane zatvorena fioka u kojoj stoji popis žrtava Brozovog režima.

Kao ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić je naložio da se portret Milana Nedića ukloni iz zgrade Vlade Srbije. Premda je sasvim logično da predsednik SPS-a postupa po agendi svojih komunističkih prethodnika, postoji hipotetička mogućnost da je ovoj odluci doprinela izvesna nelagodnost koju je ministar osećao pri susretu sa likom oklevetanog srpskog državnika. U svakom slučaju, teško da ikoga od nas interesuju moral i savest Ivice Dačića, no portret je tada uklonjen. Tako smo dobili bizarnu perspektivu u kojoj tokom okupacije u Drugom svetskom ratu vlada Srbije nije imala predsednika, podvig spasavanja srpskih izbeglica i staranja o srpskom narodu se nikada nije dogodio, Milan Nedić nije postojao, i nije ubijen bez presude, sahranjen u tajnom grobu bez obeležja, ali nesumnjivo dokazuje ključno: da je mržnja dece komunizma ravna onoj sa kojom su njihovi očevi pisali istoriju koju uče naša deca.

Svaki put kada upoznajem nove ljude, ukoliko želim da saznam koje su im ideološke pozicije, a naročito ako se samoidentifikuju kao nacionalisti, pitam za odnos prema generalu Milanu Nediću. Srpsko stanovište, bez sumnje i bez relativizacija, podrazumeva afirmativan stav – u čuvenim rečima vojvode Momčila Đujića sažeta je istina o jedinom srpskom izboru koji je postojao u strašnim godinama svetskog rata tokom kog je naš narod doživeo genocid biblijskih razmera. Nijedno drugo stradanje, ponavljam, baš nijedno, nije uporedivo sa onim što se Srbima dogodilo u Jasenovcu. Ime, ličnost i delo Milana Nedića značajni su upravo u tom kontekstu, i ni u jednom drugom.

„Kolaboracija“, „kvisling“ i mnogi drugi – ideološki izrabljeni i vrednosno preopterećeni izrazi stoje i danas, kao muzejski eksponati male vrednosti, uz skoro svaki spomen Nedićevog imena, to je posledica činjenice da je istorijski falsifikat decenijama u Jugoslaviji, i kasnije u Srbiji, zauzimao mesto naučne istine. Čak i pre trenutka kada je revolucija „uspela“ i kada je strani okupator (SSSR) ustoličio na vlasti Josipa Broza Tita, započeo je državni projekat rasrbljavanja Srba. Njemu su, razume se, prethodili masovni zločini nad Srbima: zverstva počinjena na prostoru Nezavisne Države Hrvatske ali i u drugim krajevima gde je srpski narod podnosio okupaciju, u blažoj varijanti, ali sa istim ciljem, ponovila su se, mada je sada krvnik nosio petokraku. Masovni zločini bili su prvo i najefikasnije sredstvo da se ućutkaju oni koji nisu bili voljni dobrovoljno da prime novu nacionalnost i identitet.

Jedva da možemo zamisliti u kojoj meri je ličnost generala Milana Nedića u posleratnim okolnostima užasavala nove komunističke vlasti. Možda nije bilo odviše teško, u skladu sa ciljevima klasnog rata, konstruisati i plasirati običnom narodu mit o NOB-u, koji konfrontira izgladnele i hrabre partizane sa dekadentnom beogradskom elitom u čijim se domovima neumorno, od sumraka do svitanja, razbludne dame i najedeni kapitalisti provode sa Nemcima, ali u srcu te satanizacije morala je da se nađe Nedićeva vlada, upravo stoga što je njen predsednik učinio za srpski narod sve ono što Josip Broz nije: u toj tački revolucija više nije samo klasni rat nego postaje mnogo više od toga, rat Jugoslovena protiv Srba, nacionalno pitanje, a Srbin, to je Milan Nedić: u tom smislu, ideološka, strateška, nacionalna opozicija Brozu nije Dragoljub Mihailović nego general Nedić, dok se Mihailović nalazi negde na sredini te krivulje, između prepoznavanja srpskog nacionalnog interesa i pogrešnih taktičkih procena u cilju njegovog ostvarivanja.

U ovom formatu nemoguće je, ali i nepotrebno, nabrojati sve zasluge i podvige koje su, lično Milan Nedić ali i njegovi saradnici, izveli kako bi barem jedno srpsko dete bilo oteto ispod ustaške kame. A spasene su, izlečene i nahranjene, hiljade. O tome, između ostalog, napisala sam i roman, u kome ima više istorijskih činjenica (naglašavam, činjenica) nego u školskim udžbenicima iz kojih sam ja učila istoriju.

Nemogućnost velikog broja iskreno rodoljubivih Srba da shvate veličinu Nedićevog dela posledica je upravo lošeg obrazovanja i svakako, izloženosti agresivnoj poluvekovnoj propagandi koja nije samo konkretne istorijske ličnosti i događaje svela na stripovske crte već je trajno onemogućila nekoliko generacija da razumeju šta je to okupacija. Mnogo puta ponovljena fraza o Srbima kao „slobodarskom narodu“ podrazumeva navodnu nesposobnost Srba da trpe tuđinsku vlast jednog jedinog minuta, ali mi znamo da je srpski narod tokom svoje duge istorije itekako umeo da podnosi okupaciju, ne zato što voli ropstvo, ili nema hrabrosti da se pobuni, nego stoga što je okupacija materijalna činjenica, a ne „stanje duha“, premda može da postane i to, ako se duh preda.

Duh Milana Nedića nije se predao. Entitet poznat kao „Nedićeva Srbija“, paradoksalno, usred okupacije, poslednja je srpska država koju smo imali. Komunistička Jugoslavija, i današnja Srbija, kao bivša jugoslovenska republika, okviri su u kojima se zapravo dogodila naša nacionalna, duhovna, identitetska kapitulacija.

I moglo bi biti da Milan Nedić danas smeta upravo zbog toga. On je dokazao da „kolaboracionistička vlast“ ne mora nužno da bude izdajnička. Njegova svesna i smislena borba za biološki opstanak srpskog naroda, u najtežim zamislivim okolnostima pokazuje nam kako, ukoliko nastupi vojni slom, elite moraju da preuzmu odgovornost i da sačuvaju ime, pismo, ideju, krv svog naroda, bez obzira na cenu koja je, pokazalo se i u Nedićevom slučaju, najčešće sam život. Biološko postojanje i istorijska čast pojedinca ništavni su pred mogućnošću nestanka naroda. Nedić je to razumeo i postupao u skladu sa tom spoznajom.

Milan Nedić nije bio kukavica. Njegova vojnička karijera, životni put, lična tragedija koja se ukrstila sa tragedijom države, sve govori o čoveku visokog morala, izuzetne hrabrosti, ali ništa tako rečito o njemu i njegovom delu ne govori kao „Nedićevi dečiji gradovi“ i njegov, kasnije takođe ruglu izvrgnut nadimak. Srpska majka.

Možemo li da zamislimo, samo na trenutak, situaciju u kojoj se jedan dečiji život nalazi u našim rukama? Život srpskog deteta, koje je možda gledajući smrt svojih bližnjih, poput brava utovareno u neki voz i isporučeno najsvirepijim ubicama u ljudskoj istoriji, bez ičije zaštite, dok Tito i njegova partija izvode revoluciju, puškaraju se sa nemačkim mlekadžijama, pa onda beže u planine, prethodno, ispred odmazde, sakrivajući svoje porodice u brdima (kao što je, recimo, učinio „narodni heroj“ Pavle Jakšić kod Kraljeva).

Možemo li, dakle, da se zapitamo šta bismo učinili pred spoznajom o hiljadama hiljada takve nejači za koju neće biti milosti, ako mi odaberemo „slobodarski rezon“ i sve ih, bez ičijeg pristanka, žrtvujemo zarad do banalnosti pojednostavljene ideje o „slobodi“? Jer, sloboda se zadobija dugim hodom kroz istoriju, isto tako se i gubi, pa se iznova stiče. Sa druge strane, iščezli narod više ne može da se obnovi, kao što severnoamerički Indijanci nemaju biološki kapacitet da ponovo stupe na istorijsku scenu kao politički i etnički faktor.

Ima li rodoljublja, dakle doslovno, ljubavi prema rodu, u idealizaciji i romantizaciji samouništenja? Upravo taj mehanizam, glorifikaciju, obožavanje nestanka, upotrebili su naši neprijatelji, komunisti, protiv nas.

Ubeđujući nas da su sada pravi rodoljubi, jer su navodno usinovljenici Rusije, današnji komunisti žele da zaboravimo tužnu činjenicu da je smrtonosna zaraza levičarstva kod nas upravo i došla iz, prethodno već poražene i okupirane Rusije.

Zbog toga uvek pitam za stav o Milanu Nediću. Velika geopolitička pitanja i pregrupisanje na mapi sveta, izvesna prevaziđenost klasičnih ideoloških podela, stalni globalni potresi i neke političke očiglednosti, sve to omogućava našim neprijateljima da neometano nose ovčije krzno i srbuju među nama kao da su zaista Srbi. Ali postoje neke teme, ličnosti, ideje, kojima se uspešno ispituju duhovi.

Istina o Milanu Nediću i njegovom delu nije potrebna njemu. On je znao cenu svog izbora, i platio je. Nasušno je potrebna nama. Nakon nemačke, preživeli smo komunističku okupaciju, iz koje smo se, bez jednog jedinog dana slobode, stropoštali u bezizlaz globalističkog ropstva. Koliko još možemo tako?

I svi oni koji su se, tokom tih mnogih i dugih decenija predstavljali kao srpske vlasti i elite, nisu pokazali ni nacionalnu svest ni izdržljivost, hrabrost, niti spremnost na samožrtvovanje, kojima je general Milan Nedić sebi stekao mesto u Nebeskoj Srbiji.

Zato, nije čudno što sklanjaju njegove portrete, štucaju i stenju kad mu se spomene ime, i „bore se protiv revizionizma“, a zapravo umiru od straha pred istorijskom istinom. Kolaboracija nije izdaja, ako je njen cilj očuvanje biološke vitalnosti naroda, njegovog identiteta i prava na ime. Čak ni ako je njen cilj spasavanje jednog srpskog deteta čije bi oči bile izvađene i zgažene, majka silovana i raščerečena, braća poklana i zapaljena, da Milan Nedić nije odabrao ono što bismo i vi, i ja, verujem i nadam se, da smo se u tim strašnim godinama našli na njegovom mestu.

Generalu Nediću svakako nije potrebna milost jedne zaborava dostojne pojave kao što je Aleksandar Vulin, zato što je sam izobilnom milošću zagrlio duše sve one srpske dece o kojoj je pisao i o kojoj se očinski starao. Ali, izvan sentimentalne poetike koja prirodno prodire u svaki opis naše nacionalne sudbine, danas, dok se nalazimo u stanju permanentne okupacije, uključujući vojnu okupaciju Kosova i Metohije i svakodnevno nasilje kome je naš narod tamo izložen, i dok geopolitičko komešanje još nije omogućilo da odahnemo, baš naprotiv: možda ne bi bilo besmisleno da istražimo načine na koje je Nedićeva Srbija funkcionisala, kako bismo prestali da opravdavamo svoje nečinjenje i nacionalnu mlitavost okolnostima okupacije.

Postoji jasna crvena linija između izdaje i podviga spavavanja onoga što mora da se spase. Ne postoje okolnosti u kojima se ne može biti patriota: delo Milana Nedića to dokazuje, kao udžbenik iz odgovornog i rodoljubivog postupanja u situaciji minimalnih mogućnosti. Upornost i mržnja sa kojima odbijamo da učimo iz njega ne čine štetu generalu Nediću, već nama.

No i danas, kada je „antifašizam“ uvekoliko pokazao svoje pravo lice, iako je komunizam podlo pokušao da se sakrije iza njega, dok uživo posmatramo genocid koji vrši država koja je monopolizovala i zloupotrebila iznuđeni položaj žrtve, mi još uvek imamo priliku da preispitamo svoje izbore i da se sretnemo sa svojom istorijom i sa svojom stvarnošću licem u lice. U suprotnom, srpski narod neće živeti, iako su najbolji dali živote da bi opstao. Jedan od najboljih, nesumnjivo, bio je i general Milan Nedić. Slava mu i hvala.