У праву је Глушица
Пише: Максим Драшковић
Уистину је у праву ова „мудра и праведна језикословка“ – госпођа Глушица. До неба је у праву када каже да српски језик и „црногорски језик“ не могу бити равноправни. Почесто и језик, иако тако не мислимо, одапне право. У праву је, зато што то нити је кад било, нити сада бива, неће (све ће то Бог уредити) то никад ни бити.
Госпођа Глушица, као професор лингвистике, само се мало оглушила о језичку науку и једну велику историјску истину – српски језик је надживио све досадашње „морије“ и окупације, па ће тако и ову. Јер, вјерни чувар језика је народ, а народ српскога језика је вјековима чувао и његовао свој језик. Сачувао га до дана данашњег, кроз сва бурна времена, а сачуваће га и кроз будућа – колико год била или не била бурна.
Како то једна политичка измишљотина и једна потпуно научно и језички неутемељена узгредица, која је једном несрећном и слуганском режиму, у једном злом и наопаком времену послужила за чисто политичко кусурање и надгорњавање, да би би се поданички удовољило ономе коме је циљ уништавање и покоравање свега што је српско и православно – може бити равноправна са српским језиком, постојаним кроз вјекове и којему је управо Црна Гора колијевка? И како то, у својој злонамјерности, нескромности и дрскости, они који говоре о тој наводној равноправности, тако безочно и ненаучно изокрећу стварност – говорећи да српски језик треба да буде равноправан с „црногорским“ (ваљда лукаво хотећи да се не замјере ни једној ни другој страни) и тако циљано хоће да испадне као да је, богами, тај црногорски старији од српског, па сад старији српски (ваљда из самилости) треба учинити равноправним с „млађим од себе“? Какве ли изопачености!?
Па све и да прихватимо ову тренутну и насилничку језичку стварност да се тај другоимени (или пак вишеимени) српски језик искобељао и да га треба љуљати – како може бити млађи равноправан са старијим, односно несрећно чедо равноправно с мајком, коју притом хоће отпаднички да зове другим именом од онога које по крштењу има?
Настрану то што неко неће да говори језиком својих предака, или можда само уображава да говори другим језиком. Настрану и то што је поменута госпођа прво студирала једно, а сад предаје друго, што је и магистрирала бавећи се врстама ријечи српскога језика и докторирала на језику Марка Миљанова (а чини ми се да је Он говорио и писао чистим српским језиком). Ипак уважавамо и њено, и право свакога понаособ, као и истину да је Бог дао свакоме да бира свој пут – па или крштени, или некрштени, пут истине или пут лажи.
А овдје је важна ова истина – српски језик и српска ћирилица, у свој својој духовној љепоти и моћи – живјеће док је вијека и свијета. “ Говори српски да те цијели свијет разумије!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Мислим да овај господин није 100% у праву. Наиме колико Глушица ради и едукују нашу дјецу овом опасном идеологијом и по законима математике они ће расти а не обрнуто. Братићка је нешто покушала али су је ови домољуби брзо склонили тако да овај воз пичи према ватикану.
Написали сте оно што је очигледно. Али, врх леденог бријега је тек дио онога што лежи уроњено у води. А госпођа Глушица је попут тог леденог бријега, има је и у води и на сувом. Основне, постидпломске и докторске студије је завршила на катедрама за српски језик, од оне београдске је добила титуле магистра и доктора филолошких наука. Али, то је у води, не види се. Да та катедра (београдска катедра) води рачуна о својим кадровима одузела би јој обје титуле макар због неимања академске части да их достојанствено носи. Као и оној Бечановићки и многим другим „србистима“ који нијесу достојни тог звања. Искрено и у Бога се надам да ће се то врло брзо и десити.
У њеном магистарском и докторском раду свака трећа ријеч су Срби и српски. Именице Црногорци и придјева црногорски готово да нема. Или се Рајка касно национално освијестила или је накнадно дошла до закључка да је оно што је писала и бранила пред комисијама великосрпска лаж.
Испод површине је остало и њено чланство у одбору Српске академије наука и умјетности за стандардизацију српског језика и у још много других тијела која се баве српским језиком.
Па и у Француској док је била бранила је српске боје.
Али, то је наравно све испод површине. А изнад је њена очигледно дукљанска и монтенегринска надградња.
По оној народној очигледно да професорки Глушица смета њено формално стечено образовање на српском и о српском језику. А народ је за такве казао „којој овци њено руно смета, ондје није ни овце ни руна“.
Овдје се заправо ради о фалсификату јер је носилац титуле изневјерио или никад није ни био увјерен у оно што је презентовао научној јавности као резултат свог истраживања. На западу, још од 16. вијека постоји правило да институција која је додијелила научну титулу може и да је одузме. На свим њемачким универзитетима постоји у статуту уграђена формулација: Носилац академске титуле је недостојан исте када изневјери повјерење које му је указано докторском титулом, када изневјери начела добре научничке и етичке праксе.
У повреде због којих се губи титула поред измишљања, фалсификата и манипулација спада посебно одрицање од онога што садржи докторски рад у смислу националног, културног и научног садржаја одбрањене тезе.
А куд ће веће повреде и манипулације од негирања права на коришћење својег језика, његово наименовање и његово постојање српском народу (или било којем другом) од стране неког ко је своје академско перје којим се на срамоту кити стекао управо на катедри за српски језик, у српској престоници?