Тито – усташки извоз за Србију

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Србофобна бојазан од заокружења и уједињења свих српских земаља била је вазда највећа брига Лондона и Британске империје. У заустављању и спречавању свесрпског уједињења могли су се (зло)употребити сви: понајвише Хрвати (тј. бивши Срби римокатолици), али и Мађари, Бугари, Албанци, и новокомпоновани народи и народности ишчупани из српског етничког корпуса: Македонци, Црногорци, Муслимани…
Почетком Другог светског рата постојала су два паралелна плана за контролу и спречавање свесрпског уједињења:
А) Као Балканска федерација у коју би (очерупана) Србија ушла без Црне Горе, Јужне Србије (Македоније), Старе Србије (Космета) и Војводине; и
Б) Као „Социјалистичка“ федеративна Југославија;
Оба плана никако се нису смела поверити неком Србину, већ провереном британско–немачком агенту под кодним именима Валтер–Вајс–Ото–Славко Бабић–Је Бе Тито…

Србија – страшило за западну Европу

Српски историчар и академик проф. др Драгољуб Живојиновић (Врање, 1934 – Београд, 2016) је готово цео радни век посветио истраживању односа западних сила према Србији. Своја запањујућа открића професор Живојиновић је стекао темељним истраживањем архива у Лондону. Резултате ових дугогодишњих истраживања објавио је у својој сажетој студији „Енглеска никада није била пријатељ Србије“ (1. јун 2015). У њој нам академик Живојиновић открива како се у 20. веку развијала антисрпска завера:
„Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева римокатолике са прохрватским симпатијама (према Фицроју Маклејну), свесрпски „Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат „Хомогене Србије”, састављен у јуну 1941. године, где се јасно наговештава да „Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.
„Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку `англоамеричку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа`. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана, Британци су одредили заједничку платформу са Америком о федерализацији Југославије.
Британци су обезбедили свом играчу Титу војну и политичку легитимност с намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан по своје националне интересе. Оспоравање српског права на самоопредељење било је поента те стратегије. Сер Евлин Вудворт је приметио да када би његова влада подржала Михаиловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије.
Према запажањима Наталије Нарочницке (рођена у Москви 1948), „…било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи после Начертанија Илије Гарашанина из 1844. (…) представља СТРАШИЛО ЗА ЗАПАДНУ ЕВРОПУ`.

Говорећи о хроничној Русофобији Запада, руска историчарка и Наталија Нарочницка, аутор капиталне студије „Русија и Руси у светској историји”, објашњава: „Морали смо да скупимо снагу како се нико не би усудио да крене на нас. И ми смо скупили снагу… Спречили смо да свет потпуно потпадне под диктатуру Вашингтона, која према њиховој теорији искључивости, проистиче из калвинистичког уверења у предестинацију, како би могли да управљају `злим народима` и `дивљацима`, како је рекао сенатор Бевериџ. И то није речено током мрачног 12. века, већ крајем 19-тог.
Дуго сам изучавала англосаксонце. Они су засебна раса, са својим менталитетом. Ту има и калвинизма, и пуританске идеологије. Они су страшни расисти, и гаје дубок презир према остатку света, чак и више од Немаца, који су починили монструозне грехове. Ипак, први концентрациони логори су били британски, где су смештали Буре у Јужној Африци“.

Британска издаја ЈВуО

А ево како проф. др Драгољуб Живојиновић описује и објашњава судбину Драгољуба Драже Михаиловића, ђенерала Југословенске краљевске војске и првог герилца Европе, који је у почетку био Черчилов љубимац и херој, да би касније изненада био пуштен низ воду:
„Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Маклејн, шеф британске мисије при Титовом штабу, закључио је у меморандуму послатом Ентонију Идну: `Што се тиче генерала Михаиловића, он је велико–Србин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет`. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису при плановима о оснивању гомиле државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у тврдњу великог енглеског историчара Алана Џона Персивала Тејлора (1906–90) да је `ИЗГРАДЊА ТИТА БИЛА ЧИСТО ЕНГЛЕСКА АВАНТУРА`?
Насупрот безбројним критикама изреченим на рачун `великосрпских` тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству, ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром на то да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима“.
Рандолф Черчил (1911–68), син ратног британског премијера Винстона (1874–1965), на трећем заседању ЗАВНОХ-а (Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske), у Топуском (место у Српској Крајини, данас у Хрватској) 8–9. маја 1944. уверавао је своје хрватске пријатеље да ће федерална Југославија бити привремено решење кратког века, и да ће се после њеног распада све територије западно од Дрине укључити у подунавску федерацију римокатоличких држава (и државица) наглашавајући да „све што се протеже до Дрине мора бити европско…“ Но, напредовање совјетске Црвене армије до срца Европе у завршници Другог светског рата натерало је западне савезнике да планове о римокатоличком `интермаријуму` и фашистичком блоку на истоку Европе одложе за нека боља времена.

Непријатељи свега што је руско, српско и православно

Ако је циљ распарчавање и уништење Русије, онда је и деци данас јасно колике су размере злочина колективног Запада 1917. године, када су последње хришћанско царство (Трећи Рим) западни зликовци разорили убацивањем и инсталацијом најгорег комунистичког шкарта и разбојничког олоша који је извео бољшевичку револуцију и затим побио милионе Руса и других православаца.
Пакост и завера Империје су настављене 9. октобра 1934. у Марсеју у Француској, где су ватиканско–британски агенти Мусолини и Павелић организовали и извели атентат на југословенског регента Александра Првог Карађорђевића (1888–1934). Овде просто боде очи историјска чињеница да су:
А) Ватикан и Британска империја, истина непринципијелни, али трајни савезници и ЉУТИ НЕПРИЈАТЕЉИ СВЕГА ШТО ЈЕ ПРАВОСЛАВНО; и
Б) да за своје нечасне циљеве истурају и (зло)употребљавају све римокатоличке народе и народности широм Европе (Хрвате, Пољаке, Мађаре, Аустријанце…) али и унијате као што су данас добрим делом Украјинци и нешто мање Белоруси који су задржали православне обреде и обичаје, али на богослужењу помињу римског епископа Папу и признају врховну власт Ватикана.
Највећи и најљући непријатељи Срба и Руса и свега што је православно, несумњиво су били и остали покатоличени Срби који су верско–етничким инжењерингом Ватикана и Беча у 19. столећу постали Хрвати. Тако су Ватикан, Беч и Лондон од преверених Срба створили србождере – усташе.

Антибољшевичке нације

Енглеска тајна служба МИ6, у сталном дослуху са Ватиканом, је образовала и држала на узди низ организација сличних Федералном клубу, као што су били Блок антибољшевичких нација, Словенска конфедерација, која је тежила спајању Украјине и Белорусије са Пољском, Сељачка интернационала, у којој опет наилазимо на Миху Крека и Мачека, Интернационала Слободе, Прометејска Лига, Фракција Абрамчик. У њихове редове су масовно ступали вође фашистичких и сепаратистичких источноевропских покрета пребеглих на Запад захваљујући „пацовским каналима” Ватикана, Велике Британије и Америке. Те организације су функционисале по систему „комуникационих судова”. Разлике у стратешким циљевима су биле незнатне, а чланство им је често било заједничко.
За америчке и енглеске тајне службе од посебног интереса је било регрутовање вођа сецесионистичких мањина са простора Совјетског Савеза и „стручњака” за етничка питања, попут истраживача Ванзе (Wansee) Института, задужених од SD (тајна служба SS) за студије просторног распореда и бројчаног стања етничких група на подручју Источне Европе и Совјетског Савеза. Послератни Евро-Азијски институт и Институт за студије Совјетског Савеза са седиштем у Минхену такође су се бавили питањем мањина у Русији, за шта су користили искуства бивших нациста. Извештаје су достављали свом налогодавцу и „добротвору”, Централној обавештајној агенцији (скр. CIA).
Крајем 40-их година све горе наведене организације су се стопиле у радикални Блок антибољшевичких нација (BAN) и прешле под надлежност америчких обавештајних структура, што је било у складу са водећом улогом САД у хладном рату против Русије. Од „организације намењене федерисању свих неруских мањина које су се ставиле у службу трећег рајха”, Блок антибољшевичких нација (БАН) се после рата претворио у кровну организацију свих источноевропских фашистичких покрета, попут Хлинкине гарде, усташа, галицијских нациста итд. У Блоку су Хрвате (усташко–србождерског свјетоназора) представљали Стјепан Хефер, Антон Бонифацић, Динко Шакић и Иван Јелић.
За оперативну контролу БАН и осталих „ослободилачких група” био је задужен Биро за политичку координацију (Office of Policy Coordination, скр. OPC), тајно одељење министарства Спољних послова, одговорног за организацију „специјалних операција” и за планирање дугорочне Америчке политике у свету. Директор Бироа за политичку координацију, пословни адвокат Френк Визнер (Frank Gardiner Wisner, 1909–65) је добио од америчке владе зелено светло за регрутовање источноевропских избеглица са антикомунистичким педигреом и за њихову политичку обуку и организацију на тлу САД. На том послу је радио са својим пријатељем Аленом Делсом (Allen Welsh Dulles, 1893–1969), с којим је 1948. основао моћну и свеобухватну Централну обавештајну агенцију (Central Intelligence Agency, скр. CIA). Као адвокати великих банкарских кућа, били су уско повезани са пословним круговима Вол Стрита и са утицајним Саветом за спољне односе (Council on Foreign Relations, осн. 1921).

Драгоцени усташки експорт за Србију

Када је совјетски агент Валтер, немачки Вајс, француски Ото, словеначки Руди, српски инжењер Славко Бабић, међу комунистичким илегалним ћелијама ословљаван и као Томо, Виктор, Ивица, Новак и Стари, затим као инжењер Иван Костањшек или инжењер Томанек, а касније познат као Је Бе ТИТО, једног мајског јутра 1941. брзим влаком из НДХ-а престонице Загреба стигао у окупирани Београд, нико га на путу није узнемиравао ни проверавао лажне аусвајсе и пасоше – ни усташе ни Немци ни било ко.
Еуген Дидо Кватерник (1910–62), усташки генерал-пуковник, шеф Павелићеве полиције (Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ) и један од организатора атентата на краља Александра у Марсеју 1934, знао је да је Тито вођа југословенских комуниста. У Србији је за то знало само најуже и најповерљивије комунистичко руководство. Поводом одласка Валтера–Вајса–Ота–Рудија–Бабића–Тита у Београд, Кватерник је извукао следећу поуку коју је приопћио и свом поглавнику Павелићу:
„Ти се сећаш, стари, како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Њемци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли да нађемо ДРАГОЦЕНИЈИ ИЗВОЗ ЗА СРБИЈУ ОД ТИТА. Срби ће имати да плаћају за то СЉЕДЕЋИХ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА“.
***
Бојим се да ми Срби као „корисни идиоти“ и дан–данас још увек плаћамо тај горки србождерски КОМУНО–УСТАШКИ ИЗВОЗ и КРВАВИ ДАНАК, одушевљено певајући на „Дан младости“ (Титин рођендан) општепознату заклетву:
„ДРУЖЕ ТИТО, МИ ТИ СЕ КУНЕМО/ ДА СА ТВОГА ПУТА НЕ СКРЕНЕМО“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: