У знак обиљежавања 140 година од рођења славног научника: Супружници Алеберт и Милева Ајншатјн

Пише: Војислав Гледић

Алберт Ајнштајн (рођен 1879. у Улму, Њемачка) је један од највећих физичара и најзначајнијих личности у историји човјечанства и обично се узима као синоним 20. вијека. Стекао је свјетску славу након што је формулисао специјалну (1905) и општу теорију релативности (1915) којима је револуционисао модерну физику.

Поред тога, допринио је напретку квантне теорије и статистичке механике. Иако је најпознатији по теорији релативности (посебно по еквиваленцији масе и енергије E = mc²), Нобелова награда за физику му је додијељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта, као и за допринос развоју теоријске физике. Ајнштајн, међутим, није присуствовао додјели награде јер се налазио на путовању, па му је тек 1923. шведски амбасадор уручио награду.

Алберт је новац препустио првој супрузи Милеви, по раније склопљеном договору, која је уложила новац за куповну три стана у Цириху, као и за његу млађег сина Едуарда, који је 1930. оболио од шизофреније. У најширим круговима Ајнштајново име је, заправо, повезано са сликом научног ствараоца огромних духовних способности које га карактеришу као врхунског генија читаве модерне епохе. Са супругом Српкињом Милевом-Мицом Марић имао је троје дјеце: рано преминулу кћерку Лизерл и два сина Ханса-Алберта и Едуарда-Тетеа.

На прољеће 1897. развила се студентска љубав

Од 11 студената уписаних на одсјек за математику и физику на Политехникуму у Цириху 1896. године Ајнштајн је био најмлађи, а Милева Марић најстарији полазник. Већ од првих предавања и вјежбања студенти су се, разумљиво, брзо упознали, повезали, сарађивали и заједно савлађивали градиво. Размјењивали су биљешке, књиге и друге публикације. Често су водили и веома садржајне разговоре, дискутовали о разним питањима. Ајнштајн се веома брзо спријатељио са Милевом, али су у почетку њихови односи били искључиво колегијалне природе. У првом семестру, како то свједочи Ајнштајнова сестра Маја, Ајнштајн се потпуно био посветио учењу тако да није имао времена за било какву другу активност. На прољеће 1897. успостављени су приснији односи и развила се студентска љубав између Милеве и Алберта.

Милева Марић, од милоште звана и Мица, рођена је 1875. у Тителу, Војводина; била је треће дијете оца Милоша Марића (1846-1922), нижег официра Шајкачког батаљона, а касније судског чиновника, и мајке Марије Ружић (1847-1935), која је потицала из околине Подгорице. Марија и Милош су се вјенчали 1867. године, а прво двоје дјеце су им умрла непосредно послије рођења. Милева је имала урођену луксацију (ишчашење) кука што је представљало велики хендикеп, посебно за женску дјецу тога времена. Њена хромост на лијевој нози годинама се погоршавала, а касније су дошле и многе додатне компликације.

Поједини аутори сматрају да је Милевина урођена хромост била посљедица туберкулозе костију што, ипак, не одговара стварности, како су то касније установили поуздани истраживачи породичне прошлости и њене биографије. Након претходног школовања, Милош је своју мезимицу Милеву одвео у Швајцарску и уписао у 4 семинарски разред Више дјевојачке школе у Цириху. Тај разред је, као и претходне, завршила са одличним успјехом, док је матурирала на Савезној медицинској школи у Берну. Ајнштајн је посљедњу годину прије уписа на Политехнику провео на школовању у Арау. Судбина је повезала двоје студената на познатој високошколској установи у Цириху иако је Милева била старија тачно 3,5 година од Алберта. Разлика у годинама, ипак, није им сметала да се заволе, да постану супружници и проведу заједно један дио живота . Зближавање Алберта и Милеве је текло спонтано од самог почетка њихових заједничких студија.
Поред заједничких студија, сличне сфере интересовања у науци и животу, они су били и музички обдарени и образовани. Ајнштајн је често свирао, у присуству своје колегинице Милеве, на свом омиљеном инструменту виолини. И Милева је, такође, често свирала на својој малој тамбурици, инструменту који је имао велико значење не само за исказивање националног идентитета него и као средство за часове одмора и разоноде. Уз кафу и скромне оброке Милева и Алберт су знали да проводе веома угодне часове . Уз то је долазила и музика којом би се, коначно, употпуњавало њихово дружење.

Милева је родила кћерку Елизабет-Лизерл

У Новом Саду, крајем јануара или почетком фебруара 1902. Милева је родила кћерку Елизабет-Лизерл, крштену по православном обреду као Љубица. У својој 27. години, са незавршеним факултетом и ванбрачним дјететом, почела је да се осјећа као срамота за породицу. Лизерл је као мала обољела од шарлаха и двије године након рођења јој се изгубио сваки траг. Међутим, истакнута српска књижевница Мира Алечковић (1924–2008) у писму од 29. марта 1997. године психијатру професору Милану Н. Поповићу (1924–2012), пише: ,,Сјећам се да ми је моја бака Милица Марић, блиска рођака Милоша Марића, оца Милеве Марић-Ајнштајн, причала да је Милевина ванбрачна кћерка крштена у манастиру Ковиљу код Новог Сада. Дијете је потом узела Јулка, сестра Милоша Марића и предала једној Швабици, да би тако научила њемачки језик. Од баке сам чула и да је дијете умрло септембра 1903. године. Звали су је Лизерл’’.

У међувремену, Алберт је добио посао у патентном заводу у Берну. Алберт и Милева су се вјенчали у Берну 6. јануара 1903. године, и то послије смрти Албертовог оца. Четрнаестог маја 1904. године постали су родитељи дјечака кога су назвали Ханс-Алберт. Двадесет осмог јула 1910. г. родио им се други син Едуард-Тете. Он је желио да постане психоаналитичар, али му то није пошло за руком јер је оболио од шизофреније. Корисно је овдје напоменути да су оба Ајнштајнова сина крштена по правослвном обреду. Наиме, на Малу Госпојину, њихова дјеца, Алберт и Едуард, крштена су у Николајевској цркви (у Алмашу крај Новога Сада, 21. септембра 1913. године) по православном обреду, а кум дјеци је био присни породични пријатељ Лазар Марковић.

О Милеви су Ајнштајнови биографи најчешће писали доста негативно

Сматрали су је затвореном, негостољубивом и веома повученом женом. Посебно су истицали њену веома изражену депресивну природу. Многи тадашњи другови и пријатељи Ајнштајна, који су имали прилику да непосредно упознају Милеву Марић, истичу да је она била повучена и да није радо склапала пријатељства са Ајнштајновим колегама и познаницима.

Посебно је Милева, како свједоче биографи, била затворена и недружељубива када би се нашла у већем друштву. У средњој школи су је другарице звале ,,Светица’’, а најкраћи и најупечатљивији опис ове дјевојке је дала њена колегиница и земљакиња Милана Бота (касније удата Стефановић), иначе студент психологије, родом из Крушевца. Она у писму родитељима из Цириха 19. матра 1898. године пише:
,,…Збиља јутрос је дошла и г-ђица Марићева; биће код Ружице (Ружица Дражић, студент биологије, становала у пансионату Енглебрехту) док не нађе себи стан. Изгледа врло добра дјевојка и врло паметна и озбиљна; мала, ситна, црномањаста, ружна, говори као права Новосађанка, помало храмље, али има врло лијепо понашање, ето то ти је њена слика. Баш волим што је дошла, бар ћемо пријатније проводити нас три у терцету. Синоћ смо биле у позоришту ја, Р. и г-ђица Балашов…’’ Другом приликом М. Бота је, између осталог, написала: ,,Марићева ме је сад упознала с њеним добрим пријатељем. Њемац је, зове Ајнштајн, дивно свира виолину.’’

Знаменити физичар, творац теорије релативности био је неколико пута у Новом Саду. Допутовао је у љето 1905. у Каћ, село надомак Новог Сада. Са њим је дошла и супруга Милева са сином Хансом-Албертом. Те године породица Ајнштајн провела је годишњи одмор у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду. Знаменити физичар је касније долазио још два пута у тазбину, и то 1907. и 1913. године. На основу свједочења савременика, једноставно приказан, давао је сљедећи утисак:
„Имао је дугачку неуредну косу, радостан и насмијан, носио је сина на рамену по новосадским улицама. То је бунило новосадску средину, која је цијенила само конвенционалан ред и устаљену учтивост, од чега је он цијелом својом појавом одступао, па су га назвали ,онај шашави Марићев зет’… Студенти су се окупљали око његовог стола у кафани ,Ержебет Кираљи’, гдје је волио да долази…“

У једном од кафанских разговора, Ајнштајн је казао: „Ја више не вјерујем ни љекарима, ни медицини, ни било чему, јер они су против алкохола. Србин пије од рођења, па до смрти; како се роди, како расте, кад путује, кад се жени, кад се сахрањује, па ипак су Срби генијална нација. Ја их тако цијеним према мојој жени…“

Милева Ајнштајн је послије напуштања Берлина, непосредно уочи почетка Првог свјетског рата, са дјецом отпутовала у Цирих. Швајцарска јој је постала друга домовина, иако је често путовала код својих у Војводину. Тешко јој је пао растанак са вољеним мужем, али су околности биле такве да се није могла одржати брачна заједница. У међувремену је Алберт не само изгубио интересовање за Милеву него је и заволио рођаку Елзу. Са њом је почео и да интимно живи, а то је био додатни разлог да између ранијих супружника никада више није могло доћи до повезивања.
Када су односи између Алберта и Милеве постали неподношљиви, ово двоје супружника се и физички одвојило.

Иначе, и за вријеме заједничког живота, при крају њихове брачне везе, они су живјели одвојено, како то Ајнштајн истиче – да је спавао у посебној соби. Дјеца су остала да живе са мајком, док је Ајнштајн прихватио кћерке своје нове супруге Елзе, а животни токови су били условљени многим објективним и субјективним околностима. Иначе, Ајнштајн је своје двије пасторке прихватио као своју дјецу и о њима се много бринуо и помагао им на сваки начин.

Касније је Елза истицала како њен муж Алберт има добру и широку душу, да је веома широкогруд и да никада није ускраћивао било што ако би се то тражило од њега. Занимљиво је напоменути да сам Ајнштајн никада није желио да има неку већу имовину која би се водила на његово име. Сматрао је да он као научник припада једном вишем свијету ,који је био удаљен од свакодневице и то је често и конкретно доказивао и својим поступцима и начином живота. Своју закониту дјецу Ханса и Тетеа повремено је посјећивао док је био у Европи, али када се трајно одселио у Америку (1933), никада се није вратио у градове у којима је раније живио. Међутим, успио је да свог старијег сина Ханса-Алберта доведе из Европе у Америку и да му помогне у даљем животу.

Од 1938. године, дакле пет година након Ајнштајновог доласка у САД, његов син Ханс је почео да борави у новој средини у Америци, и тако успио се трајно одвојио од страхота које су се дешавале у Европи током Другог свјетског рата. Млађи Тете је, нажалост, тада већ био тешко оболио од шизофреније тако да га је мајка морала стално његовати. Та њега је трајала све до краја Милевиног живота, а сам Тете је живот провео у једној психијатријској болници . О пожртвованости мајке Милеве према својој дјеци, посебно према млађем сину, постоји велики број потресних свједочанстава, од којих посебно мјесто заузимају њена искрена писма упућена пријатељици Хелени Савић.

Поред сталне бриге око своје дјеце, послије коначног разиласка са мужем Албертом, Милева је имала много проблема и у породици својих родитеља. Стога се морала непрекидно рудити и да ту буде од помоћи . Не треба, даље, изгубити из вида ни њено веома лоше здравствено стање, праћено сталном депресијом, као и низ других недаћа. Имала је болесну сестру Зорку која је била осам година млађа од Милеве, али је била тежак психички болесник (шизофренија). И Зорка је била веома талентована, па је и њу отац послао на студије у Швајцарску. Опредијелила се за изучавамје биологије у Цириху. Међутим, веома тешка психичка болест је онемогућила да заврши започето школовање.

Ајнштајн је Милеву јуна 1916. г. обавијестио коначно да је њихов брак пропао

Студије је напустила 1918. године. Милева се побринула да јој сестра буде смјештена у душевну болницу Бургхелцли, на периферији Цириха.

Ајнштајн је Милеву јуна 1916. г. обавијестио коначно да је њихов брак пропао и да више неће са њим да живи. У то вријеме он је увелико одржавао блиске односе са рођаком Елзом Иначе, отац Елзе Ајнштајн (1876-1936) је био Рудолф Ајнштајн, рођак Албертовог оца, као што су мајке Елзе и Алберта биле сестре, што овај брачни пар чини и најближим сродницима. У то вријеме он је увелико био у интимним односима са Езом која је стално и упорно инсистирала на томе да се Алберт и формално разведе од Милеве. Ајнштајн је морао то питање да изведе на дипломатски начин јер није имао ни један ваљан и за суд релевантан разлог да своју супругу Милеву оптужи по било ком основу како би то био правнички увјерљив и оправдан разлог за развод брака. Према томе, развод се могао постићи само споразумно, дакле само ако на то пристане Милева. Она је као веома образована и надарена жена знала да мора обезбиједити материјалну сигурност како би тиме заштитила своју дјецу.

Треба посебно нагласити да је Алберт почео да се зближава са Елзом још 1912. године. У почетку су само проводили вријеме заједно, као типични и блиски рођаци, али су касније почели да размјењују романтичне преписке. Док је био болестан, током Првог свјетског рата, Елза је доказала искрену оданост према Алберту и бринула о њему, посебно након што се развео од Милеве (14. фебруара 1919). Вјенчали су се 2. јуна 1919. године, дакле, недуго послије његовог развода од прве супруге. Да наведемо да је Елза најприје промијенила презиме (Ајнштајн) када се удала за првог мужа Макса Ловентала, 1896. године. Њих двоје добили су двије кћерке прије развода 1908. године, па је потом Елза повратила своје дјевојачко презиме приликом удаје за Алберта.

Многи животни проблеми са којима се послије раздвајања од Алберта Милева упорно и храбро борила, утицали су на ову жену: посебно јој је тешко падало да више неће моћи никада да се сретне са човјеком кога је веома искрено и постојано вољела. Падала је у психичке кризе, имала периоде дубоке депресије и меланхолије, али се и опорављала и тако успијевала да може помагати своју дјецу, сестру и родитеље. Збринула је своју болесну сестру Зорку, а потом се пожртвовано посветила помгању својих рођака у Новом Саду. Најтеже јој је падала болест млађег сина Тетеа, који је показивао све израженије знаке психичке поремећености. Године 1920. Милева своју сестру Зорку одводи из душевне болнице у Швајцарској у Нови Сад, када је и она боравила у овом граду послије Првог свјетског рата. То је тада била једна потпуно нова средина, више није припадала аустроугарској држави.

Милева се у то вријеме растрзала како да поврати и стабилизује нарушено здравље, али и да стално помаже своме боленом сину Тетеу, сестри Зорки, а истовремено да води бригу и о својим остарјелим родитељима. То је било заиста претешко бреме за једну жену. Ипак, она се храбро борила са својим тешким животним искушењима. О тим годинама Милевиног живота могло би се много тога написати, али се ми овдје, због ограниченог простора, тиме не можемо детаљније бавити. Стога ћемо се задржати само на изношење неких карактеристичних појединостима. Због све чешћих и тежих Тетеових психичких криза и физичких насртаја на мајку, Милева је била принуђена да га смјести у болницу Стално је ишла у ту здравствену установу да га посјећује и да му помаже. Стариј син Едвард је, уз помоћ оца, отпутовао у Америку, гдје је радио као инжењер. Умро је 1973. године. Као брижна и пожртвована мајка много је патила због млађег Тетеа, настојећи да му олакша и ублажи тегобе у тешкој болести. Једном приликом на путу између њеног стана и болнице (која се налазила на периферији Цириха), она је пала и сломила ногу, при чему је нађена на улици у несвјесном стању То је представљало праву трагедију, јер је она од рођења имала ишчашење кука. Никако се није могла повратити. У међувремену, маја 1848. године, она је доживјела и мождани удар. Тада јој је одузета лијеве страна тијела. Задње дане је провела изговарајући ријечи: ,,Не … не … не…’’. Умрла је у болници 4. aвгуста 1948, када јој је било 73 године, а сахрањена на циришком гробљу Нордхајм. За њен гроб шира јавност је сазнала 2003. заслугом Петра Стојановића, оснивача Меморијалног центра ,,Никола Тесла“ из Сент Галена. Њен гроб нема спомен плочу, а изнад њених остатака леже остаци још неколико људи. Постоји иницијатива да се њени посмртни остаци ексхумирају и потом достојно сахране. Њен млађи син Едуард-Тете преминуо је у душевној болници 1965. године.

Алберт Ајнштајн умро је у један сат и петнаест минута послије поноћи у градској болници у Принстону (држава Њу Џерзи, САД) 18. априла, 1955, у својој 76. години живота. Узрок смрти је било унутрашње крварење, изазвано прскањем анеуризма аорте, при чему је одбио да му се изврши хирушка интервенција. Његова Уопштена теорија гравитације (Generalized Theory of Gravitation) стога је остала недовршена иако је на њој интензивно радио последњих година живота.

Једина особа присутна у тренутку његове смрти била је дежурна медицинска сестра, која је рекла да је он непосредно пред смрт промрмљао неколико ријечи на њемачком које она није разумјела. Након смрти извршена је обдукција научниковог тијела, при чему је извађен и сачуван његов мозак ради даљих медицинских испитивања. Ајнштајнови посмртни остаци су кремирани у Трентону (Њу Џерзи) без церемоније, истога дана кад је и преминуо, што је било у складу са његовом опоруком. Научников пепео је потом разасут на отвореном простору.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: