U Nikšiću sahranjen profesor Slobodan Bošković

U Nikšiću su danas sahranjeni posmrtni ostaci profesora srpskog jezika i svjetske književnosti Slobodana Boškovića, čovjeka kroz koga su nam govorili svi velikani svjetske riječi.

Prvo sam zapamtio sa prvih časova rečenicu „Ono što se strastveno voli to nas i ubija“, i, našeg profesora je tako i ubijao i lečio tvorac te rečenice – Dostojevski!?

To sam zapamtio, zalepilo mi se odmah među mislima koje smo i slušali i „gledali“ na nastavi kad bi profesor pričao ceo čas, lupio petom o petu cipela, ruku zavukao ispod sakoa u predelu srca otprilike, i onda počinjao… Mene je privlačila njegova pojava, snaga i jasnoća reči kojima je zračio, a malo sam toga znao, kad toliku snagu tumačenja izlije po nama, skoro ništa nisam o njemu shvatio do kasnih dana.

A, kad je počeo da objavljuje romane njegov književni život me opet privukao toj auri sad pisca kojeg sam iz vida izgubio davno. Tako sam kod profesora išao i njegovoj kući, snimali smo emisiju i tada otkrio nove „stvari“ o njemu: držao je ispod televizora komplete Sabranih dela Dostojevskog i Miodraga Bulatovića, koliko sam razumeo te je pisce imao na oku kao svoj protiv-otrov zlu koje je sa svake strane pritiskalo ljude od talenta i časti svih godina našeg veka. Rekao mi je sam da je roman „Nečiste sile“ ( nije rekao „Zli dusi“) čitao 12. puta, svaki put u trenucima bezizlaza svojih i sveta u kome se nalazio!?

A, stvarno, bljesak takvog štiva video se na profesoru Slobu svuda: imao je pogled jak, više hladan nego ljut, prozirao u čoveku u dublje slojeve, govorio jasno i rečima sa autentičnim značenjem, ja sam ga u emisiji i pitao o stvarima koje će sa takvom lakoćom razobličiti (izdaja, poltroni, korupcija, beda crnogorskog plićaka…) pa sam iznova uživao u nastupu takvog soja.

Ispričao mi je tada i jednu scenu iz studentskih dana, kad su se on i Kiš družili. Bili su u kabinetu profesora Voje Đurića i Kiš je kad je video da se Slobu ne dopušta neka sitnica – popust oko ispitnog roka – dokopao skriptu iz Istorije umetnosti i tresnuo je o pod!? A, onda rekao čuvenom profesoru da je nepravda što i Slobo nije dobio što i drugi jer je zaslužio. Kiša i Kovača profesor naš Slobo voleo je i pratio i književno i privatno, tada mi još reče da je odavno znao da Danilo ne može dugo izdržati ritmom koji je sebi kao pravo samosatiranje nametnuo…

Naš Slobo je imao strašan mir, veliku glad i žeđ u čitanju i pisanju, On je „jeo“ pomenute knjige a sve se kristalisalo na kraju u njegovim romanima, meni se najviše sviđa „Obdukcija“, remek-delo stila, jezika, dijaloga, vođenja priče; i ono što su za njegovog druga Kiša rekli da je „Gurman stila“ slobodno bi se moglo odazvati i na primeru Sloba Boškovića!

A, deo njegovog stila se ogledao i u belom mantilu, biciklu koje je znao provesti kroz grad, rolki i sunčanim naočarama kad bi prilazio Školskom centru zadubljen u svoju stranu sveta a onda za sitnicu buknuo kao košnica sa rojevima misli i ushita sa velikih prostranstava literature i svoje gospoštine zaglavljene u stradanju zemlje „Ubijene s glave“, dragi učitelju, oprosti.

1.januar 22. godine, Avala

Tvoj maturant, generacija 1987.

Dejan Bulatović, Spiridon

Pročitajte JOŠ:

Sjećanje na velikog srpskog pjesnika Hadži Radovana Bećirovića