Tito – ustaški izvoz za Srbiju

Autor: Dragan R. Mlađenović

Srbofobna bojazan od zaokruženja i ujedinjenja svih srpskih zemalja bila je vazda najveća briga Londona i Britanske imperije. U zaustavljanju i sprečavanju svesrpskog ujedinjenja mogli su se (zlo)upotrebiti svi: ponajviše Hrvati (tj. bivši Srbi rimokatolici), ali i Mađari, Bugari, Albanci, i novokomponovani narodi i narodnosti iščupani iz srpskog etničkog korpusa: Makedonci, Crnogorci, Muslimani…
Početkom Drugog svetskog rata postojala su dva paralelna plana za kontrolu i sprečavanje svesrpskog ujedinjenja:
A) Kao Balkanska federacija u koju bi (očerupana) Srbija ušla bez Crne Gore, Južne Srbije (Makedonije), Stare Srbije (Kosmeta) i Vojvodine; i
B) Kao „Socijalistička“ federativna Jugoslavija;
Oba plana nikako se nisu smela poveriti nekom Srbinu, već proverenom britansko–nemačkom agentu pod kodnim imenima Valter–Vajs–Oto–Slavko Babić–Je Be Tito…

Srbija – strašilo za zapadnu Evropu

Srpski istoričar i akademik prof. dr Dragoljub Živojinović (Vranje, 1934 – Beograd, 2016) je gotovo ceo radni vek posvetio istraživanju odnosa zapadnih sila prema Srbiji. Svoja zapanjujuća otkrića profesor Živojinović je stekao temeljnim istraživanjem arhiva u Londonu. Rezultate ovih dugogodišnjih istraživanja objavio je u svojoj sažetoj studiji „Engleska nikada nije bila prijatelj Srbije“ (1. jun 2015). U njoj nam akademik Živojinović otkriva kako se u 20. veku razvijala antisrpska zavera:
„Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu. Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin ofisa, u većini slučajeva rimokatolike sa prohrvatskim simpatijama (prema Ficroju Maklejnu), svesrpski „Ravnogorski nacionalni program” ili Moljevićev projekat „Homogene Srbije”, sastavljen u junu 1941. godine, gde se jasno nagoveštava da „Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu a, da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji”.
„Već u leto 1941. Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku `angloameričku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda`. Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana, Britanci su odredili zajedničku platformu sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije.
Britanci su obezbedili svom igraču Titu vojnu i političku legitimnost s namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan po svoje nacionalne interese. Osporavanje srpskog prava na samoopredeljenje bilo je poenta te strategije. Ser Evlin Vudvort je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihailovića, usvojila bi liniju naklonjenu pansrpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije.
Prema zapažanjima Natalije Naročnicke (rođena u Moskvi 1948), „…bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji posle Načertanija Ilije Garašanina iz 1844. (…) predstavlja STRAŠILO ZA ZAPADNU EVROPU`.

Govoreći o hroničnoj Rusofobiji Zapada, ruska istoričarka i Natalija Naročnicka, autor kapitalne studije „Rusija i Rusi u svetskoj istoriji”, objašnjava: „Morali smo da skupimo snagu kako se niko ne bi usudio da krene na nas. I mi smo skupili snagu… Sprečili smo da svet potpuno potpadne pod diktaturu Vašingtona, koja prema njihovoj teoriji isključivosti, proističe iz kalvinističkog uverenja u predestinaciju, kako bi mogli da upravljaju `zlim narodima` i `divljacima`, kako je rekao senator Beveridž. I to nije rečeno tokom mračnog 12. veka, već krajem 19-tog.
Dugo sam izučavala anglosaksonce. Oni su zasebna rasa, sa svojim mentalitetom. Tu ima i kalvinizma, i puritanske ideologije. Oni su strašni rasisti, i gaje dubok prezir prema ostatku sveta, čak i više od Nemaca, koji su počinili monstruozne grehove. Ipak, prvi koncentracioni logori su bili britanski, gde su smeštali Bure u Južnoj Africi“.

Britanska izdaja JVuO

A evo kako prof. dr Dragoljub Živojinović opisuje i objašnjava sudbinu Dragoljuba Draže Mihailovića, đenerala Jugoslovenske kraljevske vojske i prvog gerilca Evrope, koji je u početku bio Čerčilov ljubimac i heroj, da bi kasnije iznenada bio pušten niz vodu:
„Prevagu su opet odneli geopolitički kriterijumi kad je došao čas da se zvanično uskrati podrška četničkom pokretu. Brigadir Ficroj Maklejn, šef britanske misije pri Titovom štabu, zaključio je u memorandumu poslatom Entoniju Idnu: `Što se tiče generala Mihailovića, on je veliko–Srbin i reakcionar. U tim uslovima Velika Britanija nema više interesa da podržava njegov pokret`. Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin ofisu pri planovima o osnivanju gomile državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvrdnju velikog engleskog istoričara Alana Džona Persivala Tejlora (1906–90) da je `IZGRADNJA TITA BILA ČISTO ENGLESKA AVANTURA`?
Nasuprot bezbrojnim kritikama izrečenim na račun `velikosrpskih` težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevske odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika. Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom na to da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima“.
Randolf Čerčil (1911–68), sin ratnog britanskog premijera Vinstona (1874–1965), na trećem zasedanju ZAVNOH-a (Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske), u Topuskom (mesto u Srpskoj Krajini, danas u Hrvatskoj) 8–9. maja 1944. uveravao je svoje hrvatske prijatelje da će federalna Jugoslavija biti privremeno rešenje kratkog veka, i da će se posle njenog raspada sve teritorije zapadno od Drine uključiti u podunavsku federaciju rimokatoličkih država (i državica) naglašavajući da „sve što se proteže do Drine mora biti evropsko…“ No, napredovanje sovjetske Crvene armije do srca Evrope u završnici Drugog svetskog rata nateralo je zapadne saveznike da planove o rimokatoličkom `intermarijumu` i fašističkom bloku na istoku Evrope odlože za neka bolja vremena.

Neprijatelji svega što je rusko, srpsko i pravoslavno

Ako je cilj rasparčavanje i uništenje Rusije, onda je i deci danas jasno kolike su razmere zločina kolektivnog Zapada 1917. godine, kada su poslednje hrišćansko carstvo (Treći Rim) zapadni zlikovci razorili ubacivanjem i instalacijom najgoreg komunističkog škarta i razbojničkog ološa koji je izveo boljševičku revoluciju i zatim pobio milione Rusa i drugih pravoslavaca.
Pakost i zavera Imperije su nastavljene 9. oktobra 1934. u Marseju u Francuskoj, gde su vatikansko–britanski agenti Musolini i Pavelić organizovali i izveli atentat na jugoslovenskog regenta Aleksandra Prvog Karađorđevića (1888–1934). Ovde prosto bode oči istorijska činjenica da su:
A) Vatikan i Britanska imperija, istina neprincipijelni, ali trajni saveznici i LJUTI NEPRIJATELJI SVEGA ŠTO JE PRAVOSLAVNO; i
B) da za svoje nečasne ciljeve isturaju i (zlo)upotrebljavaju sve rimokatoličke narode i narodnosti širom Evrope (Hrvate, Poljake, Mađare, Austrijance…) ali i unijate kao što su danas dobrim delom Ukrajinci i nešto manje Belorusi koji su zadržali pravoslavne obrede i običaje, ali na bogosluženju pominju rimskog episkopa Papu i priznaju vrhovnu vlast Vatikana.
Najveći i najljući neprijatelji Srba i Rusa i svega što je pravoslavno, nesumnjivo su bili i ostali pokatoličeni Srbi koji su versko–etničkim inženjeringom Vatikana i Beča u 19. stoleću postali Hrvati. Tako su Vatikan, Beč i London od preverenih Srba stvorili srboždere – ustaše.

Antiboljševičke nacije

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili Blok antiboljševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajine i Belorusije sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Frakcija Abramčik. U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočnoevropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući „pacovskim kanalima” Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu „komunikacionih sudova”. Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne, a članstvo im je često bilo zajedničko.
Za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog Saveza i „stručnjaka” za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od SD (tajna služba SS) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza sa sedištem u Minhenu takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svom nalogodavcu i „dobrotvoru”, Centralnoj obaveštajnoj agenciji (skr. CIA).
Krajem 40-ih godina sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antiboljševičkih nacija (BAN) i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD u hladnom ratu protiv Rusije. Od „organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu trećeg rajha”, Blok antiboljševičkih nacija (BAN) se posle rata pretvorio u krovnu organizaciju svih istočnoevropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, ustaša, galicijskih nacista itd. U Bloku su Hrvate (ustaško–srbožderskog svjetonazora) predstavljali Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Šakić i Ivan Jelić.
Za operativnu kontrolu BAN i ostalih „oslobodilačkih grupa” bio je zadužen Biro za političku koordinaciju (Office of Policy Coordination, skr. OPC), tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova, odgovornog za organizaciju „specijalnih operacija” i za planiranje dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju, poslovni advokat Frenk Vizner (Frank Gardiner Wisner, 1909–65) je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa antikomunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu SAD. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Allen Welsh Dulles, 1893–1969), s kojim je 1948. osnovao moćnu i sveobuhvatnu Centralnu obaveštajnu agenciju (Central Intelligence Agency, skr. CIA). Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa uticajnim Savetom za spoljne odnose (Council on Foreign Relations, osn. 1921).

Dragoceni ustaški eksport za Srbiju

Kada je sovjetski agent Valter, nemački Vajs, francuski Oto, slovenački Rudi, srpski inženjer Slavko Babić, među komunističkim ilegalnim ćelijama oslovljavan i kao Tomo, Viktor, Ivica, Novak i Stari, zatim kao inženjer Ivan Kostanjšek ili inženjer Tomanek, a kasnije poznat kao Je Be TITO, jednog majskog jutra 1941. brzim vlakom iz NDH-a prestonice Zagreba stigao u okupirani Beograd, niko ga na putu nije uznemiravao ni proveravao lažne ausvajse i pasoše – ni ustaše ni Nemci ni bilo ko.
Eugen Dido Kvaternik (1910–62), ustaški general-pukovnik, šef Pavelićeve policije (Ravnateljstva za javni red i sigurnost NDH) i jedan od organizatora atentata na kralja Aleksandra u Marseju 1934, znao je da je Tito vođa jugoslovenskih komunista. U Srbiji je za to znalo samo najuže i najpoverljivije komunističko rukovodstvo. Povodom odlaska Valtera–Vajsa–Ota–Rudija–Babića–Tita u Beograd, Kvaternik je izvukao sledeću pouku koju je priopćio i svom poglavniku Paveliću:
„Ti se sećaš, stari, kako je Lenjin došao da podigne revoluciju u Rusiji. Njemci su ga propustili preko svoje zemlje u jednom blindiranom vagonu. Mi ne bismo mogli da nađemo DRAGOCENIJI IZVOZ ZA SRBIJU OD TITA. Srbi će imati da plaćaju za to SLJEDEĆIH DVADESET GODINA“.
***
Bojim se da mi Srbi kao „korisni idioti“ i dan–danas još uvek plaćamo taj gorki srbožderski KOMUNO–USTAŠKI IZVOZ i KRVAVI DANAK, oduševljeno pevajući na „Dan mladosti“ (Titin rođendan) opštepoznatu zakletvu:
„DRUŽE TITO, MI TI SE KUNEMO/ DA SA TVOGA PUTA NE SKRENEMO“.