У Никшићу сахрањен професор Слободан Бошковић

У Никшићу су данас сахрањени посмртни остаци професора српског језика и свјетске књижевности Слободана Бошковића, човјека кроз кога су нам говорили сви великани свјетске ријечи.

Прво сам запамтио са првих часова реченицу „Оно што се страствено воли то нас и убија“, и, нашег професора је тако и убијао и лечио творац те реченице – Достојевски!?

То сам запамтио, залепило ми се одмах међу мислима које смо и слушали и „гледали“ на настави кад би професор причао цео час, лупио петом о пету ципела, руку завукао испод сакоа у пределу срца отприлике, и онда почињао… Mене је привлачила његова појава, снага и јасноћа речи којима је зрачио, а мало сам тога знао, кад толику снагу тумачења излије по нама, скоро ништа нисам о њему схватио до касних дана.

А, кад је почео да објављује романе његов књижевни живот ме опет привукао тој аури сад писца којег сам из вида изгубио давно. Тако сам код професора ишао и његовој кући, снимали смо емисију и тада открио нове „ствари“ о њему: држао је испод телевизора комплете Сабраних дела Достојевског и Миодрага Булатовића, колико сам разумео те је писце имао на оку као свој против-отров злу које је са сваке стране притискало људе од талента и части свих година нашег века. Рекао ми је сам да је роман „Нечисте силе“ ( није рекао „Зли дуси“) читао 12. пута, сваки пут у тренуцима безизлаза својих и света у коме се налазио!?

А, стварно, бљесак таквог штива видео се на професору Слобу свуда: имао је поглед јак, више хладан него љут, прозирао у човеку у дубље слојеве, говорио јасно и речима са аутентичним значењем, ја сам га у емисији и питао о стварима које ће са таквом лакоћом разобличити (издаја, полтрони, корупција, беда црногорског плићака…) па сам изнова уживао у наступу таквог соја.

Испричао ми је тада и једну сцену из студентских дана, кад су се он и Киш дружили. Били су у кабинету професора Воје Ђурића и Киш је кад је видео да се Слобу не допушта нека ситница – попуст око испитног рока – докопао скрипту из Историје уметности и треснуо је о под!? A, онда рекао чувеном професору да је неправда што и Слобо није добио што и други јер је заслужио. Киша и Ковача професор наш Слобо волео је и пратио и књижевно и приватно, тада ми још рече да је одавно знао да Данило не може дуго издржати ритмом који је себи као право самосатирање наметнуо…

Наш Слобо је имао страшан мир, велику глад и жеђ у читању и писању, Он је „јео“ поменуте књиге а све се кристалисало на крају у његовим романима, мени се највише свиђа „Обдукција“, ремек-дело стила, језика, дијалога, вођења приче; и оно што су за његовог друга Киша рекли да је „Гурман стила“ слободно би се могло одазвати и на примеру Слоба Бошковића!

А, део његовог стила се огледао и у белом мантилу, бициклу које је знао провести кроз град, ролки и сунчаним наочарама кад би прилазио Школском центру задубљен у своју страну света а онда за ситницу букнуо као кошница са ројевима мисли и усхита са великих пространстава литературе и своје госпоштине заглављене у страдању земље „Убијене с главе“, драги учитељу, опрости.

1.јануар 22. године, Авала

Твој матурант, генерација 1987.

Дејан Булатовић, Спиридон

Прочитајте ЈОШ:

Сјећање на великог српског пјесника Хаџи Радована Бећировића

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: