Toksičnost CIA dolara

Ukoliko se čovjek nalazi u sukobu sa svojom okolinom, nameće se potreba samopreispitivanja da li su stvari baš takve kakve on vjeruje da jesu. Upravo polazeći od takvog psihičkog stanja, da ako je čitav svijet postojano protiv nas nikako ne može biti da smo u pravu, većina stanovnika ondašnje Savezne republike Jugoslavije glasala je na saveznim parlametarnim i predsjedničkim izborima protiv režima Slobodana Miloševića. U tu većinu na moju veliku današnju žalost spada i pisac ovih redova, aktivni duvač pištaljke i učesnik protestnih šetnji građana Beograda krajem 1996. i nepune četiri kasnije glasač Vojislava Koštunice na predsjedničkim izborima.

Lično nikada nijesam povjerovao u zapadnu propagandu da je moj narod bio agresor, da njegova borba nije bila pravedna, da su naši neprijatelji bili u pravu, da se zločinom u Srebrenici svrstao u red genocidnih naroda, da je Slobodan Milošević balkanski kasapin i da je NATO agresija zaista bila motivisana navodnim patnjama albanskih civila na Kosovu i Metohiji. Međutim kao jedinka koja ranije nije bila u poziciji da živi u demokratski uređenom društvu, naivno sam povjerovao da je naša zemlja tokom 90-tih bila strašna diktatura i da je zapad protiv nas u neku ruku bio i za naše dobro. Bio sam potpuno ubijeđen da je Slobodan Milošević personalna smetnja ekonomskom napretku i početku obnove dugogodišnjim sankcijama i ratovima namučene zemlje.

Obećavano nam je tada, samo srušite Slobodana Miloševića i pred vama je put u blagostanje. Teritorijalni integritet zemlje odmah će biti međunarodno uvažen i poštovan, a šiptarski teritosti, mafijaši i kradljivci organa jedva će dočekati da se reintegrišu u demokratizovanu Srbiju. Uslijedio bi ekonomski oporavak. Zarade će odmah porasti, za nekoliko godina postići će se puna zaposlenost i društvo približiti zapadnim standardima. Od svega obećanog ondašnji slatkorečivi NATO plaćenici i poslednjih 13 godina naši državnici jedino su izgleda bili sposobni da obezbijede uslove za održavanje pederskih marševa. Samo po tim manifestacijama mentalne izopačenosti naši gradovi liče ne one u zapadnoj Evropi. Možda je u vrijeme vlasti Slobodana Miloševića običan čovjek živio teže nego danas, ali uprkos sankcijama i ratovima opšta situacija u društvu nije bila siva i beznadna kao što je to sada.

U projekat realizacije 5. oktobra civilna odjeljenja američke CIA-e investirale su više desetina miliona dolara. Većina tog novca prošvercovana je u jaknama budućih ministara DOS-ove vlade. Danas se zato s pravom pitamo da li je upravo količina prošvercovanih crnih CIA dolara, bila jedan od ključeva kasnije podjele resora u prvoj DOS-ovoj i budućim navodno demokratskim vladama? Ovim novcem je finansirana kampanja DOS-a, formiran Otpor, urađena medijska i logistička priprema navodno spontane svenarodne revolucije. Tim zlim parama kupljeni su načelnik generalštaba, uticajni policijski generali, istaknuti funkcioneri vladajuće stranke, članovi moćnih kriminalnih klanova, Legija i njegova kasnije ozloglašena JSO. Ukupni efekti ovih danajskih darova postaće brzo vidljivi.

Trinaest godina nakon navodno spontane svenarodne revolucije, može se lako utvrditi da je svaki CIA dolar doniran projektu 5. oktobra kasnije višestruko vraćen kompanijama iz SAD. Puko vraćanje sredstava uloženih u rušenje Slobodana Miloševića samo po sebi ne bi bio toliki problem, da ovdašnji realni i finansijski sektor u poslednjih 13 godina nije u prvom redu podređen i programiran prema interesima zapadnih kompanija, što predstavlja veliku prepreku bilo kakvom napretku naše ekononije.

Na udaru se prvo našla profitabilna domaća duvanska industrija. Daleko ispod tržišne vrijednosti, fabrike duvana u Nišu i Vranju prodate su direktnom pogodbom koncernima Filip Moris i BAT. Privilegovanom kupovinom ovih privrednih subjekata multinacionalne kompanije stekle su monopol na domaćem tržištu cigareta. Uveden je potom stečaj u željezaru Sartid. Kroz formu otkupa stečajne mase ova potpuno funkcionalna fabrika praktično je poklonjena američkom US stil-u. Višemilionski dugovi starog privrednog subjekta prebačeni su na državu. Dok je cijena čelika na berzama bila visoka ova kompanija kolonizatorskih manira ostvarivala je enorman profit, koji je u potpunosti iznosila iz Srbije. Kada su cijene čelika pale, Amerikanci su napustili poklonjenu i u međuvremenu opljačkanu fabriku, vrativši je na upravljanje državi.

Navodno demokratske post petoktobarske vlasti u rekordnom roku ugasili su sve nekada strateške privredne grane i domaće banke. Dozvoljeno je sa druge strane neograničeno otvaranje stranih banaka i drugih finansijskih institucija. Odsustvom bilo kakve unutrašnje regulative, ove banke svoje poslovanje bazirale su na pravim zelenaškim načelima. Krediti rekordnih kamata, odobravaju se pod jedinstveno nepovoljnim uslovima isključivo važećim za građane Srbije i Crne Gore. Štaviše previsoke kamate kao da im nijesu dovoljne, pa vezujući kreditne rate isplaćene u evrima i dinarima za švajcarski franak, kroz kursne razlike ostvaruju dvostruku dobit, a naši osiromašeni građani prinuđeni su da plaćaju približno dvostruke kamate. Enorman profit, stečen na način koji bi u zemljama njihovih centrala bio karakterisan i sankcionisan kao akt organizovanog kriminala, bez ikakvih ograničenja iznosi se iz zemlje.

Nakon u kratkom roku sprovedene ekonomske kolonizacije Srbije i Crne Gore, zapadne sile su nastavile projekat političkog razbijanja zajedničke države. Referendum iz maja 2006. bio je samo finale, onoga što je godinama kuvano u vašingtonskim i briselskim kuhinjama. Za realizatora ovog projekta određen je Milo Đukanović, kome su licemjerne i pokvarene zapadne sile obećale barem za izvjesno vrijeme aboliciju od optužbi za šverc cigareta i niz drugih kriminalnih aktivnosti za koje evropske policije sumnjiče njega i ljude iz njegovog okruženja.

Uslijedilo je potom prizanje tzv. Kosova, krunisano nedavnim Briselskim sporazumom. Politika sadašnje vlade Srbije evoluirala je od zakletve u beskompromisnu borbu za Kosovo i Metohiju, retorike kojom su dobili poslednje izbore, do kako reče Matija Bećković stava “da nikada neće priznati da ga je priznala“. Trenutno je na udaru Republika Srpska, a potom je projektovana Vojvodina. Tamo se već godinama vještački izazivaju krize i animoziteti između centralne i pokrajinske vlasti. Za poslednji čin definitivnog uništenja Srbije predviđen je Sandžak.

Trinaest godina nakon 5. oktobra, Srbija se kako nas je informisao njen danas najuticajniji državnik nalazi se pred baknrotom. Ni situacija u Crnoj Gori nije ništa bolja. Praktično da nema društvene grupe, osim najbližeg okruženja premijera Đukanovića, koja se ne suočava sa bijedom. Od nadolazeće kataklizme naše dvije države izgleda neće spasiti bezumna ljubav i zakletve bezuslovne odanosti ovdašnjih državnika datih Evropskoj uniji, praćenih aktima slijepe poslušnosti, samoponiženja i nacionalne izdaje.

Tek sa više od deceniju duge istorijske distance mogu se dobiti konture objektivne slike 90-tih godina. Da bi se to postiglo poželjno bi bilo odgovoriti na nekoliko sledećih pitanja.

Da li je međunarodni položaj naših današnjih država povoljniji nego što je to bilo u vrijeme Slobodana Miloševića?

Da li bi danas bi naša država bila cjelovitija, a društvo perspektivnije i prosperitetnije da nije bilo 5. oktobra?

Za koliko je tokom poslednjih 13 godina uvećan naš spoljni dug?

Jesu li i za koliko procenata, odnosno promila porasle realne zarade u odnosu na vrijeme kada se naša zemlja nalazila pod međunarodnim sankcijama kakve istorija ne pamti?

Gdje su otišle milijarde dolara prihodovanih opštom privatizacijom, prema kojoj je predsjednik Milošević bio krajnje obazriv?

Koji je to konkretan pozitivan efekat 5. oktobra na živote običnih građana Srbije i Crne Gore?

Šta su konkrenti benefiti za običnog čovjeka od bezuslovnog puta ka umirućoj EU?

Postoji li beznadnijih i poniženijih država u današnjoj Evropi od Srbije i Crne Gore?

Odgovor na ova danas aktuelna pitanja kao da je dat 13 godina ranije, tri dana uoči petoktobarske revolucije i godinama prije nego što su postala sastavni dio naših života. U poslednjem obraćanju naciji predsjednik Slobodan Milošević između ostalog rekao je sledeće:

• “Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala.
• U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti.
• Što se Crne Gore tiče njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju.
• Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose... I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma, veoma neizvesna i daleka.
• Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone.“

Kolektivno ne želeći  da prihvatimo da “oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije.“, napravili smo prije 13 godina fatalnu grešku, koju bojim se nikada više nećemo ispraviti. Nasjeli smo na zapadnu propagandu i izabrali za državnike stipendiste crnih CIA fondova. Kako je vrijeme pokazalo njima darivani dolari imali su jednaku toksičnost kao i 15 tona osiromašenog uranijuma bačenih na teritoriju SRJ godinu dana ranije.