Тамо гдје се политичка функција доживљава као част нема трговине

Пише: Јово Пејовић

Тамо гдје се политичка функција доживљава као част нема трговине. Јер част није на продају код оних који држе до части.

Шлагорт за ову тему дале су ми кризе које се свако мало догађају у парламентима градова широм Црне Горе, а чији су главни актери одборници, који злоупотребом повјерења грађана таласају политичку сцену. На вјечиту тему коме припада мандат, одборнику или партији, закон није дао прецизан одговор, зато се по овом питању годинама воде полемике, које прелазе границе лијепог укуса. Као бивши дугогодишњи одборник и једно вријеме Шеф одборничког клуба СНП у Скупштини Главног града Подгорица, могу посвједочити да ниједан одборник ове партије у том периоду није помислио, а камоли изневјерио повјерење грађана који су му дали мандат да их представља. За то постоји више разлога, али кључни разлог је тај што се одборнички мандат доживљавао као највећа част.

При том треба нагласити да се у почетку одборничка функција обављала без новчане накнаде, а нешто касније уз надокнаду од 10е по сједници. Једини мотив сваком одборнику је био да што часније и стручније заступа интересе града и његових грађана. А, бити у то вријеме одборник или члан опозиционе партије, значило је бити шиканиран од стране ДПС режима свуда и на сваком мјесту. Масовно су вршена отпуштања са посла, забрањиван сваки контакт осталих запослених са њима, одузимани радни реферати, искључивани телефонски апарати у канцеларијама, онемогућавано право на решавање стамбених питања и других бенефита. Вршен је притисак на чланове породица, спровођена полицијска тортура, привођења, пребијања, прислушкивања, праћења, пријетње и уцјене.

Они кадрови ДПС који су се нарочито истицали у шикани неистомишљеника награђивани су становима, стамбеним кредитима и високим функцијама. Један од оних који је био перјаница те и такве политике је и Боро Вучинић који је догурао до шефа тајне полиције и амбасадора иако то ничим сем бешчашћем није заслуживао. Жалосно је што су такви и њему слични подрепаши бившег шефа режима и даље на слободи. Остаће записано макар у записима неких од нас да су у скупштинским салама улазили наоружани до зуба специјалци да би чували власт која је изгубила већину, да је на дан избора тајна полиција у свом пуном капацитету одрађивала најпрљавије послове за ДПС режим, да је тешко било наћи адвоката да заступа опозиционе раднике у радним споровима, да је тадашњи предсједник Уставног суда Вујановић долазио у фирме и помагао пословоствима у формулисању одлука о проглашењу технолошких вишкова. Сви они опозиционари из тог времена који су пролазили кроз голготу и прогањани од стране ДПС режима и његових сателита у својим партијама су били најдоследнији борци за истину и у тој борби нијесу имали длаке на језику због чега су многи од њих доживјели бројне непријатности и у партијама којима су поклонили најбоље године свога живота. Данас многи од њих и њихове породице живе више него скромним животима заборављени од својих бивших другова који се још увијек на њиховим заслугама шепуре политичком сценом Црне Горе. Када је одборничка функција почела са собом носити бенефите, промијенио се и однос одборника према овој функцији. Није само накнада за рад у парламенту и скупштинским радним тијелима промијенила много тога, већ се одборничка функција почела користити као оскочна даска на путу за посланичке клупе, али и бизнис за политичке трговине, које су последњих година постале неизбјежни дио политичке сцене Црне Горе. Преко ноћи су промијењени критеријуми за избор одборника, тако да више нијесу у првом плану најбољи, најстручнији и непоткупљиви већ послушни који пречицом и разноразним марифетлуцима долазе у први план. Одавно одборнике не предлажу нити бирају чланови партија, већ њихови лидери или ужи кабинети, што има за последицу да се ни једни ни други не осјећају одговорним за свој рад гласачима.

Са посебним поштовањем и уважавањем се сјећам сваког одборника из клубова са којима сам сарађивао, свјестан и тада као и сада да су сви они били стручнији и бољи од мене и да је свако од њх на себи својствен начин оставио печат у раду Парламента Главног града. На њиховим примјерима се учило много тога, али прије свега како се воли свој град, како се брани идеја и став, али и како се постаје тврђи од челика. Један број тих часних људи се преселио у вјечност, врло брзо заборављен и од свога града, својих партија, али и од својих другова иако су њихове идеје и начин на који су се у тешким временима борили за интересе града и грађана уграђене у темеље парламентаризма.

Њихова ријеч је била јача од сваке одлуке или споразума јер је никада нијесу погазили. Колико се држало до части показаћу на примјеру покојног одборника Петра Кажића који је са самртне постеље дошао на сједницу Скупштине на којој се одлучивало о смјени Миомира Мугоше само да на њега и његову породицу не би пала анатема да се не дај Боже продао. Неколико дана касније упокојио се у Господу, али нажалост заборављен је од оних којима је борба за личне привилегије важнија од чувања од заборава оних личности чији однос према указаном повјерењу може послужити као прилог за најновије примјере чојства и јунаштва. Када бих кренуо набрајати са колико су стручности и одговорности обављали одборничке функције покојни Боро Божовић, Вељко Калуђеровић, Боро Глобаревић, Миленко Ноковић, Драгиша Пешић, Будимир Крстонијевић, Неђо Становић, Божо Лукачевић, Ранко Чађеновић, Веселин Ракчевић… требало би ми много времена и простора. Када би ове људске громаде, али и многе друге који су одавно у политичку пензију упоредили са овим данашњм политичким трговцима и профитерима, тек тада би смо схватили колико смо се срозали као друштво и као људи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: