Тишина

Пише: Емило Лабудовић 

Тишину дефинишу као одсуство звука. Мада је, осим у вакууму, апсолутна тишина немогућа, несавршеност људског уха омогућава да се тишина ипак доживи. Тишина има разних, али заједничко им је да су све оне стање у којем је човјек најближи себи. Неометан спољним звучним ефектима, тада је у стању да „чује“ самог себе. Да изворно чује своје мисли, ослушне своје жеље, очисти од прашине свакодневице своје наде и да, онолико колико је у стању да буде искрен према себи, сагледа своје мјесто у свом времену.
С времена на вријеме, јави се и такозвана „предизборна“ тишина. Мада је свјетлосним годинама удаљена од свега онога што тишину чини тишином, нарочито у времену савремених система комуникација, предизборна тишина је замишљена као прилика да се човјек, грађанин са правом гласа, „измакне“ из какофоније свакодневног ватромета предизборних мамаца, обећања, порука, препуцавања, псовања… Да дође себи прије него одлучи коме ће повјерити своју вољу, своја очекивања и, у неку руку, и будућност.
Постоји, наравно, онај бирачки корпус којем никаква тишина и унутрашње преиспитивање нијесу потребни, јер је њихово политичко опредјељење унапријед етаблирано. Нешто попут навијача фудбалског клуба који ће, носећи клупски шал и заставу, стално ићи на утакмице својих љубимаца, плакати и пјевати зависно од резултата, али им никада неће окренути леђа. Али, постоји и она друга и другачија бирачка популација, неопредијељена или недовљно опредијељена, која вјечито ослушкује, опипава, мјери и одмјерава, неријетко остајући изван процеса. Под изговором да се њиховим гласом ништа неће промијенити, самозаваравајућом флоскулом да су „сви исти“, налазе оправдање за свој грађански кукавичлук, препуштајући другима да одлуче и у њихово име.
Има, наравно, и оних који имају цијену. Багателну, додуше, али цијену. У новцу, статусном положају, каријери… било шта и било колико. И било од кога. Чињеница је да „раде“ у тишини (осим кад их ухвате) али њима предизборна тишина и није потребна јер се цјеновници дошаптавају полугласно, но сасвим довољно да се зна адреса на коју се доствљају личне карте и лични карктер.
Предизборна тишина, колико год више била фраза него стварно стање, прилика је за све да се сретну сами са собом и одлуче. Трагова, и људских и политичких, које су за собом оставили претеденти за подгоричку прву и остале фотеље више је него довољно да се и жмурећи потрефи недељни одабир. Треба само бити поштен, према себи прије свега, и имати на уму да се не бира само своја него и будућност своје дјеце. Па, оловку у руке и… за будућност. Како је год ко доживљавао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: