Токсичност ЦИА долара

Уколико се човјек налази у сукобу са својом околином, намеће се потреба самопреиспитивања да ли су ствари баш такве какве он вјерује да јесу. Управо полазећи од таквог психичког стања, да ако је читав свијет постојано против нас никако не може бити да смо у праву, већина становника ондашње Савезне републике Југославије гласала је на савезним парламетарним и предсједничким изборима против режима Слободана Милошевића. У ту већину на моју велику данашњу жалост спада и писац ових редова, активни дувач пиштаљке и учесник протестних шетњи грађана Београда крајем 1996. и непуне четири касније гласач Војислава Коштунице на предсједничким изборима.

Лично никада нијесам повјеровао у западну пропаганду да је мој народ био агресор, да његова борба није била праведна, да су наши непријатељи били у праву, да се злочином у Сребреници сврстао у ред геноцидних народа, да је Слободан Милошевић балкански касапин и да је НАТО агресија заиста била мотивисана наводним патњама албанских цивила на Косову и Метохији. Међутим као јединка која раније није била у позицији да живи у демократски уређеном друштву, наивно сам повјеровао да је наша земља током 90-тих била страшна диктатура и да је запад против нас у неку руку био и за наше добро. Био сам потпуно убијеђен да je Слободан Милошевић персонална сметња економском напретку и почетку обнове дугогодишњим санкцијама и ратовима намучене земље.

Обећавано нам је тада, само срушите Слободана Милошевића и пред вама је пут у благостање. Територијални интегритет земље одмах ће бити међународно уважен и поштован, а шиптарски теритости, мафијаши и крадљивци органа једва ће дочекати да се реинтегришу у демократизовану Србију. Услиједио би економски опоравак. Зараде ће одмах порасти, за неколико година постићи ће се пуна запосленост и друштво приближити западним стандардима. Од свега обећаног ондашњи слаткоречиви НАТО плаћеници и последњих 13 година наши државници једино су изгледа били способни да обезбиједе услове за одржавање педерских маршева. Само по тим манифестацијама менталне изопачености наши градови личе не оне у западној Европи. Можда је у вријеме власти Слободана Милошевића обичан човјек живио теже него данас, али упркос санкцијама и ратовима општа ситуација у друштву није била сива и безнадна као што је то сада.

У пројекат реализације 5. октобра цивилна одјељења америчке ЦИА-е инвестирале су више десетина милиона долара. Већина тог новца прошверцована је у јакнама будућих министара ДОС-ове владе. Данас се зато с правом питамо да ли је управо количина прошверцованих црних ЦИА долара, била један од кључева касније подјеле ресора у првој ДОС-овој и будућим наводно демократским владама? Овим новцем је финансирана кампања ДОС-а, формиран Отпор, урађена медијска и логистичка припрема наводно спонтане свенародне револуције. Тим злим парама купљени су начелник генералштаба, утицајни полицијски генерали, истакнути функционери владајуће странке, чланови моћних криминалних кланова, Легија и његова касније озлоглашена ЈСО. Укупни ефекти ових данајских дарова постаће брзо видљиви.

Тринаест година након наводно спонтане свенародне револуције, може се лако утврдити да је сваки ЦИА долар дониран пројекту 5. октобра касније вишеструко враћен компанијама из САД. Пуко враћање средстава уложених у рушење Слободана Милошевића само по себи не би био толики проблем, да овдашњи реални и финансијски сектор у последњих 13 година није у првом реду подређен и програмиран према интересима западних компанија, што представља велику препреку било каквом напретку наше екононије.

На удару се прво нашла профитабилна домаћа дуванска индустрија. Далеко испод тржишне вриједности, фабрике дувана у Нишу и Врању продате су директном погодбом концернима Филип Морис и БАТ. Привилегованом куповином ових привредних субјеката мултинационалне компаније стекле су монопол на домаћем тржишту цигарета. Уведен је потом стечај у жељезару Сартид. Кроз форму откупа стечајне масе ова потпуно функционална фабрика практично је поклоњена америчком УС стил-у. Вишемилионски дугови старог привредног субјекта пребачени су на државу. Док је цијена челика на берзама била висока ова компанија колонизаторских манира остваривала је енорман профит, који је у потпуности износила из Србије. Када су цијене челика пале, Американци су напустили поклоњену и у међувремену опљачкану фабрику, вративши је на управљање држави.

Наводно демократске пост петоктобарске власти у рекордном року угасили су све некада стратешке привредне гране и домаће банке. Дозвољено је са друге стране неограничено отварање страних банака и других финансијских институција. Одсуством било какве унутрашње регулативе, ове банке своје пословање базирале су на правим зеленашким начелима. Кредити рекордних камата, одобравају се под јединствено неповољним условима искључиво важећим за грађане Србије и Црне Горе. Штавише превисоке камате као да им нијесу довољне, па везујући кредитне рате исплаћене у еврима и динарима за швајцарски франак, кроз курсне разлике остварују двоструку добит, а наши осиромашени грађани принуђени су да плаћају приближно двоструке камате. Енорман профит, стечен на начин који би у земљама њихових централа био карактерисан и санкционисан као акт организованог криминала, без икаквих ограничења износи се из земље.

Након у кратком року спроведене економске колонизације Србије и Црне Горе, западне силе су наставиле пројекат политичког разбијања заједничке државе. Референдум из маја 2006. био је само финале, онога што је годинама кувано у вашингтонским и бриселским кухињама. За реализатора овог пројекта одређен је Мило Ђукановић, коме су лицемјерне и покварене западне силе обећале барем за извјесно вријеме аболицију од оптужби за шверц цигарета и низ других криминалних активности за које европске полиције сумњиче њега и људе из његовог окружења.

Услиједило је потом призање тзв. Косова, крунисано недавним Бриселским споразумом. Политика садашње владе Србије еволуирала је од заклетве у бескомпромисну борбу за Косово и Метохију, реторике којом су добили последње изборе, до како рече Матија Бећковић става “да никада неће признати да га је признала“. Тренутно је на удару Република Српска, а потом је пројектована Војводина. Тамо се већ годинама вјештачки изазивају кризе и анимозитети између централне и покрајинске власти. За последњи чин дефинитивног уништења Србије предвиђен је Санџак.

Тринаест година након 5. октобра, Србија се како нас је информисао њен данас најутицајнији државник налази се пред бакнротом. Ни ситуација у Црној Гори није ништа боља. Практично да нема друштвене групе, осим најближег окружења премијера Ђукановића, која се не суочава са биједом. Од надолазеће катаклизме наше двије државе изгледа неће спасити безумна љубав и заклетве безусловне оданости овдашњих државника датих Европској унији, праћених актима слијепе послушности, самопонижења и националне издаје.

Тек са више од деценију дуге историјске дистанце могу се добити контуре објективне слике 90-тих година. Да би се то постигло пожељно би било одговорити на неколико следећих питања.

Да ли је међународни положај наших данашњих држава повољнији него што је то било у вријеме Слободана Милошевића?

Да ли би данас би наша држава била цјеловитија, а друштво перспективније и просперитетније да није било 5. октобра?

За колико је током последњих 13 година увећан наш спољни дуг?

Јесу ли и за колико процената, односно промила порасле реалне зараде у односу на вријеме када се наша земља налазила под међународним санкцијама какве историја не памти?

Гдје су отишле милијарде долара приходованих општом приватизацијом, према којој је предсједник Милошевић био крајње обазрив?

Који је то конкретан позитиван ефекат 5. октобра на животе обичних грађана Србије и Црне Горе?

Шта су конкренти бенефити за обичног човјека од безусловног пута ка умирућој ЕУ?

Постоји ли безнаднијих и пониженијих држава у данашњој Европи од Србије и Црне Горе?

Одговор на ова данас актуелна питања као да је дат 13 година раније, три дана уочи петоктобарске револуције и годинама прије него што су постала саставни дио наших живота. У последњем обраћању нацији предсједник Слободан Милошевић између осталог рекао је следеће:

• “Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала.
• У склопу те политике за распарчавање Југославије Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости.
• Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају.
• Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом су брзином постајале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе... И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, веома неизвесна и далека.
• Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне.“

Колективно не желећи  да прихватимо да “они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.“, направили смо прије 13 година фаталну грешку, коју бојим се никада више нећемо исправити. Насјели смо на западну пропаганду и изабрали за државнике стипендисте црних ЦИА фондова. Како је вријеме показало њима даривани долари имали су једнаку токсичност као и 15 тона осиромашеног уранијума бачених на територију СРЈ годину дана раније.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: